Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

INDIKATOR 12

SLOBODA SINDIKALNOG ORGANIZOVANJA NOVINARA 

Novinari se ne smeju ograničavati u osnivanju udruženja poput sindikalnih organizacija za kolektivno pregovaranje.

Pravna regulativa Srbije štiti slobodu sindikalnog organizovanja. Sindikalna udruženja se osnivaju bez prethodnog odobrenja, upisom u odgovarajući registar. Pravo novinara da slobodno organizuju svoja profesionalna udruženja priznato je i Zakonom o javnom informisanju (član 33). Međutim, većina novinara nije sindikalno organizovana ili zbog straha od odmazde poslodavaca ili zbog nepoverenja u efikasnost sindikata u odbrani njihovih prava. Medijski radnici nemaju ni opšti ni poseban kolektivni ugovor, a samo u većim, i to u medijima u javnoj svojini, postoje pojedinačni ugovori (kolektivni ugovor kod poslodavca).

O sindikalnom organizovanju novinara nema zvaničnih podataka. Dva jedina reprezentativna sindikata u medijskim preduzećima – Savez samostalnih sindikata Srbije (koji uključuje Samostalni sindikat zaposlenih u grafičkoj, izdavačkoj, informativnoj delatnosti i kinematografiji Srbije) i Ujedinjeni granski sindikati Nezavisnost (ima Granski sindikat medija) ─ ne objavljuju javno podatke o svom članstvu u medijima. Pokušaj osnivanja strukovnog sindikata novinara nije rezultirao većim uspehom. Jedini sindikat ove vrste, Sindikat novinara Srbije (formiran 2003. godine pri Udruženju novinara Srbije), nije ostvario reprezentativnost, a prema sopstvenim navodima, ima oko trideset podružnica u Srbiji i članstvo u većim medijima u Beogradu.[i] 

Većina novinara nisu članovi sindikata. Prema raspoloživim podacima anketnih istraživanja iz 2011. godine, u sindikate je učlanjeno manje od 10% novinara,[ii] a sindikalna organizacija postoji u 22 od 100 informativnih medija.[iii] U nekim pak medijskim institucijama, istovremeno deluje nekoliko sindikalnih organizacija, što ograničava njihovu pregovaračku snagu ako ne nastupaju zajedno.[iv] 

Sindikati uspevaju da sklope samo pojedinačne kolektivne ugovore i to samo u medijima u potpunoj ili delimičnoj državnoj svojini, kao što su RTS, RTV, Tanjug, Politika, Večernje novosti. U maju 2011. godine prestao je da važi Opšti kolektivni ugovor (zaključen 2008. godine), a novog još uvek nema. 

Poseban kolektivni ugovor za grafičku, izdavačku, informativnu delatnost i kinematografiju Srbije, koji je zaključen 1997. godine, prestao je da važi 2005. godine. Prednacrt Posebnog kolektivnog ugovora za novinare i zaposlene u medijima postoji,[v] ali su pregovori o njemu blokirani već godinama. Sindikati, u stvari, nemaju sa kim da pregovaraju jer nijedna organizacija poslodavaca u medijskoj delatnosti ne okuplja najmanje 10% poslodavaca koji istovremeno imaju i najmanje 15% zaposlenih u grani, što bi je činilo reprezentativnom i time odgovarajućim pregovaračem. Jedini pokušaj udruživanja medijskih poslodavaca koji je 2006. godine, na predlog Sindikata novinara Srbije, inicirala najsnažnija grupa poslodavaca, Asocijacija medija (okuplja većinu najvažnijih medijskih kuća, poput Ringijera, Kolor presa, Novosti, Politike, itd.), nije bio uspešan. Poslodavci nisu zainteresovani za kolektivno pregovaranje, jer smatraju da postojeći Zakon o radu već daje suviše pogodnosti zaposlenima u odnosu na obaveze poslodavaca, pa su i obaveze iz Opšteg kolektivnog ugovora smatrali velikim opterećenjem.[vi] Sindikati već duže vremena traže snižavanje granice za postizanje reprezentativnosti poslodavaca od 10% u ovoj oblasti. Država, međutim, nije iskazala spremnost da na bilo koji način pomogne da se odblokira socijalni dijalog u medijskoj sferi.

Sindikalne organizacije u privatnim medijima po pravilu se ne osnivaju, a u retkim slučajevima postoje kao nasleđene iz perioda pre privatizacije. Iskustva sindikalnih lidera[vii] pokazuju da novinari odustaju od borbe za svoja prava iz straha da će ih privatni vlasnik kazniti. Zbog velikih kompetencija poslodavaca i oštre konkurencije za radna mesta, vlasnik medija je u znatno nadmoćnijoj poziciji u odnosu na zaposlene. On uvek može da promeni Pravilnik o radu i smanji platu jer je to jednostrani akt poslodavca, da onemogući automatski prelazak posle jednogodišnjeg rada na određeno vreme u neograničeno zaposlenje i da novinare otpusti kao tehnološki višak. Ima i vlasnika koji prijem u radni odnos uslovljavaju potpisivanjem blanko otkaza. 

Privatni medijski vlasnici često ne poštuju sindikalna prava, a najveći pritisak usmeravaju na članove sindikata. Na primer, vlasnik Radio-televizije Smederevo, nakon najave trećeg štrajka zaposlenih, koji nisu doneli poboljšanje položaja novinara, u avgustu 2011. godine otpustio је predsednike dva sindikata i predsednika i člana odbora koji su organizovali prethodne štrajkove. Poslovodstvo kragujevačkog lista Svetlost pretilo je otkazima članovima sindikata kada su oni u februaru organizovali štrajk zbog neisplaćenih 12 plata, koji je trajao devet meseci. Pritisak i maltretiranja članova sindikata nisu retkost ni u javnim medijima. Sindikat Nezavisnost Javnog preduzeća Radio-televizija Kragujevac, u maju 2011. godine organizovao je štrajk upozorenja ne samo zbog neredovnog isplaćivanja malih zarada već i zbog šikaniranja članova sindikata. Sindikalni aktivisti u javnom Radio Požarevcu takođe su se žalili da su bili izloženi pritiscima poslodavca zbog suprotstavljanja njegovim zloupotrebama službenog položaja. 

Drugi razlog niske sindikalne organizovanosti novinara jeste malo poverenje u sindikate kao instituciju zaštite radnih prava, koje novinari dele sa opštom populacijom. Prema javno-mnjenjskim podacima iz 2010. godine, 19% građana je imalo, a 47% nije imalo poverenja u sindikate. Sindikati se često percipiraju kao nesamostalne institucije, povezane sa centrima moći, i kao zaštitnici njihovih interesa.[viii] Građani koji nemaju poverenje u sindikate smatraju da vlast nije zainteresovana za socijalni dijalog u sferi rada i da ne želi da omogući postojanje nezavisnih i snažnih sindikata. Sindikati, po njihovom mišljenju, u javnim preduzećima štite interese poslovodstva, odnosno partije koja ima najveći uticaj na to preduzeće, a u privatnim, posebno malim i srednjim, interese vlasnika ili lične interese sindikalnih lidera.

Strategija razvoja sistema javnog informisanja, koju je Vlada Srbije usvojila u septembru 2011. godine, ne tretira ekonomski položaj novinara kao značajan problem medijskog sektora. Poboljšanje ekonomskog položaja se u dokumentu pominje samo na jednom mestu, kao cilj kome će država težiti „poboljšanjem regulatornog okvira i raznim oblicima državne pomoći”. Predlog Sindikata novinara Srbije da se Akcionim planom Strategije utvrdi obaveza osnivanja reprezentativne organizacije poslodavaca, uspostavi socijalni dijalog i što pre potpiše granski kolektivni ugovor nije usvojen.



[i] http://www.sinos.rs/o-nama.

[ii] Ovo je rezultat istraživanja „Novinari i novinarstvo u Srbiji“ Biroa za društvena istraživanja i Istraživačkog online servisa Tvoj stav na uzorku od 261 novinara (http://www.tvojstav.com/ results/EeqEAKWRjhmuLrW6nvxn/novinari-i-novinarstvo-u-srbiji).

[iii] Rezultat ankete koju su ANEM, NUNS, NDNV i Lokal pres sproveli sa 240 urednika informativnih medija krajem 2011. godine za potrebe ovog izveštaja.

[iv] U kompaniji Politika novine i magazini (PNM), na primer, postoji Sindikalna organizacija PNM, Nezavisni sindikat PNM, Novi sindikat PNM i Sindikat novinara Politike.

[v] http://www.sinos.rs/images/articles/files/poseban-kolektivni-ugovor-28-april-2009-prednacrt.doc.

[vi] https://sites.google.com/site/dosijenuns/Dosije-33/Pregovaraci.

[vii] Intervju sa predstavnikom Granskog sindikata medija Nezavisnost, decembar 2011.

[viii] Ovo su rezultati istraživanja Instituta društvenih nauka iz 2010. godine u okviru međunarodnog istraživačkog projekta „Demokratija u nestabilnim socijalnim prostorima: Srbija“.

Komentari (1)

ostavi komentar
pon

11.03.

2013.

anonymous [neregistrovani] u 14:36

krah sindikalizma u medijima

sindikalna aktivnost u medijima je mnogo gora nego sto se predstavlja. sindikati koji delaju pod okriljem navodno reprezentativnih centrala na nivou srbije (sss i ugs nezavisnost) takodje nisu reprezentativni kao ni sinos. orbovic canak i ostali sindikalni kobajagi lideri nisu sposobni da se nose sa problemima koji su aktuelni u medijima. takodje vode racuna da se ne zamere vlasnicima medija, drugim recima prodali su veru za veceru. hrvati im mogu posluziti kao primer kako se sindikati bore. saradnju sa hrvatima od kojih se moze dosta nauciti odbijaju i pored iskazane volje hrvatskih kolega za saradnjom. canak zbog svoje bolesne sujete i prkrivanja nesposobnosti u nekoliko navrata je demonstrirao na neprimeren nacin antisindikalizam odbijajuci dobronamerno pruzenu ruku za saradnju.

Odgovori

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten

Info Sve vesti