Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

INDIKATOR 1

ZAŠTITA PRAVA NA SLOBODU IZRAŽAVANJA I INFORMISANJA

Pravo na slobodu izražavanja i informisanja putem medija mora biti zagarantovano nacionalnim propisima i ostvarivanje ovog prava mora biti obezbeđeno; veliki broj sudskih slučajeva u vezi sa ovim pravom ukazuje na probleme u primeni nacionalne medijske regulative, što bi trebalo da iziskuje izmenu samih propisa ili prakse

Međunarodne organizacije koje ocenjuju slobodu medija svrstavaju Srbiju među zemlje sa delimičnom medijskom slobodom. Na listi Fridom hausa, Srbija je 2010. godine ocenjena kao delimično slobodna i rangirana na 72. mesto od ukupno 196 zemalja (pri vrhu druge trećine liste), a na listi Reportera bez granica, na 85. mesto od 178 zemalja (u sredini liste). Međunarodne ocene o trendu promena u medijskoj sferi Srbije se razlikuju. Po prvoj organizaciji, 2010. je ostvaren napredak u odnosu na dve prethodne godine pa je Srbija rangirana bolje od Bugarske, Crne Gore, Hrvatske, Rumunije, Makedonije i Bosne i Hercegovine; po drugoj, Srbija je 2010. godine pala za 23 mesta i rangirana je lošije od svih navedenih susednih zemalja, osim Crne Gore. Po IREX-u, ocena slobode govora neznatno je povećana 2010. godine i iznosila je nešto više od 2 (na skali od 0 do 4).

 Većina novinara u Srbiji već nekoliko godina zaredom negativno ocenjuje slobodu medija. Od 240 urednika informativnih medija, anketiranih krajem 2011. godine, tek 6 (2%) smatra da su medijske slobode i novinarska prava potpuno ostvarivani tokom godine, a 21% da su se događali samo sporadični incidenti. Oko tri četvrtine novinara (72%) misli da Srbija ima veliki problem u pogledu slobode medija: ili su postojale ozbiljne prepreke za njeno ostvarivanje (67%), ili uopšte nisu postojali uslovi za to (5%).[i] Promene u ocenama u odnosu na ranije godine su male, ali je njihov trend negativan. Slobodu medija u 2009. godini negativno je ocenilo 66% anketiranih urednika informativnih medija,[ii] a 65% u 2008. godini.[iii] Svi intervjuisani predsednici medijskih udruženja (ANEM, NUNS, NDNV i Lokal pres) ocenjuju da je sloboda medija 2011. godine pogoršana u odnosu na prethodnu godinu.

 

Pravna regulativa

U Srbiji postoje brojne pravne garancije slobode izražavanja i slobode medija. One su pre svega garantovane Ustavom, a zatim precizirane Zakonom o javnom informisanju i Zakonom o radiodifuziji. Srbija je ratifikovala i najvažnije međunarodne akte koji jemče slobodu mišljenja i slobodu štampe, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima i Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustav Srbije zahteva da se odredbe o pravima povezanim sa slobodom izražavanja i medijskog informisanja tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima i praksi međunarodnih institucija, uključujući Evropski sud za ljudska prava (član 18).[iv]

 Prema Ustavu, sloboda izražavanja može da se ograniči samo u izuzetnim slučajevima koji su izdvojeni u skladu sa ograničenjima koja postavljaju međunarodni akti. Zabrana širenja informacija preko medija takođe je u saglasnosti sa međunarodnim normama. Ona je moguća radi sprečavanja pozivanja na nasilno rušenje poretka ili narušavanje teritorijalnog integriteta zemlje, sprečavanja propagiranja rata ili podstrekavanja na neposredno nasilje i zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje, i to samo po odluci suda, i ako je to neophodno u demokratskom društvu (član 50).

Ustav Srbije i medijski zakoni afirmišu značaj medijskog obaveštavanja o pitanjima od javnog značaja. Ustavne garancije prava na obaveštenost značajno su osnažene Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, mada je Srbija usvojila ovaj zakon među poslednjima u Evropi i regionu (2004. godine).

