Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

INDIKATOR 22

NEPOŽELJNOST SKRIVENOG DRŽAVNOG VLASNIŠTVA U MEDIJIMA 

Država ili preduzeća pod državnom kontrolom ne bi trebalo da vode ili poseduju „privatne” medije.

Problem učešća države i državnih preduzeća u vlasništvu medija u Srbiji daleko prevazilazi razmere problema skrivanja njihovog potencijalnog uticaja u medijima koji su većinski ili manjinski privatni. Naime, država u Srbiji poseduje i vodi značajan deo medija. Pri tome, opstajanje državne svojine i jeste i nije legitimno; privatizacija je poželjna, ali se zapravo opstruira i proizvodi negativne rezultate; državno vlasništvo omogućuje direktno mešanje u uređivačke kompetencije javnih medija i narušavanje tržišne pozicije privatnih medija; a državni kapital se udružuje sa privatnim u oblasti štampanih medija u kome mu to uopšte nije dozvoljeno. U pogledu državnog vlasništva u medijima, Srbija je u svojevrsnom ćorsokaku. Medijska politika već celu deceniju traži rešenje za dilemu da li državno ili privatno vlasništvo bolje štiti javni interes u oblasti informisanja. Pronalaženje adekvatnog rešenja otežavaju relativno uspešno iskustvo sa delovanjem medija u društvenoj svojini, tradicija izjednačavanja državnog vlasništva sa pravom državnog upravljanja medijima, ekonomska nerazvijenost većine privatnih medija, njihova zavisnost od državnih fondova i slabo razvijena uloga kontrolora vlasti. Umesto razvoja mehanizama regulacije i kontrole koji će medije podstaći na odgovorno obavljanje društvenih uloga prema građanima i prema vlasti bez obzira na vrstu vlasništva, medijska politika je stvorila konfuziju i podelu na isključive pristalice i isključive protivnike državnog vlasništva u medijima. 

Podaci o ukupnom broju medija u potpunoj i u mešovitoj državnoj svojini među nešto iznad 1000 funkcionalnih medija[i], nisu javno dostupni. Prema izjavi predsednice Odbora Skupštine Srbije za kulturu i informisanje, u državnoj svojini je 137 medija.[ii] Strategija razvoja sistema informisanja (indirektno) pominje 86 radio i TV emitera u statusu javnih servisa, tj. javnih preduzeća, što je 19% ukupnog broja emitera sa dozvolama za emitovanje programa. Prema podacima iz Registra javnih glasila koji nisu dovoljno precizni ni ažurni, u aprilu 2011. godine, status javnih preduzeća ili ustanova imala su 82 emitera, od toga 29 TV (26% ukupno registrovanih TV emitera) i 53 radio emitera (25% registrovanih), kao i 13 novinskih izdavača koji štampaju nekoliko desetina periodičnih izdanja.

Problem sa državnim medijima je u tome što se oni finansiraju pretežno iz javnih izvora, ali posluju i na tržištu, pa se time narušava slobodna konkurencija. Njihove upravljačke strukture neposredno imenuje izvršna vlast a novinari nemaju mehanizme zaštite od njenog uticaja. Država je obećala da će napustiti poziciju vlasnika medija najkasnije do kraja marta 2015. godine.[iii] 

Proces oslobađanja medija od državne kontrole preko vlasništva traje duže od 20 godina, ali još uvek nije završen. Obaveza privatizacije, zakonski uvedena 2002. godine za elektronske i 2003. za štampane medije, suspendovana je naknadno donetim zakonima koji joj protivureče, a kupoprodaja većine neprivatizovanih državnih preduzeća je u zamrznutom stanju još od 2007. godine. Usvajanjem Strategije razvoja sistema informisanja u septembru 2011. godine, Vlada Srbije je (ponovo) produžila krajnji rok za vlasničku transformaciju medija za tri i po godine, jasno demonstrirajući kontinuitet odsustva političke volje za menjanje medijskog sistema u pravcu za koji se država opredelila pre 10 godina. 

