Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

INDIKATOR 3

NUŽNOST I PROPORCIONALNOST OGRANIČAVANJA SLOBODE IZRAŽAVANJA

Krivični zakoni kojima se reguliše zabrana podsticanja mržnje ili zaštita javnog reda ili nacionalne bezbednosti, moraju poštovati pravo na slobodu izražavanja; ako se kazne propisuju, one moraju biti u skladu sa principima nužnosti i proporcionalnosti; ako učestalost i težina izrečenih kazni ukazuju na politički motivisanu primenu tih zakona, medijska regulativa i praksa se moraju menjati.

Ustav Srbije dozvoljava ograničavanje prava na slobodu izražavanja ako je to „neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti“ (član 46). Međutim, Ustav nastoji da ograničenje svede na obim neophodan u demokratskom društvu i koji ne zadire u suštinu zajemčenog prava. Stoga Ustav nalaže državnim organima, „a naročito sudovima“, da pri odlučivanju o ograničavanju ovog prava (kao i drugih ljudskih i manjinskih prava), koja su sadržana u zakonima, moraju da vode računa o nekoliko stvari, među kojima su važnost svrhe ograničenja, priroda i obim ograničenja, kao i postojanje načina „da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava“ (član 20).

Na ovaj način štite se principi nužnosti i proporcionalnosti za kazne koje jesu propisane Krivičnim zakonikom za čitav niz krivičnih dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije (među kojima i krivično delo izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti) i protiv javnog reda i mira (na primer, izazivanje panike i nereda iznošenjem ili pronošenjem lažnih vesti ili tvrdnji). Posebno krivično delo predviđeno je i Zakonom o tajnosti podataka, koji uređuje sistem zaštite tajnih podataka koji su od interesa za nacionalnu i javnu bezbednost, odbranu, unutrašnje i spoljne poslove Republike Srbije.

U praksi, navedene odredbe se koriste retko i sporadično. Poslednjih godina nije bilo primera politički motivisane primene kaznenih zakona kojima se reguliše zaštita javnog reda ili nacionalne bezbednosti. Izuzetkom koji je obeležio 2011. godinu može se smatrati slučaj podizanja optužnice protiv novinarke Jelene Spasić i urednika Milorada Bojovića iz novosadskog dnevnog lista Nacionalni građanski. Oni su optuženi za odavanje državne tajne zbog objavljivanja teksta „Državni organi potpuno nespremni za rat” (jun 2011) u kome su citirani podaci iz izveštaja Ministarstva odbrane, pripremljenog za članove Odbora za bezbednost Skupštine Srbije, koji je nosio oznaku „strogo poverljivo”. Ovaj novinarski tekst je pokazao da brojni državni organi i javna preduzeća ignorišu zakonom propisane pripreme za odbranu. Brojni akteri civilnog društva su ustali u odbranu dvoje novinara, tvrdeći da objavljeni sadržaj odgovara interesu javnosti da sazna kakvo je stanje odbrane zemlje, ali je istraga o ovom slučaju nastavljena. Za krivično delo za koje su novinari optuženi, zakonom je zaprećena kazna od šest meseci do pet godina zatvora. 

U pogledu suzbijanja govora mržnje, Srbija je bliža evropskom nego američkom modelu regulative. U njoj je kažnjiv govor koji podstiče mržnju i diskriminaciju. Međutim, o kažnjavanju govora mržnje postoji značajna javna kontroverza, kako u odnosu na nedavnu prošlost tako i na današnju praksu.

U režimu Slobodana Miloševića, zasnovanom na nacionalističkom patriotizmu, etničkoj netoleranciji, ratnoj politici i ksenofobiji kao delovima vladajuće ideologije, govor mržnje je bio dominantni oblik govora o drugima u državno-kontrolisanim medijima. Država je i tada bila potpisnik svih međunarodnih konvencija i ugovora koji ga zabranjuju i svojim sopstvenim zakonom zabranjivala je bilo kakvu diskriminaciju društvenih grupa. Javni tužilac, međutim, nikada nije podigao tužbu protiv javne diskriminacije ili pozivanja na nasilje. 

Radikalni diskontinuitet sa političkom i medijskom praksom govora mržnje, kao socijalno prihvaćenog oblika javnog govora, nikada nije načinjen. Pokušaj lustriranja kreatora govora
mržnje pri izboru za javne funkcije, usvajanjem Zakona o lustraciji (2003), nije uspeo usled nedostatka političke volje za njegovo sprovođenje. Iako je nova vlast 2000. godine obećala da će uneti novu moralnost u javni život i odgovornost za javnu reč, nastavljena ideološka i politička podeljenost u društvu tokom naredne decenije omogućila je da se javno iskazivanje mržnje prema drugom i različitom relativno često pojavljuje i retko kažnjava. Zakon o javnom informisanju izričito zabranjuje „objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiču diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“ (član 38). Tužbe protiv govora mržnje, međutim, uglavnom se odbacuju iz formalnih razloga ili se postupci neopravdano odugovlače,[i] što izaziva veliko nezadovoljstvo jednog dela društva.

Javna tolerancija govora mržnje bila je posebno izražena u vezi sa održavanjem Parade ponosa u Beogradu 2010. i 2011. godine.[ii] Takav govor je dugo bio tolerisan i u rijaliti programima. Tek su antisemitske izjave dvoje pevača, učesnika rijalitija „Dvor“, emitovanog na TV Pink u februaru 2011. godine, izazvale opipljivu reakciju ─ tužbu Saveza jevrejskih opština Srbije protiv Televizije Pink i krivičnu prijavu Višeg javnog tužilaštva u Beogradu protiv ovo dvoje pevača za krivično delo izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti. Reagovao je i Savet Republičke radiodifuzne agencije izdavanjem obavezujućeg uputstva kojim se zabranjuje direktan prenos rijaliti emisija i uvodi prikazivanje sa zakašnjenjem od nekoliko minuta kako bi se sprečio netolerantan javni govor.

Tokom 2011. godine, aktuelizovana je kontroverza podstaknuta pokušajem Nezavisnog udruženja novinara Srbije da se kazne novinari i urednici medija koji su tokom 1990-ih sprovodili ratnohuškačku propagandu. NUNS je, naime, 2009. godine podneo krivičnu prijavu Tužilaštvu za ratne zločine protiv odgovornih lica u Radio-televiziji Beograd, Radio-televiziji Novi Sad, dnevnim listovima Politika, Večernje novosti i drugim medijima koji su govorom mržnje i širenjem lažnih informacija vršili političko-propagandne pripreme da se u javnosti stvori uverenje o opravdanosti oružanog sukoba i, u njemu, grubog kršenja normi međunarodnog humanitarnog prava. I novinarska i šira javnost u Srbiji su podeljene oko svrsishodnosti ovog pokušaja da se više od decenije nakon rušenja Miloševićevog režima kažnjavaju novinari zbog širenja govora mržnje, posebno zbog vezivanja njihovog delovanja za podsticanje na izvršenje ratnih zločina. Tužilaštvo za ratne zločine još uvek sprovodi istragu po krivičnoj prijavi NUNS-a.

 



[i] Milenković, Dejan (2006) „Uklopivost domaćeg prava i prakse u oblasti slobode izražavanja u Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i sloboda“ (www.helsinki.org.yu/hrlawyers/files/sem4_pred _dejan. doc).

[ii] Prema izveštaju Zaštitnika građana, period pre održavanja Parade ponosa 2010. godine je karakterisao „jasan i nedvosmislen javni govor mržnje“ u formi uličnih grafita, živih TV programa, javnih izjava političkih i verskih lidera i medijskih tekstova (www.zastitnik.rs/attachments/Izvestaj%20LGBT. doc).

Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten