Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

INDIKATOR 24

OTVORENOST ORGANA VLASTI ZA SVE MEDIJE 

Vlada, parlament i sudovi moraju biti otvoreni za medije na pravičan i ravnopravan način. 

Zakonski propisi obavezuju državne organe na otvorenost prema javnosti, kao i da medije i novinare tretiraju na ravnopravan način. Razlike u odnosu prema javnosti ipak postoje. Najotvoreniji su organi zakonodavne vlasti, najzatvoreniji su organi izvršne vlasti, a rad sudova zbog uključenosti privatnih lica u sudske postupke podleže ograničenjima fotografisanja i snimanja. Međutim, državni organi ne podležu sankcijama ako ne poštuju obaveze prema javnosti, osim ako im se informacija traži po posebnoj proceduri dostupnosti informacija od javnog značaja. Diskriminacija određenih medija ili pojedinačnih novinara događa se pre svega od strane lokalnih organa vlasti. 

Centralni koncept domaće medijske regulative jeste pravo na obaveštenost o pitanjima od javnog značaja. Nekoliko zakona obavezuje državne organe i druge organe javne vlasti, kao primarne izvore informacija od interesa za građane, da informacije o svom radu učine dostupnim za javnost. Zakon o javnom informisanju, na primer, propisuje ovu dužnost za državne organe i organizacije, organe teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, javne službe i javna preduzeća, kao i poslanike i odbornike (član 10). Ovo se mora obavljati pod jednakim uslovima za sve novinare i sva javna glasila.

Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja proširuje obavezu davanja informacija o svom radu na svaku informaciju ─ kada se ona posebnom procedurom traži ─ kojom izvor informacija raspolaže, a koja se odnosi na ono o čemu javnost ima opravdan interes da zna. Obaveza se odnosi na sve organe javne vlasti, uključujući organizacije kojima je povereno vršenje javnih ovlašćenja i pravna lica koje državni organi osnivaju i koje finansiraju (član 3). Ovaj zakon maksimalno proširuje listu subjekata koji imaju pravo da od navedenih izvora traže informacije. To nisu samo novinari, već svi, i to pod jednakim uslovima i bez diskriminacije po bilo kom osnovu. Zakon posebno naglašava obavezu ravnopravnog tretmana u slučaju kada više novinara ili medija uputi zahtev za pristup informacijama od javnog značaja. Niko od njih se ne sme stavljati u bolji položaj, tako što bi se pristup omogućio samo jednom novinaru ili glasilu ili jednome pre nego drugima (član 7).

Najotvoreniji za javnost je rad Narodne skupštine Republike Srbije. Njena plenarna zasedanja su javna, kao i sednice radnih tela. Zakon o Narodnoj skupštini i Poslovnik Skupštine predviđaju raznovrsne oblike obaveštavanja javnosti o radu nacionalnog parlamenta, kao što su televizijski i internet prenosi sednica, konferencije za novinare, izdavanje saopštenja itd. Akreditovanim novinarima je omogućeno da prate sednice Skupštine i njenih radnih tela i da imaju uvid u predloge zakona i drugih akata, u stenografske beleške sa sednica, dokumentaciju i arhivu. U izuzetnim slučajevima javnost se može isključiti iz rada Skupštine, ali samo na obrazložen predlog vlade, skupštinskog odbora ili najmanje 20 poslanika.

U Srbiji ne postoji poseban „parlamentarni TV kanal“, već direktne prenose skupštinskih zasedanja obavlja republički javni servis RTS, na drugom kanalu, po godišnjem ugovoru koji je sklopljen između dve institucije u julu 2011. godine, kao rezultat dugotrajnog spora u javnosti oko potrebe TV prenosa i adekvatnosti javnog servisa za ovu ulogu.[i]

Najzatvorenija za javnost je Vlada Republike Srbije. Ona sa javnošću komunicira isključivo preko posrednika. Prema Poslovniku Vlade, ne samo da novinari ni drugi predstavnici javnosti ne mogu da prisustvuju sednicama, već izlaganja njenih članova i drugih učesnika sednice predstavljaju službenu tajnu stroge poverljivosti (osim ako predsednik Vlade odluči drugačije). Zakon o vladi (2005), doduše određuje rad vlade kao javan i nalaže joj da javnosti omogući uvid u svoj rad
prema Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Vlada svoje aktivnosti, odluke, zaključke, uredbe i predloge zakona predstavlja na konferencijama za novinare, na sopstvenoj web prezentaciji i na web stranicama ministarstava i preko saopštenja za javnost. O javnosti rada vlade, kao i organa državne uprave, stara se posebno osnovana Kancelarija za saradnju s medijima.

Tokom 2011. godine Vlada je donela meru kojom je dodatno ograničila javni uvid u njene aktivnosti. Naime, da bi dobili informacije iz Vlade, mimo zvanično saopštenih, novinari su koristili anonimne izvore iz Vlade ili se pozivali na njih. U cilju sprečavanja „curenja“ informacija, upotrebe i zloupotrebe anonimnih izvora, kao i osnaživanja poljuljanog kredibiliteta zbog unutrašnjih sukoba, nakon rekonstrukcije Vlade u martu 2011. godine, izmenjen je Poslovnik, kojim su svi članovi Vlade i njenih tela i državni sekretari obavezani da u javnim izjavama izražavaju i zastupaju stavove Vlade. Prema izjavi direktora Kancelarije Vlade za saradnju sa medijima, svi mediji imaju ravnopravan tretman u komunikaciji sa Vladom i ministarstvima i nikada se nije dogodilo da je novinarima bilo osporeno pravo da dobiju informaciju koju traže u vezi sa radom Vlade.[ii]

