Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Istorijat

Petnaest godina Nezavisnog udruženja novinara Srbije


Gordana Logar

 


„Svako od nas bi morao - i zbog sebe i zbog obraza - da se kako može i ume suprotstavlja ovom pogubnom talasu koji je zahvatio i Univerzitet, Narodno pozorište, Muzej savremene umetnosti, Klinički centar, škole. Ako se ne suprotstavimo, ako se predamo, ni mi, ni naša deca nećemo imati nikakvu budućnost“, rekao je Hari Štajner 1993. prilikom izbora za predsednika Izvršnog odbora Fonda Solidarnost, preteče NUNS-a, i pozvao sve kolege da se ne predaju.


Spletom raznih okolnosti, u šta nesumnjivo spadaju i provale u prostorije NUNS, krađe kompjutera i nikad pronađeni kradljivci, izgubljen je najveći broj dokumenata o nastanku Nezavisnog udruženja novinara. Zbog toga se ne tako retko dešavalo i dešava da se o počecima više govori i piše kroz sećanja pojedinaca, što može biti zanimljivo, čak i dragoceno u izvesnom smislu, ali svakako nije i autentično svedočenje o tome kako je i zašto NUNS nastao.


O atmosferi koja je prouzrokovala da jedan, ne tako mali, broj novinara izađe iz Udruženja novinara Srbija (UNS) - posle doduše prilično uporne, ali i uzaludne aktivnosti da se to ne dogodi i ugled i Udruženja i profesije sačuva - prilično verno opisuje kolega Zaharije Trnavčević na portalu (sajtu) NUNS. Bar u onom delu kada opisuje šta se desilo na Skupštini UNS-a održanoj na Tari jula 1992, gde se bez ustezanja uspostavila kontrola režima nad UNS-om s namerom da se profesionalno novinarstvo pretvori u propagandno-medijsku scenu i šta je, zapravo, prethodilo nastanku NUNS-a.


Najpre su se tog leta novinari iz tako reći svih redakcija u Srbiji (i onih što su usvojili propagandni model), nezadovoljni Tarom, počeli okupljati oko Saveza nezavisnih sindikata novinara (SNSN), spontano stvarajući Odbor za slobodu medija koji je kritike režimskom novinarstvu izražavao pojedinačnim i zajedničkim izjavama u malobrojnim nerežimskim medijima (Borba, Vreme, Studio B, B-92), a zatim su na inicijativu urednika u Tanjugu Dragana Janjića stvorili Predsedništvo vanredne skupštine Udruženja novinara u stalnom zasedanju, sa idejom da se stvori nova profesionalna novinarska organizacija. Datum nije bio određen i sve je još bilo u sferi ideja, razgovora, proučavanja kako to izgleda u drugim zemljama. Već tada se, na primer, znalo da u Španiji i još nekim evropskim državama postoji više esnafskih i sindikalnih organizacija koje brinu o etici u profesiji ili se solidarišu s kolegama koji su pali u nemilost moćnih delova društva, čak ostali bez posla.


Fond Solidarnost


Neposredan povod da se s reči pređe na delo dogodio se pet meseci posle Tare - 3. januara 1993. godine Radio-televizija Srbije (RTS) brutalno je proterala navodno na prinudni odmor 1.103 radnika proglasivši ih nepodobnim sa stanovišta režima Slobodana Miloševića. Među njima je bio najveći broj novinara, a svima je bio zabranjen pristup u zgradu RTV, oduzete su im propusnice, a većini nije dozvoljeno ni da iz pisaćih stolova ponesu lične stvari.
Odgovor na ovaj udarac na novinare, profesiju, slobodu štampe, represiju... bilo je gotovo trenutno samoorganizovanje novinara, u čemu su pomogle već nezvanično postojeće institucije nastale posle Tare.
Savez nezavisnih sindikata novinara (SNSN), Koordinacioni odbor za slobodu medija i Predsedništvo vanredne skupštine Udruženja novinara u stalnom zasedanju (predsednik Milan Vlajčić) 19. januara 1993. osnovali su Fond Solidarnost, kasnije Fond novinarske solidarnosti, ili samo Fond solidarnosti. Osnivači su bili Hari Štajner, Dragoš Ivanović, Velimir Ćurguz Kazimir, Milica Pešić, Ljubica Marković, Igor Pantelić. Svi osnivači dali su lične dinarske priloge kao osnov za Fond.


Precizirani su rad i ciljevi: svim materijalno ugroženim otpuštanjem pružiti materijalnu pomoć; pružiti pravnu pomoć i ujedno ispitati pravnu osnovanost svih odluka o radnom odnosu, utvrditi pravne osnove sadašnjeg i budućeg statusa državnih medija i svih zaposlenih u njima, pre svega novinara, pružiti kolegijalnu i profesionalnu pomoć svima koji su ostali bez posla i prihoda i organizovati javne debate o stanju javnih medija.


Fond nije imao svoje prostorije ni mogućnosti da ih iznajmi, pa je sedište Sekretarijata Upravnog odbora Fonda bilo u prostorijama Kulturne rubrike Politike, na inicijativu urednika Milana Vlajčića i tadašnjeg zamenika glavnog urednika Politike Verice Rupar. Tamo se dežuralo svakog dana od tri do šest posle podne, a bio je upućen i apel javnosti sa žiro-računom na koji je trebalo uplatiti pomoć Fondu solidarnosti. Ubrzo je i podeljena prva skromna suma najugroženijim kolegama, slabog zdravlja ili s malom decom, a bez ikakvih prihoda. Posle tri meseca Sekretarijat Fonda se preselio u NTV Studio B, a zatim uz pomoć Doma omladine i Otvorenog društva (Soros fond) u jedan montažni kontejner u holu Doma, gde je bio začetak i današnjeg Medija centra i NUNS-a. Medija centar je postao i zvanično sedište Fonda solidarnosti koji je u međuvremenu uz niz peripetija bio registrovan u Ministarstvu kulture sa otvorenim žiro-računom u Credibel banci.


Prilikom izbora za predsednika Upravnog odbora Fonda solidarnosti Hari Štajner je, između ostalog, rekao:
„Tužno je bilo da kao o socijalnim slučajevima govorimo o tako poznatim, cenjenim, dragim imenima, kolegama i prijateljima tako dobro znanim s malih ekrana i radio-talasa, ali i montažerima, daktilografima, kopirantima, ljudima bez kojih isto tako nema radija ili televizije... A šta je bio njihov greh? To da su - kada je o novinarima reč - pre svega profesionalci, a to znači da savesno, verno, objektivno pošteno izveštavaju o događajima, pojavama, ljudima. Ili je njihov greh to što se ne slažu sa uređivačkom politikom koja beskrupulozno, nenovinarski, uvek vidi samo jednu dobru stranu, onu koja je ovde, kod nas. Kod komšija i u svetu traži i nalazi sve ono što ne valja: neprijatelje, izdajnike, plaćenike. Ili je, možda, greh to što su članovi Nezavisnog sindikata?“
Na kraju, predsednik Upravnog odbora Fonda Hari Štajner pozvao je sve zajedno da se ne predaju:
„Svako od nas bi morao - i zbog sebe i zbog obraza - da se kako može i ume suprotstavlja ovom pogubnom talasu koji je zahvatio i Univerzitet, Narodno pozorište, Muzej savremene umetnosti, Klinički centar, škole. Ako se ne suprotstavimo, ako se predamo ni mi, ni naša deca nećemo imati nikakvu budućnost.“


Začetak NUNS-a


Boravak u kontejneru u Domu omladine trajao je od jula 1993. do početka marta 1994. Iako mali i skučen prostor, bio je stecište novinara i ljudi raznih profesija nezavisnog duha, mnogobrojnih rasprava o profesiji i politici, o tome kako dobiti bitku ne samo za objektivne (nezavisne) medije, već i za tolerantno društvo u nekoj doglednoj budućnosti. U holovima Doma omladine Fond i Medija centar organizovali  su i izložbe na temu gušenja slobode štampe, slobodne reči uopšte, izložbe karikatura. Bilo je to mesto gde su dolazili i strani novinari, takođe članovi profesionalnih udruženja i najuglednijih medija u svetu.
Stalna rasprava vodila se i o tome kako napraviti novu, profesionalnu organizaciju jer je bilo očigledno da uprkos postojanju Vanredne skupštine novinara u stalnom zasedanju, sa „stranom vernom Tari“ nije se našao zajednički jezik. Sve češće su političari na konferencijama za štampu, ali i u drugim javnim nastupima, novinare iz Fonda nazivali izdajnicima i otpadnicima, stranim plaćenicima.
Na kraju više nije bilo razloga za odlaganje i dogovoreno je da se ide na osnivanje Nezavisnog udruženja novinara, a osnivačka skupština bila je zakazana za 26. mart 1994. u Domu omladine. Inicijatori su bili članovi Upravnog odbora Fonda solidarnosti i predstavnici tridesetak redakcija širom Srbije, mahom okupljenih u Sindikatu „Nezavisnost“, ili oni koji su napustili UNS posle Skupštine na Tari. Bilo je i mnogo mladih novinara koji su tek počinjali karijeru „na našoj strani“, kako smo govorili u Fondu.
Skupštini je neočekivano prisustvovao veliki broj novinara, ali i građana koji su došli da podrže našu ideju o nezavisnom novinarstvu. Došli su i mladi i stari, i profesori i studenti, ali i „sasvim obični čitaoci“, ljudi željni da saznaju šta se stvarno dešava i tamo gde ratuju i ovde u navodnom miru“, kako je domaćinima na ulazu rekao jedan sredovečni skromni Beograđanin.