Državni monopol u medijskoj sferi formalno je ukinut 1990. godine, kada je registrovano 1500 štampanih medija, 58 radio stanica i 5 TV centara u društvenom vlasništvu.[iv] Usledio je „medijski bum“ lokalne privatne inicijative. Već 1994. godine, 32 od 45 lokalnih TV stanica bile su privatne.[v] Početkom nove decenije (2002), procenjuje se da je oko dve trećine od 757 registrovanih RTV stanica bilo u privatnom vlasništvu (504 radio i 253 TV stanice, uz nepoznat broj aktivnih emitera bez dozvole), kao i većina od 640 štampanih medija.[vi] Među velikim
brojem medija, koji je bio posledica regulatornog haosa, a ne odraz razvoja medijskog sektora, državno vlasništvo je čvrsto opstajavalo: 2005. godine su opštinske i gradske vlasti posedovale 113 lokalnih elektronskih medija.[vii] 

Plan transformacije medijskog sistema posle smene režima 2000. godine, kao dela procesa demokratizacije društva, uključio je sređivanje nasleđenog medijskog haosa i odustajanje države od medijskog vlasništva. Prvo je Zakon o privatizaciji (2001), a zatim Zakon o radiodifuziji (2002) i Zakon o javnom informisanju (2003), naložio privatizaciju svih preostalih medija kojima su osnivači državni organi, osim novinske agencije Tanjug i ustanova javnog servisa (RTS i RTV). Međutim, nijedna vlast u tranzicionoj Srbiji nije bila spremna da ovaj proces okonča brzo i uspešno. Privatizacija se od početka odvijala nepripremljeno, nedosledno, netransparentno, sa zakašnjenjima i uz tih i dosledan otpor. Nije bilo osmišljenog modela privatizacije kojim bi se prodaja medijskih kuća razlikovala od prodaje drugih javnih preduzeća i stimulisalo jačanje medijskih potencijala i za poslovni i za profesionalni razvoj. Administrativne procedure su kasnile, a rokovi za završetak privatizacije tri puta produžavani[viii] i konačno fiksirani na kraj 2007. godine. Neposredno pre roka, usvojeni su Zakon o glavnom gradu i Zakon o lokalnoj samoupravi koji su uspešno zaustavili dalju transformaciju medijskog vlasništva. Ovi zakoni su, u direktnoj suprotnosti sa drugim medijskim zakonima, dozvolili da vlast u Beogradu bude osnivač i vlasnik medija namenjenih Beograđanima i da ostale lokalne samouprave imaju ista prava u odnosu na medije sa sadržajima na manjinskim jezicima. Novi kontroverzni zakonski propisi su prekinuli već započete postupke privatizacije 38 medijskih preduzeća i stimulisali neke medije da hitno uvedu programe na manjinskim jezicima kako bi izbegli promenu vlasnika, tj. finansijera.

Na kraju 2011. godine, privatizacija medija ne samo da nije završena, već je u društvu osnažena podela oko toga da li ukidanje državnog vlasništva unapređuje medijski sistem i služi javnom interesu ili ne. Nedavno usvojena strategija Vlade o razvoju medijskog sistema reafirmiše započeti proces privatizacije, ali predviđa i dva značajna izuzetka. Po ugledu na postojeće dve ustanove javnog servisa (republički i pokrajinski), koje su izuzete iz privatizacije još 2002. godine, Strategija predviđa osnivanje, do sada nepostojećih, šest regionalnih javnih servisa. Ovu ideju već više godina zastupaju neke lokalne samouprave i neprivatizovane RTV kuće, tvrdeći da prodaja etabliranih medija licima sumnjivog novca, sumnjivih motiva, ciljeva i političkih ambicija može imati samo loše posledice po informisanost građana u njihovim zajednicama. Drugi izuzetak su mediji na manjinskim jezicima (videti princip br. 7).