Otvorenost sudova za javnost podleže posebnim pravilima budući da sudski postupci uključuju privatna lica u specifičnoj i ranjivoj poziciji. Rad sudova je, po pravilu, javan, ali se javnost može isključiti radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku. Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela, na primer, ne dozvoljava da se bez dozvole suda objavi ni tok krivičnog postupka ni odluka doneta u njemu. Poslovnik o radu sudova predviđa obavezu sudskih organa da obezbede potrebne uslove za medijski pristup aktuelnim informacijama i postupcima koji se vode u sudu, na primer prostoriju za veći broj lica ako za suđenja postoji veliko interesovanje javnosti. Pošto je sudska uprava dužna da vodi računa o interesima postupka, privatnosti i bezbednosti učesnika u postupku, snimanje sudskih ročišta je moguće samo uz saglasnost predsednika Veća, sudije i pisanog pristanka stranaka i učesnika snimljene radnje. Zbog ovih strogih uslova, snimci iz sudnica su izuzetno retki.

Novinarsko izveštavanje o radu sudova otežava Krivični zakonik Srbije, koji je 2009. godine kao novo krivično delo u pravni sistem uveo neovlašćeno komentarisanje sudskog postupka. Izmene ovog zakona propisuju zatvorsku i novčanu kaznu za davanje javne izjave u medijima u nameri da se povredi pretpostavka nevinosti ili nezavisnosti suda za vreme trajanja postupka pred sudom, a pre donošenja pravosnažne sudske odluke (član 336a). Navedena odredba se smatra spornom po slobodu medija jer nije potpuno jasno kako će se ocenjivati postojanje namere da se povredi pretpostavka nevinosti ili nezavisnosti suda, kao i zbog toga što uvodi stroža ograničenja za komentarisanje postupka pre pravosnažnosti odluke nego nakon nje. Kako je je sudska procedura komplikovana, osetljiva po interese učesnika i traži pravno znanje, obaveštenja za medije o radu suda i pojedinim predmetima daje predsednik suda, portparol ili posebna služba za informisanje. Portparole imaju sudovi republičkog ranga, apelacioni sudovi i sudovi sa posebnim odeljenjima ili većim brojem sudija. Poslovnikom je predviđeno da je predsednik svakog suda dužan da se stara o ravnomernoj zastupljenosti predstavnika različitih medija.

Zakon o dostupnosti informacija predviđa posebnu proceduru kada organ javne vlasti od koga se informacija traži ne ispuni svoju obavezu najkasnije u roku od 15 dana od prijema zahteva, kao i kaznu ako to ne učini na intervenciju Poverenika, odnosno na njegov poseban zahtev. Kazne su predviđene i ako se vrši diskriminacija tražilaca informacija, odnosno novinara ili javnih glasila. Zakon o javnom informisanju, međutim, ne propisuje kaznene odredbe za državne organe i institucije koji informacije o svome radu ne učine dostupnim za javnost ili tretiraju nejednako novinare ili medije u ispunjavanju te obaveze.

U praksi, novinari se često sreću sa barijerama koje im postavljaju izvori informacija, a nije retko ni da ih ovi diskriminišu. Mediji su tokom 2011. godine izvestili o šest drastičnih slučajeva
 sprečavanja pojedinačnih novinara da prisustvuju ili da snimaju sednice skupština opština (u Kuli ─ dva puta, u Aleksandrovcu – dva puta, u Vranju i Pirotu). Zabrane su novinarima izricali vodeći državni funkcioneri u ovim opštinama, u većini slučajeva zbog nezadovoljstva ranijim izveštavanjem ovih novinara. Registrovana su i četiri slučaja neravnopravnog tretmana medija od strane izvora informacija, od kojih su tri organi vlasti. Na primer, pres kabinet predsednika Srbije je dozvolio samo državnoj agenciji Tanjug da izvesti o poseti predsednika fabrici Zastava u Kragujevcu. Gradonačelnik Niša je samo snimatelju agencije Infobiro omogućio prisustvo potpisivanju poslovnog ugovora u vezi sa (jedinim) bioskopom u gradu. Predsednik beogradske opštine Zvezdara odbio je da pruži informaciju novinarki Pravde sa objašnjenjem da ne želi da komunicira sa novinarima tog lista.

Od 188 informativnih medija (među anketiranih 240) koji su tokom 2011. godine iskusili neki oblik povrede slobode medija u svakodnevnom radu, trećina (30%) je izjavila da je bila neravnopravno tretirana u odnosu na druge medije od strane izvora informacija, koji su verovatno u većini slučajeva bili organi javne vlasti.

 

 


[i] Prenosi parlamentarnih zasedanja su dugogodišnja tradicija RTS-a. Ipak, RTS se često žalio da su oni i tehnički i komercijalno i programski štetni za javni servis. RTS je nekoliko puta prekinuo prenos (iz tehničkih razloga, zbog prenosa sportskih događaja na koje je imao ekskluzivno pravo, itd.), ali je opozicija tumačila da su razlozi politički, zahtevala da se prenosi nastave i nekoliko puta odbila da se sednica održi bez TV prenosa. Republička radiodifuzna agencija je 2008. godine donela obavezujuće uputstvo o prenosima skupštinskih zasedanja na RTS, ali ga je vrlo brzo povukla, jer za njega nije bilo zakonske osnove. Početkom 2011. godine Skupština je raspisala tender za TV prenose, ali se na njega nije javila nijedna televizija sa nacionalnom frekvencijom. Ugovor sa RTS-om je potpisan kao rezultat direktnog dogovora pošto dogovori sa drugim emiterima nisu bili uspešni. Skupština će platiti 80 miliona dinara (747.000 evra) za prenose skupštinskih sednica.

[ii] Intervju sa direktorom Kancelarije, decembar 2011. godine.

Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten

Info Sve vesti