Povod za dupke punu veliku salu bila je, između ostalog, ili čak možda i kao najvažniji razlog, emisija RTS veče uoči Osnivačke skupštine, u petak 25. marta 1994. Napravljena je s ciljem da nas razbije, kompromituje, proglasi nepatriotima i tako baci ljagu „na otpadnike“. S naše strane gost je bio Hari Štajner, s druge urednik RTS Dušan Čukić , zatim zamenik glavnog urednika Informativnog programa Milorad Komrakov i Kosta Krainčević, tadašnji predsednik UNS-a. Emisija je suprotno namerama i očekivanjima autora imala potpuno suprotan efekat. Kao da je razgnevila mnoge slušaoce i čak neopredeljene do tada stavila na našu stranu.


Kako je Fond bio zvanično registrovan (sada već u tri prostorije u Knez Mihailovoj 25), osnivanju NUNS-a prisustvovao je i Dragan Roter, pomoćnik ministra za informisanje u Vladi Srbije.
Osnivačka Skupština usvojila je Statut i Pismo o namerama i ciljevima. Predsedavao je Rade Veljanovski, a u radnom Predsedništvu bili su još Mile Isakov, Stevan Nikšić, Hari Štajner i Miodrag Stoilović. Za prvog predsednika izabran je ugledni i izuzetno popularan i cenjen novinar i nekadašnji urednik RTS (dok nije proglašen nepodobnim!) - Dragoljub Nikitović Nikita.


Zvanično Nezavisno udruženje novinara Srbije NUNS registrovano je kao društvena organizacija u Odeljenju za upravne poslove SUP-a Beograd, pod brojem 435, dana 19. maja 1994.
Ubrzo NUNS je postalo član Međunarodne federacije novinara (IFJ) sa sedištem u Briselu. U jesen 1994. kao preduzeće u privatnoj svojini kod Privrednog suda u Beogradu registrovan je Medija centar, za predsednika Upravnog odbora izabran je Velimir Ćurguz Kazimir, a za prvog direktora imenovan je Hari Štajner, prvi predsednik UO Fonda solidarnosti.


Prva iskustva novog udruženja


Raznim javnim saopštenjima, ali i zvaničnim pismima i dokumentima, Udruženje novinara Srbije stalno je dovodilo u pitanje regularnost NUNS i ometalo dobijanje svih prednosti koje su od države imali novinari. To se pre svega odnosilo na mogućnost da ukoliko nisu stalno zaposleni, ali redovno, kao slobodni novinari pišu za razne medije, mogu da uplaćuju, prema propisima za samostalne profesije, doprinose za zdravstveno i penziono osiguranje, što je bilo od životnog značaja za otpuštene poslenike u medijima.
UNS je onemogućavao i korišćenje povlastica na železnici i u avio-saobraćaju koje su novinari uživali na službenim putovanjima. Veoma često su ometali i dobijanje novinarskih akreditiva u državnim institucijama. U ovome su imali punu podršku vlasti i samo zahvaljujući ugledu Dragoljuba Nikitovića Nikite neka od tih prava su dobijena bar - posredno. Svaki naš član, ako je želeo da uplati doprinos za zdravstveno i penziono, morao je na zahtevu pored pečata NUNS-a da dobije i pečat UNS-a i potpis njihovog predsednika ili sekretara kao svojevrsnih državnih službenika.


Slično iskustvu u mnogim evropskim zemljama, Statutom NUNS-a bilo je dozvoljeno dvojno članstvo, za razliku od propisa UNS-a gde je NUNS bio nepoželjan. Događalo se da su „u tajnosti“ odande dolazili novinari, najčešće samo zbog toga da bi, ako ikako mogu, dobili i člansku kartu Međunarodne federacije novinara (IFJ) koja je u svetu izuzetno cenjena. Ili obrnuto: ostajalo se u UNS samo zbog zdravstvenog i penzionog.
Već u prvoj godini postojanja NUNS je imao dva velika iskušenja. Najpre otmicu spoljnopolitičkog urednika Vremena Dušana Reljića, a zatim nasilno oduzimanje Borbe, poništavanje privatizacije i stavljanje pod kontrolu države Srbije. U oba slučaja NUNS je, zajedno s mnogobrojnim organizacijama novinara širom Evrope i sveta, napravilo javnu kampanju u štampi, nešto domaćoj koja je to htela da objavljuje, a više u stranoj. Izlazilo se na NTV Studio B i B92, obaveštavala se javnost šta se događa, da bi na kraju ipak sva ta javna aktivnost urodila plodom. Kolegu Dušana Reljića su posle nekoliko dana kidnaperi pustili ostavivši nepotvrđeno da li su zaista bili iz vojne kontraobaveštajne službe ili neki drugi.
Novinari Borbe, uz pomoć i podršku NUNS, IFJ i profesionalne i sindikalne javnosti, bili u mogućnosti da pokrenu novi list Naša Borba. Članovi NUNS-a su pomagali izbeglicama iz Krajine kada su stigli na traktorima, slali su pakete kolegama u Sarajevu pod opsadom uz pomoć protestantske crkve i Karitasa.
Danas, 15 godina kasnije, tada započeta bitka za poštovanje činjenica, slobodu medija i naročito etičnost profesije još se nastavlja.


Autorka je bila predsednica NUNS-a od 1996. do 1998. godine


Sedam saveta u slučaju otmice
Uz pomoć Međunarodne federacije novinara, ali i iskustava u drugim zemljama članicama, posle otmice Dušana Reljića izdato je uputstvo Sedam saveta u slučaju otmice:
1. Obratite pažnju na dostavna vozila ukoliko se nalaze u vašoj neposrednoj blizini.
2.  Zahtevajte da lice koje vas legitimiše ili namerava da vas uhapsi pokaže svoju službenu ispravu.
3. Ukoliko neovlašćeno lice pokuša da vas liši slobode glasno se protivite i pokušajte da skrenete pažnju prolaznika.
4. Ukoliko budete uhapšeni insistirajte da vam se omogući telefonski poziv porodici ili advokatu.
5. Zahtevajte i pismeno rešenje o određivanju pritvora.
6.  Ukoliko ustanovite da ste odvedeni, uhapšeni od neovlašćenog lica, ne odgovarajte na pitanja. Branite se ćutanjem sve do trenutka kad vam bude obezbeđena stručna pravna pomoć.
7. Pamtite sve što vam se dešava, jer svaki detalj može biti od značaja za dalji postupak u pronalaženju počinioca
Osnivači u registru SUP
Dva meseca po osnivanju NUNS-a zvanično u policiji kao osnivači društvene organizacije u registar tadašnjeg SUP-a uvedeni su: Velimir Ćurguz Kazimir, Gordana Logar, Sena Todorović, Zoran Radosavljević, Rade Veljanovski, Lila Radonjić, Branka Mihailović, Ljubica Marković, Milan Vlajčić i Ivana Živkov.
Preteča NUNS


Odgovor na represiju u RTS bilo je osnivanje Fonda solidarnosti u januaru 1993. Predsednik Upravnog odbora bio je Hari Štajner (Vreme), dva potpredsednika Velimir Ćurguz Kazimir (Politika) i Gordana Logar (Borba), članovi: Ljubica Marković (Tanjug), Dragoš Ivanović (Republika), Veljko Samolov (RTS), Igor Pantelić (advokat), Zoran Mamula (Radio B92), Tanja Jordović (NTV Studio B), Ljuba Stojić (NIN), Ivana Živkov (Ekspres), Sena Todorović (RTS, docnije sekretar Fonda) i Gordana Draganić Kranjčević kao predstavnik medija iz Novog Sada.
Mesto ostavljeno za Večernje novosti nikada nije bilo popunjeno.


Prvi NUNS i svi predsednici


Za prvog predsednika izabran je na dvogodišnji mandat Dragoljub Nikitović Nikita. Prvi član NUNS-a, sa članskom kartom broj jedan, bio je Predrag Milojević, veteran i legenda srpskog novinarstva između dva rata, urednik i dopisnik Politike iz sveta.
Izvršni odbor: Hari Štajner, Stevan Nikšić, Aleksandar Timofejev, Verica Rupar, Dimitrije Boarov, Ofelija Backović, Cvijetin Milivojević, Isidora Sekulić, Olivija Rusovac, Gordana Suša i Dušan Mašić.
Sud časti: predsednik Milan Vlajčić, članovi Aleksandar Nenadović, Slavoljub Đukić, Milan Milošević i Jan Briza.
Nadzorni odbor: predsednik Dragoš Ivanović, članovi Milutin Mitrović, Margita Cvetković, Mario Brudar, Nebojša Vuković.
Komisija za prijem novih članova: predsednik Vladan Radosavljević, članovi Zoran Mamula, Tanja Jordović, Živoslav Miloradović, Nadežda Gaće.
U maju 1995. održana je Vanredna izborna Skupština na kojoj je za predsednicu izabrana Gordana Logar.
Posle nje predsednici su bili: Miloš Vasić, Gordana Suša, Milica Lučić Čavić, Nebojša Bugarinović i Nadežda Gaće.
Naredna skupština NUNS-a planirana je za proleće 2010. godine.

Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten