Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

INDIKATOR 25

POŽELJNOST MEDIJSKE SAMOREGULACIJE 

Trebalo bi da postoji sistem medijske samoregulacije, uključujući i pravo na odgovor i ispravku ili dobrovoljno izvinjenje novinara; mediji treba da ustanove sopstvena samoregulatorna tela, kao što su komisije za žalbe ili ombudsmani, a odluke ovih tela treba da se izvršavaju; one treba da budu pravno priznate od strane sudova.

Samoregulacija novinarske profesije u Srbiji daleko je ispod međunarodnih standarda zaštite slobode medija i prava novinara. Samoregulatorni mehanizmi su malobrojni i tek u početnoj fazi uspostavljanja. Jedino samoregulatorno telo, Savet za štampu, počelo je da radi tek 2011. godine i obuhvata samo štampane medije. Pravo na odgovor i ispravku još uvek je deo zakonske, a ne autonomne profesionalne regulative. Samoregulatorna praksa kasni za tehnološkim promenama u medijima.

U modernoj Srbiji ne postoji tradicija ni iskustvo samoregulacije profesionalnog rada, iako svest o njenoj potrebi i prednostima postoji već dugo vremena. Pored velikog broja nepovoljnih uslova za razvoj medija i generalno niske demokratske političke kulture, razvoj samoregulacije su usporila i dva velika raskola u novinarskoj zajednici tokom dve poslednje decenije. Oni su se ticali centralnih tema profesije – njene društvene uloge i bazičnih principa slobodnog i odgovornog novinarstva. Prvi se dogodio tokom 1990-ih (novinari vs. „propagandisti“)[i], a drugi u poslednjoj deceniji, posebno sa širenjem tabloida i visoko komercijalizovanih TV medija (novinari vs. „senzacionalisti“). Razlike između zagovornika suprotstavljenih shvatanja društvene odgovornosti novinarstva još uvek nisu u potpunosti prevaziđene, ali se novinari poslednjih godina sve efikasnije združuju radi odbrane zajedničkih interesa i podizanja nivoa profesionalizma. 

Prvi rezultat kolektivnog napora u pravcu samoregulacije bilo je usvajanje jedinstvenog etičkog kodeksa profesionalnog ponašanja 2006. godine, kao instrumenta za definisanje polja autonomije u kome se može ostvarivati uređivačka sloboda i izraza prihvatanja odgovornosti za kvalitet javnog govora. On je omogućio formiranje prvog, i za sada jedinog, samoregulatornog tela, Saveta za štampu, koje ima cilj da nadzire poštovanje Kodeksa novinara Srbije u štampanim medijima i sankcioniše njegovo kršenje. 

Institucija medijskog ombudsmana, kao posrednika između novinara i publike, nepoznata je domaćoj medijskoj zajednici. Nijedna redakcija nema posebno lice koje bi se bavilo žalbama čitalaca, gledalaca ili slušalaca.

Savet za štampu su krajem 2009. godine kao dobrovoljno udruženje novinskih izdavača i novinara osnovala dva poslovna udruženja ─ Asocijacija medija i Asocijacija nezavisnih lokalnih medija Lokal pres ─ i dva novinarska udruženja ─ Udruženje novinara Srbije i Nezavisno udruženje novinara Srbije. Načinjen je po uzoru na norveški model. Finansije za rad Saveta trebalo je da obezbede osnivači, industrija pre svega. Kako osnivači nisu raspolagali potrebnim sredstvima, Savet je počeo da radi tek u septembru 2011. godine, kada je dobio donaciju od Norveške za jednogodišnji rad. Nestabilnost u izvorima finansija Saveta predstavlja njegovu najveću slabost. 

Savet za štampu rešava žalbe koje mu upućuju pojedinci ili institucije koji se osećaju povređenima zbog objavljenih sadržaja koje smatraju neprofesionalnim, netačnim ili neetičkim. Njegova nadležnost je da odluči da li je u ovim sadržajima povređen Kodeks novinara Srbije ili ne. Drugi cilj Saveta jeste posredovanje između oštećenih strana i novinarskih redakcija kako bi se izbeglo rešavanje sporova sudskim putem. Sankcije za prekršioce Kodeksa su samo moralne: medij koji je objavio sporni sadržaj dužan je da štampa odluku Saveta da postoji povreda Kodeksa. O prekršajima odlučuje Komisija za žalbe koju čine predstavnici osnivača (četiri iz medijske industrije, četiri iz udruženja novinara) i tri javne ličnosti kao predstavnici civilnog društva. Za članove Komisije za žalbu izabrani su iskusni i uvaženi novinari iz različitih delova industrije i ugledne javne ličnosti, što je osnova njegove reprezentativnosti i kredibiliteta.

Budući da je Savet dobrovoljno udruženje, žalbe se mogu uputiti samo na tekstove objavljene u mediju koji je član Saveta. Do kraja 2011. godine, njegovu nadležnost, tj. spremnost da dobrovoljno prizna profesionalnu grešku priznalo je 66 štampanih medija – 10 nacionalnih dnevnih novina, 22 magazina i 34 lokalna glasila. Ovo predstavlja samo 10% ukupno registrovanih štampanih medija, ali su to mediji sa najvećim tiražom u zemlji (izdanja kompanije Ringijer, Kolor pres, Novosti, Politika novine i magazini, Adrija medija grup, Ekonomist medija grup, itd). Postoji bojazan da mediji koji misle da će biti izloženi čestim opomenama neće pristupiti Savetu. 

Komisija za žalbe je u 2011. godini donela prve tri odluke o žalbama. U prvom slučaju je utvrđen prekršaj Kodeksa koji se tiče zaštite privatnosti građana u dnevnom listu Press. U drugom je odbijen prigovor bivšeg ministra zdravlja Tomice Milosavljevića na tekst u nedeljniku NIN, a u trećem je odbijena žalba zdravstvene ustanove u Beogradu na tekstove u Blicu, Politici i Večernjim novostima o smeni njenog direktora. List Press je čitav mesec i po odlagao objavljivanje odluke Saveta o povredi Kodeksa, ali je njeno konačno objavljivanje pomoglo da Savet uspostavi početni kredibilitet.[ii] 

Sudovi nisu vezani odlukama Saveta za štampu. Cilj Saveta jeste da smanji broj sudskih postupaka i postane alternativa sudskom rešavanju sporova između novinara i javnosti. Uporedo sa obaveštavanjem novinarske i šire javnosti, u toku su aktivnosti upoznavanja tužilaca i sudija o ciljevima rada i načinu odlučivanja Saveta za štampu. U praksi će, ipak, biti moguće da Savet zaključi da Kodeks novinara Srbije nije povređen, a sud donese presudu da sporni tekst jeste naneo štetu tužiocu ili je na drugi način prekršio zakon.

U medijski razvijenim sredinama smatra se da je zakonsko nametanje prava na odgovor i ispravku nepotrebno i nepraktično (jer „ne treba sudijama dati pravo da određuju kada ovo pravo treba praktikovati“[iii]). U Srbiji, međutim, poštovanje prava na odgovor i ispravku nije deo samoregulatornih mehanizama već je obaveza uspostavljena zakonom, a pominje je čak i Ustav. Ova nepodudarnost je jedan od pokazatelja velikih razlika u razvoju novinarstva u Srbiji i razvijenom svetu. 

Pravo na odgovor na objavljenu informaciju i na ispravku neistinite, nepotpune ili netačno prenete informacije noviji je institut novinarske prakse, iz vremena posle 2000. godine. Ono nije bilo poštovano ni u socijalističkom režimu ni u režimu Slobodana Miloševića, iako je formalno čak bilo deo (po represiji) zloglasnog Zakona o javnom informisanju iz 1998. godine (o njemu su govorila četiri člana Zakona). Jasne procedure ostvarivanja prava na odgovor i ispravku uspostavio је Zakon o javnom informisanju iz 2003. godine koji ovom pravu posvećuje čak 24 člana. Odredbe Zakona se danas uglavnom poštuju. O objavljivanju odgovora, po pravilu, odlučuju nadležni urednici, eventualno uz konsultacije sa pravnicima. 

Zakon o javnom informisanju priznaje pravo na objavljivanje odgovora pravnim i fizičkim licima kojima je povređeno neko pravo ili interes. Obaveza objavljivanja odgovora uvek postoji, osim u taksativno navedenim slučajevima.[iv] Ako se odgovor ne objavi bez odlaganja ili na odgovarajući način, oštećeno lice može pokrenuti tužbu za objavljivanje odgovora. Lice čiji su pravo ili interes povređeni neistinitom, nepotpunom ili netačno prenetom informacijom može tužbom zahtevati da sud odgovornom uredniku naredi da, bez naknade, objavi ispravku informacije. Odgovor, odnosno ispravka, objavljuje se u istom delu glasila, u istom izdanju, u istoj rubrici, na istoj stranici, i to bez izmena. Odgovor, odnosno ispravka, ne sme se komentarisati u istom broju glasila, odnosno u istoj emisiji u kojoj se objavljuje.

Da se pravo na odgovor i ispravku uglavnom poštuje, govori podatak da se od 242 sudska postupka pokrenuta tokom 2011. godine pred Višim sudom u Beogradu samo u 7% slučajeva tražilo objavljivanje ispravke ili odgovora (u 3% u postupcima pokrenutim 2010. godine). 

Značajna slabost samoregulatorne prakse u Srbiji jeste njeno kašnjenje za tehnološkim inovacijama u javnoj komunikaciji. Kao zakonski okvir, i samoregulacija zahteva prilagođavanje novim formama medija i novinarstva, koje se tek očekuje.

 

 


[i] Raskol je nastao u okolnostima raspada federalne multietničke države i stvaranja homogenizovane nacionalne države, ratnih sukoba, međunarodne izolacije i političkog sukoba oko daljeg pravca razvoja zemlje. Podeljeni u dva tabora (državno-kontrolisani i nezavisan od vlasti), novinari su se rukovodili suprotstavljenim profesionalnim vrednostima. Već postojeće Udruženje novinara Srbije opredelilo sе za „patriotsko novinarstvo” koje je od novinara tražilo da brani nacionalne interese i opstanak režima kao njihovog najboljeg zaštitnika. Formirano je novo, Nezavisno udruženje novinara Srbije, na protivljenju stavljanja profesije u službu nacije i zalaganju za promenu režima kao glavnog uzroka društvenih problema. Isto se desilo sa Društvom novinara Vojvodine i osnivanjem Nezavisnog društva novinara Vojvodine.

[ii] Intervju sa predstavnikom Saveta za štampu, decembar 2011. godine.

[iii] Vodič za samoregulaciju medija, http://www.osce.org/me/fom/31502.

[iv] Neki od razloga za neobjavljivanje su, na primer, da se odgovor odnosi na mišljenje, a ne na tvrdnju o činjenicama, da se odgovorom ne osporava istinitost, potpunost ili tačnost prenosa informacije, da objavljena informacija nije podesna da povredi pravo ili interes lica, da je odgovor neprimereno duži od informacije, da je nečitljiv, nerazumljiv ili besmislen, ili da bi zbog sadržine odgovora njegovo objavljivanje moglo izazvati zabranu objavljivanja, krivičnu ili prekršajnu odgovornost, ili građanskopravnu odgovornost prema trećim licima, itd.

Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten

Info Sve vesti