Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

INDIKATOR 2

SLOBODA KRITIKE DRŽAVNIH FUNKCIONERA 

Državni zvaničnici ne smeju biti zaštićeni od kritike i uvreda više nego što su to obični građani, na primer, kroz krivične zakone koji propisuju strože kazne; novinare ne treba pritvarati, niti medije zatvarati, zbog kritičkih komentara.

Pomenuti principi Saveta Evrope su uključeni u nacionalno zakonodavstvo. U praksi, mediji se ne zatvaraju niti se novinari pritvaraju zbog kritičkih komentara na račun javnih funkcionera. Novi Krivični zakonik iz 2005. godine je ukinuo mogućnost izricanja zatvorske kazne za klevetu i uvredu, a takve kazne nisu bile izricane novinarima ni decenijama pre toga. Međutim, novinari i mediji se i dalje mogu osuditi na visoke novčane kazne koje mogu ugroziti opstanak medija, pogotovo u uslovima ekonomske krize koja je dominantna u Srbiji tokom 2011. godine.  
U pogledu kritike i uvrede, domaće zakonodavstvo ne štiti državne funkcionere ni na koji poseban način u odnosu na druga lica. Naprotiv, ono između prava javnosti da zna i prava zaštite privatnosti državnih zvaničnika i političara daje prioritet pravu javnosti. Između zaštite časti i ugleda i prava vršenja novinarskog poziva, ono se opredeljuje za prava novinara ako njihov rad ne sadrži nameru omalovažavanja. 

Naime, Zakon o javnom informisanju izričito navodi da su prava na zaštitu privatnosti nosilaca državnih i političkih funkcija ograničena ako je informacija koja se na njih odnosi „važna za javnost” (član 9). Pri tome, nivo ograničenja zaštite privatnosti nije precizno naznačen, već je „srazmeran opravdanom interesu javnosti“ i podložan proceni u svakom konkretnom slučaju. Istovremeno, Krivični zakonik precizira da nije kažnjiva uvreda, uključujući tu i uvredu putem medija, ako je učinilac dao iskaz u okviru ozbiljne kritike, u vršenju novinarskog poziva, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, ako se iz načina izražavanja ili iz drugih okolnosti vidi da to nije učinio u nameri omalovažavanja (član 170). 

Zaštita prava na kritiku državnih funkcionera podupire se i ustavnom obavezom sudova (član 18) da odredbe o ljudskim pravima tumače saglasno međunarodnim standardima i praksi, tj. praksi Evropskog suda za ljudska prava u primeni člana 10 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Vrhovni sud Srbije je, na primer, 2008. godine posebnim dokumentom preporučio direktnu primenu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava u kontekstu njegovih odluka o dva slučaja iz Srbije vezana za javnu kritiku državnih zvaničnika. Predmet kritike bio je predsednik opštine Babušnica. Domaći sudovi su u oba slučaja doneli krivične osude za klevetu.  Evropski sud je, međutim, utvrdio da su ovim osudama povređena prava autora kritike iz člana 10 Evropske konvencije, sa obrazloženjem da je „stepen prihvatljive kritike mnogo širi za javne ličnosti nego za privatna lica“  i da zagarantovana sloboda izražavanja uključuje iskazivanje vrednosnih sudova o javnim ličnostima. Po odluci Evropskog suda, kritike predsednika opštine su bile opravdane jer su se ticale stvari od javnog interesa. Evropski sud je kao posebno neprihvatljivo istakao obrazloženje domaćih sudova u presudama o krivici da veću važnost imaju čast, ugled i dostojanstvo predsednika opštine nego običnog građanina. Praksa Evropskog suda dozvoljava i kritiku koja koristi oštriji, provokativniji jezik (čak i kad on vređa, šokira ili uznemirava) ako se njime tretiraju pitanja od javnog interesa, a ne privatni život javnih ličnosti.

Domaći državni zvaničnici i političari ipak često preko sudova traže zaštitu od kritike upravo pri vršenju javnih funkcija, i to po dva osnova: zbog krivičnog dela klevete i uvrede (krivični postupak) i po tužbenom zahtevu za nadoknadu štete zbog povrede časti i ugleda (parnični postupak). Kazna u krivičnom postupku može iznositi do 450 hiljada dinara. U parničnom postupku, u kome se ponekad traže milionske svote za naknadu štete, sudovi dosuđuju naknade u iznosu koje sami ocenjuju kao pravične a koje često dosežu nekoliko stotina hiljada dinara, što može da ugrozi opstanak medija.

