Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

INDIKATOR 13

ZAŠTITA NEZAVISNOSTI UREĐIVAČKE POLITIKE 

Uređivačka politika medijskih kuća bi morala biti nezavisna od vlasnika medija, na primer, postizanjem dogovora sa vlasnicima o kodeksu ponašanja u vezi sa uređivačkom nezavisnošću, kako bi se osiguralo da se vlasnici medija ne upliću u dnevne uređivačke odluke i ne kompromituju nepristrasno novinarstvo.

Uređivačka nezavisnost je princip koji se implicira kao poželjan u medijskoj regulativi, ali nije na poseban način zaštićen ni opštim zakonskim normama ni statutima pojedinačnih medijskih organizacija. Zakonska regulativa je posebno manjkava u tretmanu profesionalne autonomije medija u statusu javnih preduzeća i medija na manjinskim jezicima čiji su osnivači saveti nacionalnih manjina, koji su institucionalno i finansijski i kadrovski zavisni od svojih osnivača. U praksi, novinari nemaju konkretne mehanizme kojima se mogu zaštiti od uticaja vlasnika na dnevnu uređivačku politiku. U privatnim medijima ovaj uticaj se ostvaruje kao rezultat složene interakcije interesa medijskih redakcija i vlasnika. 

Pravna regulativa tretira uređivačku nezavisnost kao deo koncepta slobodnog informisanja, koga afirmišu i Ustav i glavni medijski zakoni. Zakon o javnom informisanju zabranjuje da iko, pa i na posredan način, ograničava slobodu javnog informisanja, „naročito zloupotrebom državnih ili privatnih ovlašćenja” (član 2) ili zloupotrebom prava, kao ni bilo kojim drugim načinom podesnim da ograniči slobodan protok ideja, informacija i mišljenja. Njime se takođe zabranjuje „bilo kakav fizički ili drugi pritisak na javno glasilo i njegovo osoblje” (isto), kao i uticaj podesan da ih omete u obavljanju posla. Ove odredbe, posebno u delu koji zabranjuje da se sloboda javnog informisanja ograničava i zloupotrebom prava, nužno bi morale da se odnose i na zloupotrebu vlasničkih prava. Zakon o radiodifuziji uvrštava načelo „slobode, profesionalizma i nezavisnosti radiodifuznih javnih glasila” i zabranu „svakog oblika cenzure i/ili uticaja na rad radiodifuznih javnih glasila, čime se garantuje njihova nezavisnost, nezavisnost njihovih redakcija i novinara” (član 3) ─ kao osnovne principe na kojima se zasniva regulisanje odnosa u oblasti radiodifuzije.

Međutim, sadržaj zaštićene autonomije novinarskih redakcija na koje referiraju medijski zakoni ima veoma usko značenje. Novinarima se izričito jedino garantuju prava da bez sankcija (gubitak radnog mesta, umanjenje zarade ili pogoršanje položaja u redakciji) iznose (istinite) tvrdnje i da odbiju izvršenje naloga kojim bi se kršila pravna i etička pravila novinarske profesije ili koji protivreče uređivačkoj koncepciji javnog glasila (član 31 Zakona o javnom informisanju). Dok u nekim zemljama (na primer u Hrvatskoj) medijski zakoni propisuju obavezu utvrđivanja odnosa između vlasnika i novinarske redakcije nekim posebnim aktom (na primer statutom), koji definiše prava obe strane u sferi profesionalnih kompetencija, u Srbiji to nije slučaj.

Kodeksi ili međusobni ugovori koji formalizuju odnose vlasnika i novinara i formulišu sadržaj i uslove ostvarivanja samostalne uređivačke politike ne postoje ni u privatnim ni u javnim medijima, iako se potreba za njihovim postojanjem nesumnjivo oseća. Nepostojanje volje medijskih vlasnika da se definiše oblast profesionalne novinarske autonomije – bilo da su u pitanju privatni vlasnici, državni ili od novijeg vremena saveti nacionalnih manjina – lako je objašnjivo motivom uticaja na medijske sadržaje. U odsustvu tradicije samoregulacije i bez jasne zakonske potpore, novinari pak imaju malo moći da osiguraju prostor profesionalne slobode.