Pristalice potpune privatizacije medijskog sektora smatraju da je odsustvo državnog vlasništva u medijima jedan od ključnih elemenata demokratskog društva i da se njime ukida glavna poluga državne kontrole medija. Oni veruju da mediji u državnoj svojini neminovno funkcionišu kao glasnogovornik vlasti, a da vlast nije voljna da se odrekne takvih političkih saveznika i namerno koči njihovu privatizaciju. Razlog za zaustavljanje privatizacije 2007. godine svakako jeste bio politički, jer je omogućavao vladajućoj strukturi da zadrži uticaj na medije tokom kampanje za predsedničke i parlamentarne izbore 2008. godine, u situaciji velike političke podeljenosti u društvu. Sprečavanje promena na medijskoj sceni pre održavanja izbora 2012. godine može se tumačiti i kao cilj ponovnog produžetka okončanja privatizacije. Činjenica da država već godinama ne odustaje od udela u vlasništvu tri velika medijska preduzeća (Politika novine i magazini – 50%, Kompanija Novosti – 29,51% i Dnevnik Vojvodina press – 45%) ─ protivno svim zakonima – zaista je dokaz da vladajuće političke snage nisu spremne da se liše formalnih kanala uticaja preko predstavnika u upravnim odborima tih preduzeća, a rado prihvataju priliku da uticaj i povećaju.[ix]

Drugi snažan razlog podrške privatizaciji jeste narušavanje slobodne konkurencije usled velike tržišne neravnopravnosti koja postoji između državnih i privatnih medija. Mediji čija se produkcija finansira iz centralnog ili lokalnih državnih budžeta takmiče se sa privatnima na istom tržištu, pa su nad njima u prednosti ne samo za sredstva koja dobijaju od države (koja su poznata unapred, stabilna i redovnog priliva), već uživaju i razne druge povlastice, poput neplaćanja naknade za dozvole za emitovanje programa, blagonaklonijeg odnosa javnih preduzeća kao oglašivača,
mogućnosti da im se dugovi isplate intervencijom osnivača, itd. Privatne agencije Beta i Fonet, na primer, već godinama ulažu protest državi zbog svog neravnopravnog položaja u odnosu na tržišnog konkurenta, državnu agenciju Tanjug. Agencije Tanjug i Beta su 2010. godine bile uporedive po obimu proizvodnje i ukupnim poslovnim prihodima bez donacija (120 miliona dinara kod Tanjuga, 100 miliona kod Bete). Tanjug je, međutim, dobio 216,7 miliona dinara donacije iz državnog budžeta, pa je njegov neto dobitak na kraju godine bio 90 puta veći (12 miliona dinara) od Betinog (132 hiljade), iako ima dva puta više zaposlenih.[x]

Protivnici privatizacije se pozivaju na loša iskustva već privatizovanih medija. Iako ne postoji sistematska analiza efekata privatizacije, većina poznatih posledica je negativna. Prema podacima Agencije za privatizaciju, od 2003. do kraja 2011. godine privatizovano je 58 medija, svi aukcijom, osim jednog (NIN). Gotovo polovina (25) prodaja nije bila uspešna, čak i u slučaju ranije kvalitetnih i razvijenih medija (Ibarske novosti, RTV Valjevo, Radio Sombor, itd.). Mediji čija je privatizacija poništena vraćeni su u nadležnost Agencije za privatizaciju, ali su u 40% slučajeva (10 od 25) već toliko ekonomski iscrpljeni da su završili u stečaju[xi]. Ugovori o privatizaciji su raskidani iz četiri ujednačeno česta razloga: neplaćanja prodajne cene, neodržavanja kontinuiteta poslovanja, izostanka investiranja i nepoštovanja socijalnog programa.

U medije nisu ulagana velika sredstva koja bi omogućila značajniju modernizaciju i razvoj. Prosečna cena prodaje iznosila je oko 16 miliona dinara, ali se one kreću u velikim rasponima – od nekoliko desetina miliona dinara do nekoliko desetina hiljada. Od 56 medija, deset je prodato za po 35 miliona dinara ili više, a četiri su prodata za manje od 85 hiljada dinara (oko ili manje od 1000 evra).[xii] Medijska preduzeća su najčešće kupovala fizička lica (52%) i grupe fizičkih lica (29%), retko pravna lica (12%), a najmanje strani kupci (7%). Prema podacima iz 2009. godine, kada je privatizovano 48 medija, 56% kupaca nije imalo iskustva sa medijskim biznisom, već se bavilo nekom drugom privrednom delatnošću.[xiii]

Tamo gde je uspela, umesto boljeg poslovanja, povećane nezavisnosti i kvalitetnijih i raznovrsnijih medijskih sadržaja, privatizacija je često donosila suprotne efekte. Značajan broj novih vlasnika medijska preduzeća je kupio (novcem nepoznatog porekla) zbog vrednih nekretnina u njihovom posedu, u koje su smestili svoj osnovni biznis,[xiv] ili ih daju pod hipoteku radi dobijanja kredita,[xv] dok su računi medijskih preduzeća često blokirani. Ne zna se koliko je novinara ostalo bez posla – neki su otpuštani, neki su odlazili sami zbog loših uslova rada. Plate im se neredovno isplaćuju i smanjuju, krše im se radna prava, terani su da rade poslove koje im zabranjuje Kodeks novinara,[xvi] a vlasnici zapošljavaju nove, nestručne ljude.

Privatno vlasništvo se nije pokazalo ni kao dobra brana od političkih uticaja na uređivačku politiku. Njih neki vlasnici koriste kao potporu da osiguraju naklonost vlasti za svoje glavne poslovne aktivnosti pa se izveštavanje prilagođava očekivanjima vlasti, a bilo je i slučajeva drastičnog menjanja prethodne uređivačke politike zbog određene političke orijentacije vlasnika.[xvii]

Među rukovodećim ljudima u informativnim medijima nema jedinstvenog stava o nastavku privatizacije medija. Od 240 anketiranih urednika, 71% smatra da država ne treba da bude vlasnik medija. Suprotno misli 14% (od njih, 60% je iz državnih a 40% iz privatnih medija), a 14% ne može da se opredeli. Od četiri anketirana predsednika medijskih i novinarskih udruženja (ANEM, Lokal pres, NDNV i NUNS), svi smatraju da je najveći domet medijske strategije iz 2011. opredeljenje države da će se povući iz pozicije medijskog vlasnika.

 

 


[i] Podaci o broju medija su neprecizni. Ni Agencija za privredne registre ni RRA ne brišu iz popisa medije koji su prestali da rade nakon registrovanja. Za potrebe ovog izveštaja, na osnovu raspoloživih podataka iz dostupnih registara (april 2011) i javno raspoloživih podataka o prestanku rada medija, procenjeno je da je u septembru 2011. godine radilo oko 1020 medija.

[ii] http://www.mc.rs/medijski-ambijent.2871.html.

[iii] Prema Akcionom planu Strategije, državno vlasništvo u medijima treba da prestane najkasnije dve godine nakon promena zakona, a ovi će biti promenjeni i međusobno usaglašeni najkasnije do kraja marta 2013. godine.

[iv] Bjelica, Mihailo (1997) Mediji i politička moć, Institut za političke studije, Radnička štampa, str. 94.

[v] Pored TV stanica, radilo je oko 100 radio stanica, ali je tek oko polovine ovih medija imalo dozvolu za rad (Lokalna televizija, Novinarstvo, br. 2─3, Institut za novinarstvo, Beograd, 1994). Haos u etru, koji je podstican iz političkih razloga, doveo je do postojanja 900─1200 emitera krajem 1990-ih.