 Pravne garancije slobode izražavanja i slobode medija ipak nisu potpune niti sasvim dosledne. Postojeće zakonodavstvo tretira uvredu i klevetu kao krivična dela, uprkos dugogodišnjim obećanjima vlasti o njihovoj dekriminalizaciji. Zaštita tajnosti novinarskih izvora informacija je ugrožena nekim odredbama Zakona o elektronskim komunikacijama (videti princip br. 8). Kaznena politika u odnosu na napadače na novinare nije dosledna. Takođe, Krivični zakonik iz 2009. godine kao novo krivično delo uveo je nedozvoljeno javno komentarisanje sudskih postupaka. Zbog neprecizne formulacije, koja dozvoljava različita tumačenja, definicija ovog krivičnog dela (član 336a) ograničava pravo izveštavanja o tekućim sudskim postupcima i njihovo komentarisanje.

Poseban problem zakonske regulative slobode izražavanja i informisanja jeste njeno zaostajanje za tehnološkim promenama. Ona se isključivo odnosi na tradicionalne medije. Novi vidovi komunikacije, koje je omogućila informatička revolucija, nisu predmet nijednog zakona. Strategija razvoja sistema javnog informisanja predviđa da će se domaća regulativa usaglasiti sa Direktivom EU o audio-vizuelnim medijiskim uslugama do kraja marta 2013. godine.

Opredeljenost aktuelne vlasti ali i političke elite Srbije da osnažuju garancije slobode izražavanja i slobode medija ─ dramatično je diskreditovana 2009. godine usvajanjem Izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju. Izmene Zakona obrazložene su nastojanjem da se u javni govor uvedu veći stepen odgovornosti i odgovarajuće sankcije za medijsku „atmosferu laži, kleveta i pretnji“, tj. za razne oblike neprofesionalnog ponašanja novinara koji su zaista bili prisutni u medijima, pre svega u tabloidnoj štampi, kao i da se spreče osnivači medija da bez finansijskih posledica zatvaraju prezadužena preduzeća i otvaraju nova. Stvarni povod nove legislative bila je namera političke partije G17 Plus da zaustavi dugotrajni negativni tretman ove partije i njenog predsednika, istovremeno ministra u Vladi, Mlađana Dinkića, u tabloidu Kurir,[v] koji je uključivao masovno kršenje etičkih normi novinarstva.   

Izmenama Zakona onemogućeno je stranim fizičkim i pravnim licima da neposredno osnivaju medije u Srbiji i zabranjen je prenos osnivačkih prava na javno glasilo sa osnivača na druga lica, suprotno ustavnim garancijama slobode osnivanja medija i prava na imovinu. Uvedeno je nekoliko novih privrednih prestupa koji mogu dovesti do zabrane rada medija, mimo postojećih ustavnih i zakonskih rešenja (na primer, u slučaju izdavanja glasila koje nije upisano u Registar javnih glasila), a kao privredni prestup, suprotno logici Zakona o privrednim prestupima, definisana su i ogrešenja o profesionalne novinarske norme ─ kršenje pretpostavke nevinosti i povreda prava maloletnika. Za nepoštovanje zabrane rada medija propisane su kazne veće od kazni za bilo koji drugi privredni prestup. Visina kazni za kršenje prezumpcije nevinosti i zaštite maloletnika vezana je za obim tiraža i prihod od oglasa. Pojedine kazne, koje su i ranije postojale, višestruko su povećane, što je moglo dovesti do direktnog gašenja kažnjenih medija, suprotno evropskoj sudskoj praksi. Odlučivanje o ogrešenjima o profesionalne novinarske norme stavljeno je u nadležnost trgovinskim sudovima (a ne redovnim sudovima), koji se nikada ranije nisu bavili slučajevima vezanim za funkcionisanje medija. Predlog promena zakona uključivao je neke još drastičnije oblike kršenja slobode medija, suprotne Ustavu (uvođenje obaveznog depozita u vrednosti 50.000 evra pri osnivanju medija), ali su ti delovi bili povučeni pre upućivanja predloga u Skupštinu.

Izmenama Zakona o javnom informisanju snažno se suprotstavilo civilno društvo, ocenjujući ih kao unazađivanje pravnog okvira slobode medija i kao rezultat tretiranja medijskog prava kao instrumenta zaštite države od medija umesto medija od vlasti. Nakon što je Zaštitnik građana pokrenuo postupak pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti navedenih izmena zakona, one su proglašene neustavnim (odlukama objavljenim u novembru 2010. i junu 2011. godine), a da ni u jednom slučaju nisu primenjene.

Epizoda sa spornim izmenama Zakona o javnom informisanju pokazuje da je politička elita Srbije spremna da žrtvuje slobodu medija radi dnevnih političkih interesa i da ona još uvek nema tretman civilizacijskog dostignuća demokratskog društva.

 

Institucionalna zaštita

Institucionalna zaštita slobode izražavanja i slobode medija je nedosledna i nedovoljno efikasna. Po mišljenju anketiranih urednika informativnih medija, najneefikasnije su državne institucije koje imaju najviše moći u zaštiti prava javnosti, medija i novinara – pravosuđe (to misli 35% ispitanika), organi izvršne vlasti (23%) i regulatorne agencije (18%). Kao najdelotvornije, ispitanici na prvo mesto izdvajaju profesionalna udruženja (50% anketiranih), zatim same medije i novinare (43%) i nezavisne državne institucije Poverenika za informacije od javnog značaja i Zaštitnika građana (29%).

Novinari vide pravosuđe pre kao protivnika nego saveznika u ostvarivanju svojih prava. Prvenstveno, sudski procesi u vezi sa slobodom izražavanja i informisanja su veoma spori; u julu 2011. godine, na primer, doneta je presuda u vezi sa novinarskim tekstom koji je objavljen pre 14 godina. Zatim, praksa sudova je neujednačena pa se u sporovima iste vrste donose veoma različite presude. Presude na štetu novinara češće imaju (auto)cenzorski efekat i obeshrabrivanje istraživačkog novinarstva, nego povećanje odgovornosti za javnu reč i unapređenje profesionalizma.

Od 240 anketiranih rukovodećih ljudi informativnih medija, samo 6% je ocenilo da pravosuđe u Srbiji efikasno štiti slobodu izražavanja. Svaki treći (37%) misli suprotno jer je pravosuđe generalno sporo i neefikasno, a svaki četvrti (28%) zato što je ono korumpirano i podložno raznim uticajima. Oko 17% smatra da pravosuđe nije delotvorno jer tužioci i sudije nisu dovoljno osposobljeni da odlučuju u slučajevima u vezi sa medijima i novinarima.

Novinari zameraju sudijama da ne poznaju dovoljno medijsko pravo i ne razumeju duh medijskih zakona koji afirmišu javni interes u oblasti informisanja, već se prvenstveno rukovode krivičnim zakonom. Prema mišljenju novinara, sudije nisu upoznate sa specifičnostima procesa proizvodnje medijskih sadržaja, sa novinarskim procedurama utvrđivanja istinitosti informacija (koje se razlikuju od sudskih) i opravdanosti  vrednosnih sudova u granicama etičkih standarda profesije. Dodatno, sudije nisu dovoljno upoznate sa praksom Evropskog suda za ljudska prava u primeni člana 10 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava. Od četiri slučaja u vezi sa slobodom izražavanja građana Srbije, o kojima je do sada odlučivao Evropski sud za ljudska prava, u sva četiri je Evropski sud utvrdio da je pravo ovih građana na slobodu izražavanja bilo povređeno, tj. da domaći sudovi nisu bili u pravu kada su doneli krivične osude za klevetu, odnosno parnične za naknadu štete.[vi]

Nesklad profesionalnih novinarskih standarda i sudske prakse ponekad dovodi do apsurdnih situacija, kao što je tužba ─ i presuda ─ protiv autora humoreske,[vii] ali i do podsticanja velikog broja sudskih tužbi za naknadu štete zbog povrede časti i ugleda.

Sudske presude o naknadama štete zbog povrede časti i ugleda ne rukovode se zadovoljavanjem javnog interesa u sporu, niti uzimaju u obzir mogućnost drugih načina zaštite (pravo na ispravku i odgovor), osim isplate novca oštećenim licima, što oni jedino i traže.[viii] Iako evropska praksa ukazuje da ove presude treba da imaju simboličan značaj davanja za pravo tužiocu, a ne novčanu naplatu duševne patnje, domaći sudovi dozvoljavaju tužbe sa zahtevima odštete od nekoliko miliona, desetina miliona, pa i 100 miliona dinara.

Pred Višim sudom u Beogradu u 2011. godini, povodom objavljivanja informacija u medijima, pokrenuta su 242 parnična postupka (22% manje nego prethodne).[ix] U 93% slučajeva tužioci su tražili naknadu štete zbog povrede časti i ugleda, a samo u 7% objavljivanje ispravke ili odgovora (u 2010. godini tužioci su tražili novac u 97% slučajeva). Najviše tužbi podneto je protiv štampanih medija (47 protiv izdanja Ringier Axel Springera, 34 protiv Kurira, 27 protiv Pressa, 17 protiv Novosti, 14 protiv Politike, 3 protiv Danasa). Od elektronskih medija, najčešće su tuženi B92 (8 tužbi), TV Pink (6) i RTS (4), a od internet medija E-Novine (4). U proseku, jednom tužbom je tražena naknada od tri miliona dinara (oko 30.000 evra), a u nekoliko slučajeva i po 100 miliona.[x]

Astronomske cifre zahteva za naknadu štete zapravo služe da zaplaše medije i da ih iscrpe već samim sudskim taksama i advokatskim troškovima koji se određuju prema visini odštetnog zahteva. Dosuđeni iznosi su, doduše, znatno manji od traženih (najčešće iznose 100 ili 200 hiljada dinara, obično ne više od 600 hiljada), ali mogu da budu veliki finansijski udarac za medije[xi] i tada deluju kao vid cenzure, što je suprotno njihovoj nameni: oni više doprinose zastrašivanju i samocenzuri novinara i medija, nego unapređenju njihove profesionalnosti i odgovornosti. Drugostepeni sudovi, iako bolje upućeni u funkcionisanje medija, sistemski su motivisani da predmete završe što pre a ne da se u njih udubljuju, pa u parničnim postupcima uglavnom potvrđuju presude nižih sudova, s tim što uglavnom snize visinu dosuđene odštete.

Za razliku od sudova, na vrhu poverenja novinara u institucije koje brane slobodu medija stoje udruženja novinara (UNS, NUNS, DNV, NDNV) i udruženja medija (ANEM, Lokal pres, Asocijacija medija) i druge profesionalne organizacije. One redovno prate slučajeve ugrožavanja medijskih sloboda i prava novinara, često zajedno istupaju radi zaštite ugroženih i animiranja zainteresovane javnosti i bave se javnim zastupanjem interesa novinara i medija pred državnim organima. Udruženja već nekoliko godina obezbeđuju besplatne pravne konsultacije i besplatnu pravnu pomoć (branioca) u sudskim postupcima, insistiraju na izmenama legislative koja ograničava slobodu medija, brane ekonomska prava medija i radna i socijalna prava novinara.

Od drugih institucija, kao nezavisno telo koje deluje u korist slobode izražavanja, istakao se Poverenik za informacije od javnog značaja. Ovoj instituciji se upućuju žalbe u slučaju odbijanja organa vlasti da omoguće pristup informacijama koje poseduju. Promenama Zakona 2010. godine, Poverenik je dobio nadležnost (umesto nezainteresovane i pasivne Vlade) da sprovodi postupke u vezi sa izvršenjem svojih rešenja (jedini takav drugostepeni državni organ u zemlji). Doslednim postupanjem, neustručavanjem da koristi zakonska ovlašćenja i javno proziva organe vlasti koji ne shvataju, ne poštuju ili još uvek nisu pripremljeni da izvrše obavezu javnog uvida u informacije kojima raspolažu, Poverenik je u društvu afirmisao pravo na pristup javnim informacijama, a među državnim organima kreira sve povoljniju atmosferu u pogledu poštovanja zahteva koji im se upućuju.[xii] Njegovo delovanje je od posebnog značaja za istraživačko novinarstvo.

Rad Poverenika, međutim, opstruira se na mnogo načina. Od samog ustanovljenja, vlast nije pružala podršku etabliranju nove, nezavisne institucije; prisutni su stalni problemi, kao što su neobezbeđeni prostor za rad, neadekvatna budžetska sredstva za radna mesta predviđena osnivačkim aktom, odsustvo podrške da se Poverenik uspostavi kao institucija nezavisna od vlasti. Sredinom 2010. godine, Skupština Srbije je usvojila novi Poslovnik kojim je uvedena mogućnost neprihvatanja godišnjeg izveštaja o radu nezavisnih regulatornih tela, poput Poverenika za informacije, Zaštitnika građana i državnog revizora i pokretanja postupka za njihovo razrešenje. Posle primedaba Evropske komisije na Poslovnik, ove novine su izbrisane početkom 2011. godine.

 

Kršenje slobode medija i prava novinara u praksi

U praksi, novinari su u svakodnevnom radu često izloženi ograničenjima sloboda i prava koja se javljaju u veoma različitim oblicima, od fizičkih napada, ugrožavanja sigurnosti, otkazivanja reklama, kadrovskih smena, raznih vrsta pritisaka, do novijih oblika kao što je sprečavanje distribucije informacija preko blokiranja internet sajtova. Novinari rade u uslovima snažno izražene finansijske zavisnosti (od interesa vlasnika, oglašivača, državnih finansijera) koja uzrokuje samocenzuru i cenzuru, a koje su pojačane poslednjih nekoliko godina zbog aktuelne ekonomske krize (videti princip br. 13). Ipak, direktni udari na slobodu medija najčešće dolaze iz političkih izvora i iz povezanosti sa političkim interesima.

Prema anketi glavnih urednika informativnih medija, tokom 2011. godine, samo 22% medija nije se suočilo sa nekim oblikom kršenja slobode medija u svakodnevnom radu. Od onih koji jesu, trećina (34%) je iskusila uskraćivanje dostupnosti informacija od javnog značaja; trećina (30%) je

neravnopravno tretirana u odnosu na druge medije od strane izvora informacija; četvrtini (27%) su otkazane reklame, a isto toliko (26%) bilo je izloženo mešanju u uređivačku politiku (u vidu zabrane objavljivanja određenih informacija, nametanja „poželjnih“ i „nepoželjnih“ sadržaja itd.). Ostali oblici narušavanja sloboda i prava bili su prisutni u manje od 20% medija.[xiii]

Kao nosioce najvećeg pritiska na njihove medije, anketirani urednici medija su naveli vladajuće političke partije (47% medija), organe izvršne vlasti (32%) opozicione partije (26%), i u istoj meri privatna preduzeća u svojstvu oglašivača (16%) i javna preduzeća (16%).

Analiza konkretnih slučajeva kršenja slobode medija, koji su dobili najveći medijski publicitet, takođe pokazuje da najčešća direktna kršenja slobode medija dolaze iz političkog polja.[xiv] Tokom godine, registrovano je 73 takvih slučajeva. Kao posebno teški, među njima se izdvajaju 9 fizičkih napada na novinare (ne računajući napade na teritoriji Kosova i Metohije) i 18 pretnji ugrožavanja sigurnosti, što je povećanje u odnosu na 2010. godinu.[xv] Dogodile su se četiri smene glavnih urednika ili direktora medija i pet napada na imovinu medija. U 15 slučajeva se radilo o pritiscima na uređivačku politiku, a u devet o sprečavanju prisustva ili rada novinara na javnom događaju. Ostali slučajevi uključuju ometanje distribucije informacija i pretnju ometanjem (6), diskriminaciju medija (4) i verbalno nasilje (3).

Najčešći prekršioci medijskih sloboda i prava u pomenutim slučajevima bili su nosioci vlasti (22%), među kojima su predsednici skupština opština ili predsednici opština Kula, Aranđelovac, Aleksandrovac, Pirot, Vranje i Zvezdara, gradonačelnici Jagodine i Niša, načelnik Policijske uprave u Boru ali i dva poslanika republičke Skupštine i predsednik Srbije i njegov kabinet.[xvi] Dodatno, pritisci iz javnog sektora stizali su od direktora javnih preduzeća i nacionalnih saveta manjina. Sledeći najčešći izvori kršenja slobode medija su bili partijski (10%) i sportski funkcioneri (10%) ─ češće od pripadnika obezbeđenja, huligana i pojedinačnih građana.

O dominaciji političkih interesa i motiva u direktnim napadima na slobodu medija govore i smene medijskih rukovodilaca i tipični primeri pritisaka na uređivačku politiku. Klasičnim „komesarskim“ manirom smenjen je glavni urednik dnevnog lista Alo jer je kritikovao predsednika Republike Srbije, kao i glavni urednik dnevnog lista Mađar so i direktor RTV Pannon jer nisu bili dovoljno „propagandni“ prema osnivaču ovih medija – Nacionalnom savetu mađarske nacionalne manjine, odnosno političkoj partiji Savez vojvođanskih Mađara, koja ima dominantni uticaj u Nacionalnom savetu. Kao pritisci na uređivačku politiku medija ocenjeni su sledeći slučajevi: predsednik SNS, najveće opozicione partije, pretio je da će smeniti generalnog direktora republičkog javnog servisa kada dođe na vlast jer njegove partije nema dovoljno u vestima; visoki republički funkcioner vladajuće Demokratske stranke uticao je da se ukine emisija na Radio Beogradu koja neguje razvijeniji pluralizam političkih mišljenja od drugih emisija ovog radija; verski poglavar je pretio tužbom sa ogromnim odštetnim zahtevom ako se objavi saopštenje jedne političke organizacije u kojem se on predstavlja u lošem svetlu; visoki lokalni funkcioner DSS-a zahtevao je da se prestane sa objavljivanjem informacija o umešanosti članova njegove partije u privredni skandal; predsednik Nacionalnog saveta Albanaca, novinare čija pitanja mu se ne sviđaju javno je proglasio saradnicima BIA i Udbe.

Zabrinjavajuće je da se grubo i očigledno krše čak i bazična prava novinara, neophodna u njihovom poslu, kao što je pravo da prisustvuju javnom događaju. Novinarima je bilo zabranjeno da prisustvuju sednicama Skupštine opštine Kula (dva puta),  Aleksandrovac (dva puta) i Vranje, da snimaju sednicu Skupštine opštine Pirot, da izveštavaju sa javnog partijskog skupa Ujedinjenih regiona Srbije u Knjaževcu i o utakmicama Fudbalskog kluba „Vojvodina“ i Košarkaškog kluba „Partizan“. Zabrane su izricali najodgovorniji ljudi pomenutih organizacija, a povod je u većini slučajeva bilo nezadovoljstvo ranijim izveštavanjem ovih novinara.

 

 


[i] Podaci iz ankete sprovedene za potrebe ovog izveštaja krajem 2011. godine.

[ii] Prema istraživanju Instituta društvenih nauka, samo jedan od 210 anketiranih ocenio je da se medijske slobode i novinarska prava potpuno ostvaruju u praksi, dok je 58% smatralo da postoje ozbiljne prepreke, a 6% da u praksi uopšte ne postoje uslovi za njihovo ostvarivanje (http://www.osce.org/ serbia/75445).

[iii] Istraživanje Instituta društvenih nauka „Sloboda medija u Srbiji 2008“ (http://www.osce.org/sr/ serbia/ 37379).

[iv] Lica kojima je u Srbiji povređeno pravo na slobodu izražavanja mogu, nakon što iskoriste sva dostupna pravna sredstva u zemlji, da se obrate Evropskom sudu za ljudska prava radi zaštite ovog prava.

[v] Izmene zakona usvojene su u Skupštini Srbije tesnom većinom. Prema izveštajima u domaćim medijima, neslaganje oko izmena zakona uzdrmalo je stabilnost vlade, a dokumenti objavljeni na sajtu Vikiliks 2011. godine pokazuju da je partija G17 Plus tada zapretila izlaskom iz vladajuće koalicije ukoliko izmene zakona ne budu usvojene.

[vii] Videti: Okrugli sto NUNS „Osuđena humoreska“, povodom osude za klevetu glavnog urednika Čačanskih novina Stojana Markovića zbog humoreske u kojoj se prepoznao političar Velimir Ilić (http://www.nuns.rs/dosije/specijal7/01.jsp).

[viii] Izvod iz izjave intervjuisanog glavnog urednika privatnog lokalnog lista: „Tužili su nas isključivo nosioci političkih javnih funkcija. Niko prethodno nije tražio objavu demantija, pa je sasvim jasno da im cilj nije bio da javnost bude obaveštena o tome da su objavljene informacije o njima neistinite i da odbrane svoj ugled i čast, nego da zarade. Niko nije tražio da nas sud presudom obaveže da objavimo ispravku informacije koja je bila predmet sudskog spora, ili da objavimo presudu“.

[ix] Izvor podataka o sudskim tužbama je analiza sudskih postupaka protiv medija i novinara Advokatske kancelarije Živković&Samardžić u Beogradu. Analizirani su javno dostupni podaci o postupcima na Portalu sudova Srbije (http://tpson.portal.sud.rs/libra_portal_full/default.cfm).

[x] Poslanik SRS Dušan Marić uložio je dve tužbe protiv Kurira kojima traži 110 miliona dinara. Biznismen Filip Cepter takođe je tužio Kurir za 100 miliona, dok su protiv Blica podnete tužbe za 20 i za 10 miliona dinara, protiv Politike za 16 miliona.

[xi] Izvod iz izjave intervjuisanog glavnog urednika privatnog lokalnog lista: „Visoki odštetni zahtevi su početni deo finansijskog pritiska na redakciju. Od visine odštetnog zahteva zavisi koliki će biti iznos takse za odgovor na tužbu. Za lokalne medije takse od par desetina hiljada dinara i kazne od par stotina hiljada dinara, bukvalno znače blokadu računa, a time i nemogućnost isplate zarada i pokrića tekućih troškova, tj. sasvim izvestan prestanak rada redakcije. Sledeća vrsta pritiska je obaveza našeg pojavljivanja na ročištima. Sporovi traju veoma dugo. Sve vreme mi moramo da se pojavljujemo u sudu, a to takođe košta“.

[xii] Organima vlasti je u periodu 2008─2010. podnošeno između 45 i 55 hiljada zahteva godišnje za slobodan pristup informacijama. U 2010. godini, poverenik je rešio 1.466 žalbi zbog odbijanja zahteva za pristup informacijama, a do kraja septembra 2011. godine 1.248 žalbi. Tokom 2011. godine, najviše žalbi izjavljeno je protiv republičkih upravnih organa, organa lokalne samouprave, organa pravosuđa i javnih preduzeća.

[xiii] Pretnje fizičkim napadom je navelo 18% anketiranih, uskraćivanje ugovorenog državnog finansiranja 16%, mešanje u kadrovsku politiku 14%, česte inspekcijske kontrole 11%, ometanje signala ili distribucije 10%, neosnovano pokretanje tužbe 10%, narušavanje radnih prava 9%, sprečavanje prisustva na javnom događaju 8%, itd.

[xiv] Podaci su dobijeni kombinacijom informacija objavljenih na sajtovima UNS-a, NUNS-a, Medija centra (servis „Mediji o medijima“), biltena „14 dana u medijima“ i ANEM-ovog izveštaja o medijskom monitoringu.

[xv] Prema evidenciji NUNS-a, u 2008. godini zabeležena su 143 slučaja napada i pretnji, da bi se broj sledeće godine smanjio na 37, a 2010. na 19.

[xvi] Predsednik Srbije je u intervjuu nemačkom listu Frankfurter algemajne cajtung izjavio da je dnevni list Alonosilac antievropskog duha u Srbiji“, što su profesionalna udruženja ocenila kao pritisak na uređivačku politiku lista. Kabinet predsednika, od svih medija dozvolio je samo državnoj agenciji Tanjug da snimi posetu predsednika i premijera fabrici automobila Fiat u Kragujevcu, čime je narušio princip ravnomernog tretiranja medija. 

Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten

Info Sve vesti