Institucionalna struktura uticaja države na medije u javnoj svojini ne menja se već decenijama. U javnim medijima funkcionišu dva kanala kontrolnog uticaja na sadržaj medijske produkcije – finansijski i kadrovski. Država se kao vlasnik prema medijima ponaša kao prema drugim vrstama javnih preduzeća nad kojima ima velike ingerencije. Direktna finansijska i kadrovska zavisnost od osnivača stavlja javne medije u službu posebnih interesa osnivača, pre svega izvršnih organa, tj.

političkih partija koje u njima dominiraju. Iako posluju na tržištu, javna medijska preduzeća ne
uspevaju da ostvare finansijsku nezavisnost pa su upućena na finansijsku pomoć od strane osnivača – države, teritorijalne autonomije i lokalne samouprave ─ o kojoj odlučuje osnivač sâm, raspodeljujući sredstva iz budžeta. Finansijska zavisnost od budžeta, tj. od interesa vladajućih partija postoji kod još neprivatizovanih medija, onih čija je privatizacija poništena i medija na jezicima manjina. Državni finansijeri imaju pravo da postavljaju članove upravnih odbora javnih medija i da kontrolišu kadrovsku politiku, od izbora direktora do zapošljavanja i otpuštanja novinara. Sam direktor ima široka ovlašćenja, ne samo u vođenju poslovanja nego i u domenu uređivačke politike, koja su posebno velika u slučaju spajanja sa funkcijom glavnog urednika, što je dozvoljeno. 

Prema navodima detaljno intervjuisanih urednika iz 12 gradova i iz različitih vrsta medija,[i] pritisci iz izvršnih organa vlasti najveći su pri izboru kadrova u javnim preduzećima. Stoga, izabrani direktori „sami znaju šta im valja činiti“ jer ih je lako smeniti. Novinari svedoče da se zapošljavanje novih ljudi u redakcijama u nekim slučajevima obavljalo „prema kvotama za svaku partiju u vladajućoj koaliciji“, i da partije zapošljavaju ili svoje zaslužne članove ili „svoje ljude od poverenja“. Postavljanje partijskih članova za rukovodeće ljude u redakcijama smanjuje potrebu za pritiskom: „Kada je direktor televizije član vladajuće stranke, tu nema dodatnog pritiska, već se zna da sve što je stiglo 'odozgo' mora da se objavi, i svi rade svoj posao kao poslušnici što bolje mogu“. Po potrebi, tekući radni „dogovori se sklapaju u kabinetima funkcionera lokalne vlasti“, koja se medijima predstavlja kao partner u „neophodnom timskom radu”, ili preko službi za odnose sa javnošću („pametan gradonačelnik neće uputstva o uređivanju slati direktno, već će to uraditi njegov PR službenik“) koje istupaju sa sugestijama da bi „predsednik imao šta da kaže na tu temu” i „da bi bilo lepo da se to pojavi u broju od subote“ (jer je on najtiražniji). U nacionalnim medijima u kojima postoji državni kapital, uticaj nije direktan, već državni organi savetuju čemu treba posvetiti posebnu pažnju: „Ne traži se da se objavi laž. Zahtevi se obrazlažu višim interesima, da je dobro za državu da se obrati pažnja na određenu stvar”. Događa se da se urednici smenjuju „zbog tekstova koje su neki predstavnici vlasti označili kao „pogrešne“ zbog „viših interesa“. I u lokalnim medijima, saveti vlasti su da „treba afirmisati, a ne kritikovati“ jer se vlast „trudi da u ovim teškim uslovima nešto uradi, a opozicija je ta koja samo kritikuje”. 

Nezavisnost uređivačke politike posebno је ugrožena u javnim medijima na jezicima nacionalnih manjina, koji funkcionišu pod posebnim režimom, inače protivurečnog pravnog statusa (videti princip br. 7). Do 2004. godine, u najvećem broju ovih medija čiji je osnivač i finansijer bila Autonomna Pokrajina Vojvodina, Skupština Vojvodine i njeno Izvršno veće imenovali su i razrešavali direktore i glavne urednike. Pokrajina je u međuvremenu prenela osnivačka prava na nacionalne savete nacionalnih manjina, ali je pod političkim pritiskom manjinskih zajednica nastavila da ih finansira. Manjinski mediji su sada pod dvostrukim uticajem – kako svojih državnih finansijera, tako i novih osnivača koji imaju više od upravljačkih prava. Oni biraju upravne odbore medijskih ustanova, postavljaju direktore i glavne urednike, ali i brinu o ostvarenju posebnih interesa manjinskih zajednica. Tumači ovih interesa su dominantne političke snage u nacionalnim savetima, koje su legitimitet stekle na izborima, organizovanim na principu politički formiranih izbornih lista. Odnos osnivača i redakcija manjinskih medija najbliži je modelu koji je bio dominantan u Srbiji u vreme socijalizma, kada su osnivači bili jedini reprezentanti opšteg interesa i odlučivali šta je društveno opravdano. Neslaganje između novinarskih i političkih tumačenja interesa nacionalnih zajednica rešava se jednostavno – razrešavanjem vodećih kadrova. Tokom 2011. godine na ovoj osnovi je Mađarski savet smenio ili uticao na smenjivanje vodećih ljudi u dva medija koje kontroliše – glavnog urednika dnevnika Mađar so i direktora RTV Pannon. 

U privatnim medijima se događa da vlasnici ─ naročito velikih medija ─ koriste medije za svoje ekonomske ili političke interese, naročito ako su im ekonomski interesi vezani za neku drugu poslovnu delatnost („Njima je medij samo 'privezak' u moru drugih poslova, od kojeg nemaju veliku štetu, a mogli bi da imaju korist u određenom trenutku“[ii]). Drastičan primer zloupotrebe vlasničkih prava dogodio sе u leto 2011. godine kada je vlasnik kompanije Pink International
Željko Mitrović najavio da će kao odmazdu za to što mu hrvatska država prodaje zaplenjenu  jahtu obustaviti u svojim televizijama favorizovanje hrvatske muzike i kinematografije i hrvatskih investicija, zabraniti hrvatske reklame i prestati da zataškava incidente koje srpski i drugi turisti doživljavaju u Hrvatskoj. Protesti profesionalnih organizacija protiv ove očigledne zloupotrebe frekvencije i rada novinara za lične interese vlasnika nisu doneli rezultate. Realizaciju svoje namere Mitrović je prekinuo kada je prodaja njegove jahte zaustavljena odlukom suda u Hrvatskoj.

Ipak, većina novinara, koji rade uglavnom u malim i srednjim medijima, ne ističe mešanje vlasnika u uređivačku politiku kao jedan od svojih osnovnih problema u ostvarivanju slobode izveštavanja. U anketi glavnih urednika informativnih medija, svega je troje od 179 urednika privatnih medija navelo da najveći pritisci na slobodu medija dolaze direktno od vlasnika.

U odnosu na državne medije, rizici ugrožavanja novinarske samostalnosti u privatnim medijima su drugačiji. Privatni vlasnici takođe neometano vode kadrovsku politiku kojom mogu uticati na uređivačku politiku. Ipak, oni se iz finansijskih interesa u najvećem broju slučajeva oslanjaju na etabliran kredibilitet redakcije ili pojedinačnih novinara (koji najčešće i kupuju) i njihovu moć da privuku određenu publiku, odnosno oglašivače, pa su drastične kadrovske intervencije u rukovodeći kadar sporadične. Ključni izvor ugrožavanja uređivačke nezavisnosti ovih medija jeste nepovoljan ekonomski okvir medijskog funkcionisanja, posebno za lokalne privatne medije, čije se dejstvo pojačava sa zaoštravanjem ekonomske krize. 

Prema navodima urednika privatnih medija, intervjuisanih za potrebe ovog izveštaja, glavni uzrok neslobode medija jeste njihova finansijska zavisnost. Oni za to ne krive vlasnika koji obično nema dovoljno raspoloživog kapitala („sve vreme poslujemo na samoj ivici bankrota, bez ikakve mogućnosti za pravljenje ozbiljnog biznis plana“), već opšti ekonomski ambijent medijskog rada. Novinari sa vlasnikom imaju zajednički cilj ─ uvećanje prihoda. Oni su prinuđeni da radi opstanka medija (i radnog mesta) brinu o profitabilnosti svoga rada i da se povinuju interesima spoljnih finansijskih izvora, žrtvujući pravila profesije do neke granice i bez posebnog pritiska vlasnika. Balansirajući između profesionalnih uzusa i potrebe da održe dobre odnose sa izvorima finansiranja i izvorima informacija koji su istovremeno i izvor pritisaka, novinari najčešće pribegavaju „filozofiji netalasanja“ i autocenzuri (verovatnijoj ukoliko sa izvorom finansiranja imaju dugoročniji ugovor). 

Novinari privatnih medija veoma dobro znaju ko su njihovi oglašivači. Stoga se, po sopstvenom priznanju, prema njima odnose drugačije nego prema onima od kojih „nemaju nikakvu finansijsku dobit“: prvima se daje veća pažnja i važnost nego što zaslužuju (tj. što bi je dobili „da je finansijska situacija u mediju bolja“), a drugi se obično ignorišu, ili im se pridaje mala važnost. Novinari su svesni da kupovinom oglasnog prostora ili vremena, određene kompanije ili organizacije kupuju, u stvari, pozitivan publicitet u njihovim medijima. Trgovina pozitivnim publicitetom ostvaruje se aktivnim učešćem obe strane: oglašivači se ne ustručavaju da povuku reklame i raskinu čak i godišnje ugovore sa medijem koji ih predstavlja negativno, a novinari paze da „ne zaobilaze institucije i ustanove sa kojima imaju korektne marketinške odnose“. U ekstremnim primerima, vlasnik se meša pa se događa da se fotoreporterima i kamermanima zabranjuje da u snimku aktuelnog događaja „uhvate“ simbol oglašivača koji nije njihov klijent ili nije na vreme ispunio svoje komercijalne obaveze prema mediju. 

Organi vlasti kupuju pozitivan publicitet time što iz budžeta namenjenih „javnom informisanju od lokalnog značaja“ (na koje imaju pravo po Zakonu o lokalnoj samoupravi, član 20), finansiraju posebne, godišnje ugovore sa medijima kojima se javno informisanje od lokalnog značaja svodi na redovno praćenje aktivnosti organa vlasti. Takve ugovore sklapa veliki broj opština sa većinom lokalnih medija. Iako su prihodi mali, mnogi mediji pristaju na ovakav način „saradnje“ jer ne mogu sebi da priušte da ih se odreknu. Ima i primera da se uplate po ugovoru za informativnu delatnosti obavljaju mesečno, nakon što mediji dostave izveštaj šta su sve objavili,
što je dodatni uzrok povećanja samocenzure. Novinari znaju da vlast uvek ima mogućnost da raskine ugovor ako nije zadovoljna objavljenim informacijama. Dodatni mogući izvori pritiska vlasti na uređivačku samostalnost novinara jesu zabrana direktorima javnih preduzeća da se oglašavaju u određenim medijima, „otvoreno sugerisanje lokalnim privrednicima da se njihovo oglašavanje smatra nepoželjnim“, kao i propisivanje građanima obaveze da javno oglašavanje određenih sadržaja, kao deo administrativne procedure, obavljaju u određenom glasilu.

Po izjavama intervjuisanih novinara, oni finansijske pritiske osećaju kao veliko profesionalno ograničenje („ubija novinarski elan i motivaciju za rad”). Neki ih prihvataju sa svešću da će „zbog naručenih sadržaja 'ući' novac pa će biti i plate” i sa osećanjem rezignacije što se celokupni medijski sistem Srbije rukovodi načelom „koliko para ─ toliko i slobode medija”. Deo novinara ipak shvata da je uređivačka nezavisnost profesionalna vrednost koju su novinari obavezni da neguju, bez obzira što se ona u današnjem medijskom ambijentu teško ostvaruje.

 



 [i] Za potrebe ovog izveštaja, krajem 2011. godine je metodom produbljenog intervjua intervjuisano 12 urednika iz medija koji su izloženi velikim pritiscima.

[ii] Iz izjave intervjuisanog urednika o oblicima ograničavanja slobode medija, novembar 2011. godine.

Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten

Info Sve vesti