[vi] Prema Udruženju za razvoj privatne radiodifuzije, u 2000. godini je bilo aktivno oko 300 privatnih i 180 opštinskih stanica (http://www.nuns.rs/dosije/01/ 09.jsp). Broj od 758 emitera potiče iz izjava sekretara za informisanje SRJ Slobodana Orlića iz 2002. godine (http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2002/03/ 02/srpski/ RG02030105. shtml).

[vii] http://www.paragraf.rs/propisi/strategija_razvoja_radiodifuzne_u_republici_srbiji_do_2013_godine.html

[viii] Početkom 2005. godine (uz april 2005. kao rok za privatizaciju štampe i jul 2006. za RTV stanice), u 100 od 161 opštine u Srbiji, privatizaciju još nije bilo započelo 85% lokalnih TV stanica, 86% radio stanica ni 78% novinskih kuća (http://www.nuns.rs/dosije/15/11.jsp).

[ix] U julu 2011. godine, nakon što je Komisija za hartije od vrednosti smanjila upravljačka prava dotadašnjem većinskom vlasniku izdavačke kompanije Novosti, Republika Srbija je umesto dva dobila šest mesta u Upravnom odboru kompanije i odmah imenovala svoje predstavnike u tom telu.

[x] Podaci iz završnih računa obe agencije na sajtu Agencije za privredne registre.

[xi] Stečaj TV Valjeva je usledio nešto više od godinu dana nakon ponovne prodaje. Umesto ulaganja 1,37 miliona dinara, kupac ovog medija, angažovan u elektromonterskim poslovima, proizvodnji dečjih krevetaca i održavanju čistoće, zadužio je preduzeće za 3,5 miliona dinara, a novinari nisu dobijali plate mesecima, pa su samostalno plenili TV opremu na ime neisplaćenih zarada.

[xii] Najskuplje su prodata preduzeća ─ izdavači listova Pančevac (181 milion dinara ─ ugovor kasnije raskinut), NIN (76,5 miliona), Subotičke novine (72 miliona), Ibarske novosti (70 – ugovor raskinut), Glas Podrinja (59), Zrenjanin (54) i radiodifuzna preduzeća RTV Podrinje u Loznici (53) i RTV M u S. Mitrovici (51 milion ─ ugovor raskinut). Najnižu cenu su imali izdavač Zlatarskih novosti (16 hiljada dinara), radiodifuzna preduzeća Radio Ljubovija (19 hiljada) i Radio Despotovac (39) i izdavač Polimlja u Prijepolju (81 hiljada).

[xiii] http://www.cins.org.rs/?p=740.

[xiv] Vlasnici užičkih Vesti su samo za prodaju 10% kapitala preduzeća (poslovni prostor u Užicu i Požegi, zemlja na kojoj su smešteni predajnici) dobili tri puta više novca nego što su platili za njegovu kupovinu (http://www.cins.org.rs/ ?p=406).

[xv] Protiv prvih kupaca Subotičkih novina, među kojima je bio i vlasnik drvare, „koji je, navodno, kapital stekao tokom službe u Legiji stranaca”, podignute su krivične prijave zbor malverzacija u poslovanju i dugova koji su uključivali hipoteku na poslovnu zgradu ovog medija u korist drugih poslova vlasnika (http://www.ndnv.org/wp-content/uploads/2011/07/KnjigaVojvodjanskiMediji.pdf).

[xvi] Vlasnici Glasa Podrinja u Šapcu su novinarima smanjili koeficijente zarade, a njih obavezivali da nabavljaju reklame za list. 

[xvii] Ovo je bio slučaj sa kupovinom niza od osam lokalnih i regionalnih listova iz većih vojvođanskih gradova od stranke konzorcijuma Vojvodina info, čiji su pojedini članovi bili bliski stranci DSS  (http://www.ndnv. org/wp-content/uploads/2011/07/KnjigaVojvodjanskiMediji.pdf).

Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten

Info Sve vesti