Od 242 parnična postupka koja su pokrenuta u 2011. godini pred Višim sudom u Beogradu, povodom objavljivanja informacija u medijima, javne ličnosti se pojavljuju kao tužioci u najmanje 40% slučajeva. Među njima su estradne zvezde, dva važna biznismena, ali i najmanje 10 državnih funkcionera i političara, poput ministara, gradonačelnika, poslanika Skupštine Srbije i bivših nosilaca javnih funkcija.  

Prema podacima Lokal presa, protiv članica ovog udruženja lokalnih medija, od 2005. do kraja 2011. godine vođeno je 68 sudskih postupaka, bilo po osnovu Krivičnog zakonika ili Zakona o javnom informisanju. U poslednje dve godine povećao se broj tužilaca koji imaju javna ovlašćenja i više moći od prosečnog građanina. Od ukupno 16 lica u ulozi tužilaca tokom 2010. i 2011. godine, takvih je bilo 15: tri biznismena, pet političara, dva pripadnika policije, dva odbornika lokalnih skupština, jedan direktor javnog preduzeća i dvoje sudija. Događalo se čak i to da postupke vode i presude donose kolege ovih sudija iz istog suda, čak i iz iste kancelarije.  

Nakon navedenih presuda Evropskog suda za ljudska prava, došlo je do određene korekcije sudske prakse, ali pojedinačne odluke kojima se nosiocima državnih i političkih funkcija priznaje viši stepen zaštite u odnosu na druge građane i dalje se pojavljuju u praksi, posebno prvostepenih sudova. Tako je Osnovni sud u Čačku, marta 2011. godine, presudio u korist Velimira Ilića, narodnog poslanika, predsednika partije Nova Srbija i bivšeg ministra, u njegovoj krivičnoj tužbi za klevetu protiv autora komentara i humoreske Stojana Markovića, direktora i odgovornog urednika Čačanskih novina. Apelacioni sud u Kragujevcu ukinuo je ovu presudu jula 2011. godine. Međutim, godinu dana ranije, Viši sud u Čačku, u parničnom postupku povodom istih tekstova, naložio je Markoviću da plati Iliću 180 hiljada dinara naknade štete za pretrpljene duševne bolove, a ovu presudu potvrdio je i Apelacioni sud. Bivši ministar zdravlja u Vladi Srbije Tomica Milosavljević odlučio je da tuži medije koji su govorili o njegovoj odgovornosti u vezi sa spornim nabavkama vakcine protiv tzv. svinjskog gripa 2009/2010. godine (zbog čega je uhapšeno više osoba), bez obzira što je Savet za štampu u oktobru 2011. godine zaključio da njegova žalba protiv jednog od medija (NIN) nije opravdana zbog prava javnosti da zna kako se poverene funkcije vlasti ostvaruju, a koje štiti i domaće zakonodavstvo i evropska sudska praksa.  

U julu 2011. godine, Ministarstvo pravde je najavilo da će ubrzo doći do potpune dekriminalizacije uvrede i klevete „kako bi mediji bili rasterećeni strogih kazni koje ugrožavaju njihov opstanak“.  Analiza sudske prakse, međutim, pokazuje da su ─ iako se u Srbiji podnosi veliki broj krivičnih tužbi za klevetu ─ osuđujuće presude retko pravosnažne, a kada to i postanu, kazne su obično niže od naknada štete koje se povodom istih tekstova, emisija ili izjava, izriču u parničnim postupcima.  

Najavljena dekriminalizacija klevete i uvrede neće rešiti probleme sa kojima se mediji i novinari suočavaju zbog kritike državnih funkcionera, već su potrebne i druge mere zaštite slobode izražavanja koje će u parničnim postupcima zaštititi novinarsko pravo na kritiku i pravo javnosti da zna. U nacionalne medijske propise potrebno je doslednije implementirati principe ustanovljene Deklaracijom Saveta Evrope o slobodi političke debate u medijima. Neophodna je i bolja edukacija i sudija i šire javnosti o relevantnim presudama Evropskog suda za ljudska prava, jer ne postoje prevodi svih odluka Suda, posebno onih koje se odnose na primenu člana 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima, a koje su domaći sudovi u obavezi da slede.  

Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten