Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

INDIKATOR 18

SPREČAVANJE MONOPOLA I RAZVOJ PLURALIZMA 

Vlasnička struktura medija i ekonomski uticaj na medije moraju biti transparentni; moraju se primenjivati zakonski propisi protiv medijskih monopola i dominantnih pozicija na medijskom tržištu; dodatno, treba preduzeti konkretne pozitivne akcije za promovisanje medijskog pluralizma.

Slobodna tržišna konkurencija i borba protiv medijiskih monopola su najneuređeniji aspekti medijskog sistema Srbije. Oba imaju veoma loše efekte na usluživanje raznolikih informativnih potreba građana. Medijska politika iz poslednje decenije je istovremeno dozvolila opstajanje državnog vlasništva u medijskoj sferi i izdvajanje nekoliko moćnih tržišnih igrača iz (pre)velikog broja medija, što sužava raznovrsnost u ponudi medijskih sadržaja. Odgovarajuća regulativa o transparentnosti medijskog vlasništva niti celovit antimonopolski zakon u oblasti medija još uvek ne postoje. Aktuelna vlada je strateškim planskim dokumentom 2011. godine tek obećala da će početi da rešava nagomilane, dugotrajne probleme, iako je izbegla da utvrdi svoju odgovornost što ova oblast nije zakonski sistematski i sveobuhvatno uređena, što je faktička vlasnička struktura značajnog broja medija nepoznata za javnost i što je moguće da već postoji nedozvoljena medijska koncentracija.

U vreme donošenja prvih medijskih zakona, početkom 2000-ih, problem medijske koncentracije se nije nazirao kao bliska i realna opasnost po pluralizam tadašnje decentralizovane i haotične medijske scene. Stoga su ovi zakoni postavili samo početne osnove za regulisanje transparentnosti tržišta i sprečavanje monopola, insistirajući pre svega na demonopolizaciji države u medijskom sektoru. Zakon o javnom informisanju je označio slobodan protok i pluralizam ideja, informacija i mišljenja kao poželjne ciljeve uređenja sfere javnog informisanja i izričito zabranio bilo koju vrstu monopola u oblasti javnog informisanja koja ove vrednosti ugrožava (član 7). Ovaj zakon, međutim, ne sadrži koncepte kao što su medijsko tržište, kapital, koncentracija vlasništva[i]. Ove pojmove je prvi put u pravni sistem Srbije uneo Zakon o radiodifuziji, ali samo za oblast elektronskih medija. Njime su, u cilju sprečavanja preovlađujućeg uticaja na javno mnjenje (distribucija informacija iz medija istog ili povezanih vlasnika) uvedene i mere protiv nedozvoljene koncentracije, koje pri izdavanju dozvola za emitovanje primenjuje Republička radiodifuzna agencija. Koncept aktivnog delovanja regulatora u javnom komuniciranju, u cilju razvoja, zaštite i podsticanja slobodne konkurencije, pa čak i preventivnog delovanja, prvi put će se ugraditi u Zakon o elektronskim komunikacijama mnogo godina kasnije (2010).

Zakon o radiodifuziji precizira oblike nedozvoljene medijske koncentracije na osnovu učešća u osnivačkom kapitalu i emiteru ograničava učešće u osnivačkom kapitalu drugog emitera, novinsko-izdavačkog preduzeća i novinske agencije, kao i istovremeno emitovanje i radio i televizijskog programa na istom području ako je jedini emiter. Ograničenje je visoko – nacionalnom emiteru je, na primer, moguće najviše 5% učešća u kapitalu drugog nacionalnog emitera, novinske agencije ili preduzeća koje izdaje novine sa tiražem većim od 30 hiljada. Svim emiterima nije dozvoljeno da na istom području emituju više od jednog televizijskog i jednog radio programa, a lokalnim i regionalnim emiterima zabranjeno je više od 30% udela u kapitalu drugih lokalnih ili regionalnih emitera na istom području i izdavanje novina lokalnog karaktera na istom ili susednom području.

Kasnije brojne izmene oba pomenuta zakona nikada se nisu bavile pitanjem mogućih štetnih uticaja interesa skrivenih vlasnika medija na javni interes i pitanjem medijskih monopola ─ pa su štampani mediji do danas izostavljeni iz bilo kakve regulacije konkurencije i koncentracije. Čak ni podaci o tiražima štampanih medija nisu javni, već njih prikuplja jedna agencija (ABC Srbija), samo za medije koji to žele. Zakon o radiodifuziji nije usklađen sa Zakonom o zaštiti konkurencije, koji je usvojen 2009. godine, a nije bio usklađen ni sa onim prethodnim iz 2005.
Po izjavi predstavnika Komisije za zaštitu konkurencije,[ii] definicija medijske koncentracije u Zakonu o radiodifuziji potpuno je različita od definicije koncentracije u drugom zakonu, koju Komisija sledi, pa Komisija nema zakonska ovlašćenja da se bavi medijskom koncentracijom prema pojmu iz Zakona o radiodifuziji. Ostale su neregulisane i nove moguće pojave na medijskom tržištu, kao što je vertikalna integracija između medija i učesnika na tržištu oglašavanja, distributivnih mreža ili telekomunikacionih operatora. Prvi slučaj poslednje vrste dogodio se u avgustu 2011. godine kada je telekomunikacioni operator u vlasništvu Vlade, Telekom Srbija, postao većinski vlasnik kablovske televizije Arena sport.[iii] 

Efektivnu primenu i tako oskudnih postojećih zakonskih propisa sprečila su neodgovarajuća institucionalna rešenja. Kakav-takav javni uvid u vlasničku strukturu štampanih medija nije bio moguć sve do uvođenja Registra javnih glasila pri Agenciji za privredne registre 2009. godine (uveden po hitnom postupku, bez javne rasprave, kao deo inače spornog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju). Registar je 2011. proglašen neustavnim i podaci u njemu nisu ažurni, ali je njegova glavna mana što nije na adekvatan način odredio vrstu podataka za evidenciju o vlasnicima medija. Iz podataka u Registru se ne vide krajnji vlasnici kapitala, već samo pravna lica osnivača. Registar elektronskih glasila, koji po obavezi vodi RRA o vlasnicima emitera kojima je izdata dozvola, takođe je manjkav u podacima, jer procedura za upis ovih podataka nigde nije propisana. Zakon o radiodifuziji za potrebe ocene postojanja medijske koncentracije istim licem smatra i pravno lice koje ima dozvolu za emitovanje programa (emitera) i fizičko lice njegovog vlasnika, njegovog bračnog druga ili srodnike u prvoj liniji, ali nije utvrdio način na koji će se vršiti provera podataka o vlasnicima, već RRA prihvata izjave koje o tome podnosi sam emiter. 

Unapred ugrađeni nedostaci u zakonska i administrativna rešenja evidentiranja i kontrole medijskog vlasništva omogućuju da vlasnici medija u Srbiji ostaju tajni čitav niz godina, da se strani kapital krije pod domaćim firmama, da se domaći vlasnici kriju pod stranim kompanijama, da se u medijima legalizuje kapital sumnjivog porekla i da se u javnosti sa istom uverljivošću (i nedostatakom pravnih dokaza) plasiraju glasine da je vlasnik nacionalne TV Pink istovremeno u stvari vlasnik dve, tri, pa i četiri nacionalne televizije, iako formalno ima samo učešće u jednoj i manje od 5% kapitala u drugoj, koliko je i dozvoljeno. Rezultat tolerisane netransparentnosti su i skandali oko otkrića da faktički vlasnik kompanije Novosti, jednog od krupnijih novinskih izdavača, nisu kompanije iz Austrije i sa Kipra, zavedene u Registru, već vodeći srpski biznismen Milan Beko, koji je to sâm priznao u intervjuu u jednoj televizijskoj emisiji, kao i oko rasvetljavanja tajnih direktnih dogovora nemačke medijske grupe VAC, Beka i poslovodstva Novosti o kupovini većinskog paketa akcija Novosti od strane Beka, a za račun VAC-a. Dokazom lažnog predstavljanja vlasnika medija u postojećim službenim registrima se može smatrati i to da je glavni pregovarač sa zaposlenima TV Avala u štrajku tokom decembra 2011. godine bio registrovani vlasnik sa najmanje udela u osnivačkom kapitalu (4,95%), inače vlasnik nacionalne TV Pink, dok se formalni većinski vlasnik (pravno lice iz Austrije) nije ni oglasio. U izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije iz 2011. godine, tvrdi se da vlasništvo 18 od 30 najznačajnijih medija u Srbiji nije dovoljno transparentno, što uključuje devet od 11 nacionalnih radio i TV emitera. RRA je tek u julu 2011. godine na svom sajtu objavila grafički prikaz vlasničke strukture nacionalnih TV emitera, sa imenima fizičkih lica, koji ranije nisu bili javno dostupni.

U anketi 240 glavnih urednika raznovrsnih informativnih medija, 83% ispitanika je reklo da je vlasništvo njihovog medija transparentno za javnost, a 9% više da prave vlasnike znaju zaposleni, ne i javnost.

Radna grupa koju je formiralo Ministarstvo kulture pripremila je do sada (2008. i 2009. godine) dve verzije nacrta zakona o nedozvoljenom objedinjavanju vlasništva u medijima. Međutim, obe su naišle na otpor najjačih predstavnika medijske industrije. Pošto ni država nije bila voljna da se angažuje u zakonskom uređenju ove oblasti, predlozi nisu stigli dalje od forme dokumenta radne grupe.

 

Pluralizam medija 

Usled nedostatka validnih podataka o vlasništvu u medijima, kao i nedostatka ažurnih podataka u Registru javnih glasila i u registru izdatih dozvola za emitovanje koji vodi RRA, teško je govoriti o pluralizmu medijskog sistema Srbije. Registar javnih glasila uključuje medije koji više ne postoje (Borba, Glas javnosti, Nedeljni telegraf), koji ne rade ili su u procesu likvidacije, ne uključuje nijedan program Javnog servisa RTS, dok je pokrajinski servis RTV registrovan sedam puta. Registar RRA ne prikazuje stanice koje funkcionišu već kojima je izdata dozvola, iako su neke od njih prestale da rade. Uslovno se kao ilustrativni mogu uzeti podaci iz Registra javnih glasila (april 2011. godine): od nepouzdanog broja od ukupno 1053 medija, 56% čine štampani mediji, 20% radio programi, 11% TV programi i 10% internet glasila (3% su ostali). Ipak, ovi podaci se razlikuju od podataka RRA: izdata je 321 dozvola za emitovanje radio programa i 134 za emitovanje TV programa, a Registar javnih glasila beleži 214 radio programa i 111 TV programa. Ukupno, najviše je lokalnih, pa regionalnih, a najmanje medija dostupnih na celoj teritoriji zemlje. 

Izdavači štampanih medija su, opet uslovno, raznovrsni. Od 323 izdavača koji štampaju 591 izdanje, najveći deo čine društva sa ograničenom odgovornošću (60%). Udruženja građana i NVO (17%) su brojna, kao i samostalni preduzetnici (9%). Akcionarskih društava ima 8%, a država je osnivač 4% izdavačkih preduzeća (pored toga što kao akcionar učestvuje u tri velike novinske kompanije). Kao izdavači se još javljaju nacionalni saveti manjina (2%) i Srpska radikalna stranka (dva glasila). 

Struktura emitera radio i TV programa je daleko siromašnija, a međusobno veoma slična – jednu četvrtinu čine javna preduzeća (26% TV i 25% radio emitera), 5%─6% udruženja građana i NVO, a glavninu privatna preduzeća (69% TV i 68% radio emitera), uglavnom u statusu društava sa ograničenom odgovornošću, retko kao akcionarska ili ortačka društva. Mediji civilnog društva su samo lokalni, obično mali po produkciji i bez većeg ugleda. 

I pored velikog broja medija, publika se žali da od njih dobija mnogo istog i da nema velike mogućnosti izbora.[iv] Televizije sa nacionalnim pokrivanjem deluju raznovrsno ─ dva kanala javnog servisa, dva kanala u isključivo domaćem privatnom vlasništvu (Pink, Happy/Happy K.) i tri kanala sa stranim vlasništvom (Prva, B92 i Avala). Međutim, u medijskoj javnosti su raširena uverenja da postoji nedozvoljeni oblik povezanosti između domaćih vlasnika TV Pink i TV Happy i između stranih vlasnika TV Prva i TV B92. Bez obzira da li su ona tačna, analitički uvidi u programsku ponudu nacionalnih TV kanala pokazuju da se oni međusobno malo razlikuju, a TV gledaoci sami primećuju da je smanjivanje raznovrsnosti koincidiralo sa promenama vlasnika TV Prva i TV B92 u dve poslednje godine. Prema istraživanju Novosadske novinarske škole o raznovrsnosti programskih žanrova iz 2008. godine, postoje tek male razlike između matematički izračunatih indeksa raznovrsnosti prema vrsti programa za četiri analizirane televizije, RTS1, RTS2, B92 i Pink. [v] U svima se tri četvrtine ukupnog nedeljnog emitovanja sastojalo od pet istih žanrovskih vrsta programa –- informativni, igrani, zabavni, sportski i oglasni program. Ostalih šest registrovanih vrsta programa bilo je ili zanemareno ili potpuno odsutno. Gledaocima nacionalnog TV kanala u proseku se tokom dana nudilo šest sati informativnog programa, tri i po sata filmova i serija, tri i po sata zabavnih šoua, dva sata reklama i jedan sat sporta. U preostala dva sata su smeštani kulturni, umetnički, obrazovni, verski, naučni, dečji i drugi sadržaji. Istraživanje je demonstriralo bliskost programa Prvog kanala RTS sa komercijalnom programskom šemom i veću posvećenost manje gledanog Drugog programa sadržajima očekivanim od javnog servisa. Indeks različitosti bio je najveći između RTS2 i TV Pink, a najmanji između RTS1 i B92. U međuvremenu, promena vlasničke strukture TV B92 iz 2010. godine dovela je do snažnog pomeranja njene programske ponude u pravcu veće sličnosti sa drugim komercijalnim emiterima. 

Na tržištu informativne nacionalne dnevne štampe, koje takođe strukturno izgleda raznovrsno, beleži se isti trend ujednačavanja uređivačkih politika. Strani kapital je prisutan u većini, bilo samostalno (Blic, Alo, 24 sata) ili u kombinaciji sa domaćim privatnim preduzetnicima (Press,
Pregled
) ili sa državom (Politika). Neke novine izdaju isključivo domaći izdavači (Kurir, Pravda), a postoji i (inače redak) primer novinarskog vlasništva (Danas). Na ovom tržištu je uočljivo smanjivanje kritičkog odnosa prema vlasti. Visokotiražni tabloidi Kurir i Pres, koje odlikuje niska profesionalna etičnost, svoju popularnost su ranije dugovali ekskluzivnom izveštavanju o stvarnim ili „naduvanim“ političkim skandalima vezanim za vlast i njene pojedine funkcionere, kao i ideološkoj orijenticiji koja je u suprotnosti sa zvaničnom politikom. Posle hapšenja vlasnika Kurira 2009. godine (zbog ranije privredne malverzacije), list je preuzeo njegov sin, a iz uređivačke politike je nestao neprijateljski odnos prema zvaničnoj politici. Do slične promene je došlo i u listu Press, a spekuliše se da sada uticaj na ovaj list preko promenjenog vlasništva ima visoki funkcioner vladajuće stranke DS Dragan Đilas.[vi] Dominantnu poziciju na tržištu već duže vremena drži švajcarsko-nemački koncern Ringier Axel Springer, izdavač listova Blic, Alo i besplatnog 24 sata, koji inače izdaje i brojne visokotiražne nedeljne listove. Ima sumnji da je ovaj izdavač blizu ili je već ostvario dominantan položaj (40% učešća) na tržištu dnevne štampe, sa prosečnim tiražom od oko 350 hiljada primeraka sva tri dnevnika među oko 850 hiljada primeraka dnevne štampe. Tokom 2011. godine, kompanija je smenila glavnog urednika lista Alo nakon autorskog teksta u kojem je kritikovao predsednika Srbije. 

Na regionalnom i lokalnom nivou pluralizma je još manje nego na nacionalnom. Iako se pri podeli dozvola za emitovanje vodilo računa da se obezbedi raznovrsnost vlasništva emitera, ima sredina u kojima nema nijednog nezabavnog lokalnog emitera ili postoji samo jedan medij, a ekonomska kriza još više ugrožava opstajanje lokalnih medija. 

Medijska politika je tek delimično usmerena na aktivno podsticanje pluralizma i raznovrsnosti u medijskim sadržajima. Njen glavni mehanizam jesu programi sufinansiranja medijskih projekata koje primenjuju Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog društva i Pokrajinski sekretarijat za informacije, kojima se specifično podstiče informisanje osoba sa invaliditetom, informisanje na jezicima nacionalnih manjina i uvođenje novih programskih sadržaja. Ipak, državna politika nije dovoljno osmišljena, a postoje i primedbe na transparentnost donošenja odluka i jasnost kriterijuma pri odlučivanju o raspodeli sredstava. Iznosi ovih sredstava su mali (za 2012. godinu maksimalni iznos će biti oko 10.000 evra), a efekti ovih mera, iako se one primenjuju već nekoliko godina, nisu poznati.

Na pitanje u anketi da li se država zalaže za pluralizam medija i podstiče ga konkretnim pozitivnim akcijama, negativno je odgovorilo 58% od 240 urednika informativnih medija, dok je 10% odgovorilo pozitivno (preostalih 32% se nije izjasnilo).

 



[i] Zakon o javnom informisanju samo jedanput koristi izraz „slobodna utakmica“ u značenju slobodna konkurencija, u članu 7, kojim „zaštitu načela slobodne utakmice“ ističe kao cilj zabrane svakog vida monopola.

[ii] Intervju sa predstavnikom Komisije, obavljen za potrebe ovog izveštaja decembra 2011. godine. 

[iii] Telekom Srbija je, pored toga što je operator fiksne i mobilne telefonije, takođe i operator IPTV platforme za distribuciju televizijskih programa.

[iv] Ovo je rezultat dugogodišnjih kvalitativnih istraživanja medijske publike Instituta društvenih nauka u Beogradu.

[v] Na skali od 0 do 2, indeksi su bili sledeći: RTS2 – 0, 834, RTS1 – 0,824, B92 – 0,787, Pink – 0, 778. Videti: Matić, Jovanka (2009) „Raznovrsnost TV programa u Srbiji”, u Dubravka Valić Nedeljković (ur.), Medijski skener, Novosadska novinarska škola, Novi Sad, str. 24─69.

[vi] http://www.antikorupcija-savet.gov.rs/Storage/Global/Documents/mediji/IZVESTAJ%20O%20 MEDIJIMA,%20 PRECISCENA%20VERZIJA.pdf i http://www.mc.rs/ko-su-vlasnici-stampanih-medija.6.html?eventId=57122.

Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten