Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Saveti: etičke dileme

Pored saradnje Udruženja sa renomiranom advokatskom kancelarijom Živković Samradžić koja obuhvata pravno zastupanje članova NUNS-a u sudskim procesima i davanje besplatnih pravnih saveta, projekat Besplatne pravne pomoći obuhvata i davanje saveta medijskim profesionalcima koji imaju sumnje ili pitanja vezana za poštovanje Kodeksa novinara Srbije. 

Stav Nezavisnog udruženja novinara Srbije je da je poštovanje Kodeksa novinara Srbije nerazdvojivo od novinarske profesija i da umnogome smanjuje mogućnost da novinar bude tužen zbog svog rada.

Savete vezane za etičke standarde novinarstva pruža Tamara Skrozza, novinarka koja je za NUNS razvila više različitih modula treninga Etika u medijima i ko-autorka publikacije Kodeks novinara Srbije – uputstva i smernice.

Kako dobiti savet?

Ukoliko imate dilemu vezanu za etičke standarde novinarstva, pitanje ili su vam potrebne smernice vezane za primenu kodeksa pošaljite email na adresu pravnapomoc@nuns.rs  sa naznakom 'ETIKA' u subject polju.


U emailu navedite sledeće podatke:

  1. Ime i prezime
  2. Medijska kuća u kojoj radite
  3. Svoju dilemu u vezi za Kodeksom novinara Srbije
  4. Ukoliko je vaše pitanje u vezi sa sadržajem koji je već objavljen, prosledite link ukoliko je prilog dostupan na internetu ili funkcijom copy/paste prekopirajte sadržaj u email.

Ukoliko ste urednik ili novinar kojem je hitno potreban savet kontaktirajte Udruženje telefonom na broj telefona 011 3343  255 i učinićemo sve da vam na efikasan način izađemo u susret i obezbedimo savet stručnjaka.

Vikendi i praznici

Usluga saveta u vezi sa primenom Kodeksa novinara Srbije neće biti dostupna tokom vikenda i državne praznike. Ukoliko ste e-mail poslali u petak ili neposredno pred praznik,  ne možemo da garantujemo da će odgovor stići istog dana, ali će će sigurno stići u ponedeljak odnosno tokom sledećeg radnog dana.

Realizaciju projekta  besplatne pravne pomoći i saveta iz etike podržala je organzacija Civil Rights Defenders.

 

U nastavku navodimo neke od do sada postavljenih pitanja i savete:

Saveti vezani za etičke dileme medijskih profesionalaca


 1. Da li je novinaru - voditelju na televiziji dozvoljeno da kaže kako poklopce na šahtovima obično kradu Romi? I meni se čini da su oni uglavnom krivci za to krivično delo (koje se sve češće događa), ali mislim da ne bi trebalo da ljude na taj način generalizujemo. Ista stvar se, naime, događa i kada se izveštava o prikupljanju smeća, tj. sekundarnih sirovina - i tu se opet pominje kako se tim poslom uglavnom bave Romi.

Način izveštavanja koji pominjete pravi je primer diskriminacije jedne grupe ljude na osnovu njihove etničke pripadnosti, što je protivno Kodeksa novinara Srbije IV član, stavka 4, ali i zakonima Republike Srbije koji sadrže antidiskriminatorne članove. Naš kodeks to ne navodi, ali većina drugih svetskih kodeksa vrlo eksplicitno se bavi i diskriminacijom koja se pojavljuje u izveštajima o krivičnim delima, pa nalaže novinarima da etničku, versku, ideološku,...pripadnost osumnjičenog pominje samo ako je taj podatak u uskoj vezi sa prirodom krivičnog dela. U tom kontekstu, na primer, sasvim je dopustivo da se napiše kako je "skinheds" prebio jednog Roma ili da je na Kosovu Albanac ubio Srbina, tj. Srbin Albanca: u tim situacijama, nečija uverenja ili etnička pripadnost RAZLOG su što je krivično delo uopšte počinjeno. Svi drugi slučajevi apsolutno isključuju potrebu da se ti podaci navode. Ako je neko na primer obio trafiku, teško da to ima veze s njegovom nacionalnošću, jer trafike obijaju pripadnici svih nacija.

Čak i u slučaju da je zvanično utvrđeno da Romi čine većinu osumnjičenih za krađu poklopaca na šahtovima - a tako nešto se nije dogodilo - mediji ne bi trebalo da objavljuju taj podatak, jer bi on doprineo diskriminaciji, a istovremeno ne bi imao većeg interesa za javnost. I svaka druga generalizacija u medijima vrlo je opasna, jer potpiruje stereotipe i, konačno, predstavlja neistinu.

2. Poštovane kolege, imam jednu nedoumicu. Kada citiram tekst novinara iz nekog drugog medija, da li - pored naziva medija - moram da navedem i datum kada je tekst objavljen, kao i druge podatke: npr. ime autora i sl?

Kodeks novinara Srbije bavi se problemom autorskih prava: u članu VIII navodi se, između ostalog, da novinar mora da "uvaži" autora i navede izvor odakle nešto prenosi. Naravno, Vaša dilema je jasna, zato što u Kodeksu ipak ne piše šta tačno podrazumeva to uvažavanje i kako bi navođenje delova tuđih tekstova u praksi trebalo da izgleda. Zbog toga, tu ste prepušteni sebi, odnosno odlukama uredništva. Uobičajena je praksa da se prilikom citiranja navodi medij i eventualno naziv teksta - ime autora i datum objavljivanja pominju se samo u situacijama kada je to važno da bi se razumeo ili citat, ili razlog zbog kojeg se taj citat prenosi.

Jedino što zaista ne biste smeli da uradite jeste da tuđi tekst potpišete kao svoj, tj. da "zaboravite" da navedete kako je ovaj ili onaj citat preuzet iz drugog medija. I da u novinarstvu ne postoje nikakvi kodeksi, red je - ako ništa drugo - da makar poštujemo rad ljudi koji rade isti posao kao i mi.

3. Poštovani, tokom predizborne kampanje, mnogi mediji otvoreno su stali na stranu jedne političke opcije, tj. koalicije. Mogu li takvi mediji biti kažnjeni zbog kršenja profesionalnog etičkog kodeksa?

U nekakvom idealnom svetu, novinarska udruženja, nadležni u ministarstvu zaduženom za medije, pa i istaknuti pojedinci, trebalo bi da reaguju u situaciji kakva je zaista bila u ovogodišnjoj kampanji - da se mediji otvoreno svrstavaju na ovu ili onu stranu u političkoj borbi. Kodeks novinara Srbije vrlo jasno propisuje da izveštavanje mora biti nepristrasno, lišeno bilo kakvih političkih ili drugih uticaja, kao i da se učesnicima na izborima mora dati podjednako vreme/prostor da iznesu svoje stavove. Ova pravila mnogi mediji zaista su prekršili, vođeni različitim motivima. Da, dakle, živimo u idelanom svetu, bilo bi mnogo onih koji bi vrlo glasno i vrlo konkretno reagovali.

Međutim, naš svet daleko je od idealnog i, iako Kodeks propisuje objektivnost, ona u predizborno doba jednostavno nestaje. Nismo tu usamljeni: teško da bi se na globalnom nivou našlo mnogo medija koji mogu da se podiče apsolutnom nezavisnošću od političkih faktora. Kada je ta tema u pitanju, vrlo je zanimljiva analiza Saveta za borbu protiv korupcije o stanju u domaćim medijima, gde se jasno vidi zašto određeni mediji podržavaju određene partije i pojedince

Iako je, dakle, jasno da ovde dolazi do otvorenog kršenja Kodeksa, zaista bi bilo teško kazniti ovakve medije. Kako ih kazniti? Ko bi ih kaznio? Kako bi se utvrdila težina kazne? Brojna su pitanja koja bi se postavila, a sva vode ka zaključku da u evenutalnom kažnjavanju ne bi bilo nikakvog principa, ni egzaktnih pokazatelja - da bi mediji, ukratko, bili kažnjavani "odokativno". Ta situacija predstavljala bi gušenje ne samo slobode, već i suštinskog duha medija. Umesto toga, trebalo bi ipak pozvati novinare i urednike da se potrude da izveštavaju objektivno i da, u interesu javnosti, zaborave na sopstvene političke/ekonomske ili bilo koje druge interese

4. Kada je u Beogradu ukraden bicikl Japanca koji je na putu oko sveta došao i u našu zemlju, praktično svi mediji objavili su fotografiju osobe koja je osumnjičena za krađu, pri čemu je fotografija izvučena sa snimka bezbednosnih kamera. Jasno mi je da je to bio potez zahvaljujući kojem je lopov na kraju i uhvaćen, ali mi se čini da je ipak u pitanju kršenje medijske etike - čoveka smo optužili, otkrili njegov identitet, a nismo bili ni sigurni da li je on ukrao bicikl. Zar nije u pitanju kršenje pretpostavke nevinosti, ali i kršenje prava na privatnost?

Nije ovo prvi put da mediji na svoj način učestvuju u pronalaženju krivca za određeno krivično delo: tokom istorije, u praktično svim delovima sveta, pomogli su u hapšenju članova više terorističkih organizacija, masovnih ubica, pljačkaša, itd. Iako je i u tim situacijama zaista prekršeno pravilo o pretpostavci nevinosti i kršenju prava na privatnost, prevagnula je težnja da se ispuni glavna uloga medija: da rade u javnom interesu. Slučaj koji opisujete jedan je od takvih. Da, prekršeno je nečije pravo na privatnost. Da, čovek je u javnosti osuđen pre nego što je i dospeo do suda. Da, na neki su način ugrožena njegova elementarna ljudska prava. Ali, s druge strane, baš to je doprinelo da se koliko-toliko spere ljaga s čitave države i nekako umanji zaista velika bruka. Teško je zaista da ovde tvrdimo kako su prava jednog čoveka manje značajna od prava čitave države (time bi pre mogli da se bave filozofi etičari), ali u medijskom svetu situacija je više nego jasna: medijska prava jedne osobe daleko su manje značajna od (medijskih i drugih) prava svih ostalih građana. 

5. Drage kolege iz NUNS-a, nedavno sam imala problem za koji zapravo nisam ni sigurna da spada u domen našeg novinarskog kodeksa, ali vas molim za pomoć. Jedna moja sagovornica insistirala je da je u prilogu koji sam s njom pravila potpišem kao "psihološkinju" i "psihoterapeutkinju". Iako smatram da ove reči nisu u duhu srpskog jezika, nisam se protivila. Međutim, u završnoj montaži ipak sam je potpisala kao psihologa i psihoterapeuta - bilo mi je kraće, a i pravilnije je. Sada se ona buni, a mom uredniku je u neformalnom razgovoru čak nagovestila i mogućnost da me tuži. Ne znam šta da radim, ali me za početak  zanima da li sam, po vašem mišljenju, prekršila etički kodeks.

Ne bi bilo korektno da kažemo da ste prekršili kodeks, pošto u njemu ne postoje odrednice koje bi se bavile načinom potpisivanja i predstavljanja sagovornika. Međutim, sigurno je da ste prekršili duh kodeksa, pošto on ipak insistira na istinitosti i relevantnosti izveštavanja, a Vi to u ovoj situaciji niste poštovali. Štagod Vi mislili o ispravnosti nekih reči, pravo je sagovornika da - vođen svojim razlozima i svojim poimanjem ispravnosti terminologije - zahteva da ga predstavite na određeni način. To, naravno, ne znači da ćete sagovornika, ukoliko on tako kaže, predstaviti uvredljivim, potpuno nerazumljivim ili netačnim titulama, ali ovde niste imali takav slučaj. Sve više žena u Srbiji insisitira na tome da im zanimanja budu navedena u ženskom rodu, što je - kako god Vi na to gledali - ipak u skladu s gramatičkim pravilima. U našem jeziku, reči bi trebalo da se slažu u rodu, broju i padežu, što nije slučaj ukoliko žensku osobu predstavite kao psihologa ili terapeuta. Čak i da nije tako, činjenica da postoji potreba za titulacijom u ženskom rodu trebalo bi da doprinese postepenoj promeni uobičajenih jezičkih formulacija. Jezik je, uostalom, veoma promenljiva kategorija.

Iako se kodeks time ne bavi, titulisanje jeste ozbiljna tema, koja zahteva veliki oprez: pre svega zbog sagovornika koji žele da se lažno predstave i time novinara, pa i javnost, dovedu u zabludu, ponekad čak i u opasnost.

6. Nedavno sam u jednoj emisiji videla da TV kamera krišom ulazi u bolničku sobu Lepe Brene, koja se oporavljala od manje hirurške intervencije. Da li je medijima dozvoljeno ovako nešto? Ili kolege teško krše etički kodeks kada poznatima zaviruju u krevet, kupatilo, pa i bolničku sobu? Meni se čini da to jeste kršenje profesionalnih standarda.

Pošto Kodeks vrlo eksplicitno štiti pravo ljudi na privatnost, moglo bi se reći da kolege o kojima govorite krše njegova pravila. Međutim, kada su u pitanju javne ličnosti, podrazumeva se da će to pravo da im donekle bude uskraćeno: osobe za koje javnost pokazuje interes moraju da budu spremne da će im se novinari pojaviti na mestima na kojima ih možda ne očekuju. U svemu tome, naravno, mora da bude granice. Princeza Karolina od Monaka svojevremeno je tužila novinare nemačkih medija koji su neovlašćeno objavili snimke njenog privatnog života i sud za ljudska prava u Strazburu doneo je presudu u njenu korist. Takođe, dobro je poznato tragično finale medijskog proganjanja engleske princeze Dajane.

Ono što donekle oslobađa novinare koji izveštavaju o javnim ličnostima - estradi, pre svega - jeste činjenica da su mnoge takve ličnosti poznate samo zato što su POZNATE. Bilo kojim poslom da se bave, one žive na javnoj sceni samo zahvaljujući tome što mediji iz nekog razloga izveštavaju o njihovom privatnom životu, estetskim zahvatima, načinu odevanja i sl. Na taj način, postiže se prilično skladna simbioza medija željnih zabavnih sadržaja i javnih ličnosti koje im te sadržaje obezbeđuju da bi postale i ostale poznate.

Ipak, ulazak u bolnicu i neovlašćeno snimanje osobe koja je u tom trenutku u teškom položaju, zaista nema nikakvo profesionalno opravdanje. 

7. Poštovani, znam da novinarima nije dozvoljeno da putuju ili ručavaju o trošku raznih kompanija, ali moje kolege i ja stalno imamo problem kako da to objasnimo vlasniku naših novina. Naime, on je istovremeno i vlasnik kompanije koja bi trebalo da nam plati putovanje u Nemačku, u pogone fabrike koja se bavi sličnom delatnošću. I mi i on znamo da je u pitanju zapravo reklama, ali kako da ga odbijemo? Jer, kako god da okrenemo - bilo da nam put plaća redakcija, bilo kompanija - pare opet dolaze iz njegovog džepa. A čovek, naravno, neće ni da čuje o profesionalnoj etici.

Kodeks novinara Srbije po tom je pitanju vrlo jasan i, poput mnogih drugih etičkih kodeksa, ističe da je javni interes iznad svih ostalih, pa i vlasničkih, interesa: "Ekonomski i politički interesi izdavača ne smeju da utiču na uređivačku politiku, na način koji bi imao za posledicu netačno, neobjektivno, nepotpuno i neblagovremeno informisanje javnosti". Trebalo bi, dakle, da odbijete ova reklamna putovanja koja od vašeg medija čine glasilo vlasničkih interesa.

Neko će, naravno, reći da su svi mediji na neki način "pano" za izlaganja interesa vlasnika. I biće u pravu. To, međutim, ne znači da vi kao novinari morate da postanete vojnici u "gazdinoj vojsci". Ako se drugi način pokažu neuspešnim, objasnite mu kako nije u njegovom interesu da tako otvoreno reklamira sam sebe, kako mu je skupo da šalje novinare na put i kako mu je bolje da plati reklamini prostor ili uradi nešto slično, što se pritom neće kositi s obavezom istinitog izveštavanja. 

8. Drage kolege, moj suprug službenik je jedne lokalne firme čiji su direktori odavno osumnjičeni za privredni kriminal. Da li mi je dozvoljeno da u svom radu koristim insajderske informacije o tom slučaju koje mi suprug svakodnevno priča?

Ne. Nikako i ni po koju cenu.

Pre svega, Kodeks novinara Srbije, kao i mnogi drugi slični dokumenti, nalaže novinarima da ne izveštavaju o temama s kojima imaju neku vezu: "Novinar ne izveštava o temama u kojima ima lični interes, odnosno o temama u kojima dolazi do konflikta interesa". Vaš interes ovde je očigledan, pošto posao i plata Vašeg supruga najdirektnije zavise od te priče.

Osim toga, naš Kodeks novinare upozorava na opasnost od pristrasnosti: "Novinar ne sme slepo da veruje izvoru informacija. Novinar mora da vodi računa o tome da izvori informacija često slede svoje interese ili interese društvenih grupa kojima pripadaju i prilagođavaju svoje iskaze tim interesima". Ukoliko slušate isključivo svog supruga i prenosite ono što Vam je on rekao, postoji mogućnost da potpuno previdite neke njegove (svesne ili podsvesne) pokušaje da preko Vas zapravo manipuliše javnim mnenjem. Ovo možda zvuči surovo i možda se pitate zašto ne biste verovali sopstvenom suprugu, ali staro pravilo istraživačkog novinarstva kaže: "Ako Vam mama kaže da vas voli, nađite još jedan nezavisan izvor da Vam to potvrdi". 

9. Nedavno sam bio svedok oružane pljačke pošte u svom komšiluku i tom prilikom jasno sam video počinioca - inače rođaka mojih kućnih prijatelja, dakle dečka koga lično poznajem. Kada sam uredniku to ispričao i rekao da hoću da radim priču o toj pljački "iz prve ruke", on je krenuo da mi objašnjava kako ne smem da imenujem tog dečka iako sam ga jasno video. Znam da je imenovanje osumnjičenih lica zabranjeno i zakonom i u kodeksu, ali prećutkivanje nečega čemu sam lično bio svedok, čini mi se malo preteranim. Ko je u pravu, urednik ili ja?

U pravu ste obojica.

S jedne strane, zahtevi Vašeg urednika u potpunom su skladu kako sa Kodeksom novinara Srbije, tako i sa Zakonom o javnom informisanju, pa i sa svim drugim pravnim aktima koji štite ljudsko pravo na pretpostavku nevinosti. S druge, međutim, u pravu ste i Vi, jer kao svedok garantujete da počinilac koga biste imenovali nikako ne može da bude nevin.

Ipak, ukoliko je u pitanju objavljivanje imena i prezimena osobe koja još nije pravosnažno osuđena, smatram da je urednik ipak malo više u pravu. Iako ste bili svedok razbojništva, iako ste prepoznali počinioca, kao novinar ste dužni da sačekate presudu, jer se uvek može dogoditi da niste dobro videli, da ste pomešali likove, da počinilac ima jednojajčanog blizanca (ovo zvuči malo holivudski, ali u životu se svašta događa), ili da se desilo ko zna šta drugo, zahvaljujući čemu biste se ogrešili o čoveka čije ste ime i prezime objavili. Uostalom, za širu javnost retko kada je od interesa puno ime i prezime počinioca - ono bi možda bilo korisno ukoliko bi on pokušao da se krije kod ljudi koji ga poznaju, ali verovatnoća za tako nešto izuzetno je mala. Čitaocima, gledaocima i slušaocima važno je pre svega da se pljačka dogodila i šta se događa sa počiniocem: da li je uhapšen i, ako nije, kako izgleda, da bi evenutalno mogli da ga prepoznaju i prijave. 

10. Na lokalnoj televiziji vodim emisiju "Intervju dana" već deset godina. Prošle sedmice gost mi je bio predsednik romske političke partije u gradskoj skupštini koji se jako negativno izrazio o sopstvenom narodu. Upotrebio je sve moguće stereotipe o Romima. Da je bio neki drugi sagovornik, prekinula bih ga i upozorila. Ovako, nisam zaista znala šta da radim. Opomenula sam ga da smo u direktnom emitovanju, da je možda preoštar u svojim ocenama, a on je nastavio. Zanima me šta Vi mislite. Da li sam pogrešila?

Da, pogrešili ste što ga niste otvoreno opomenuli da je reč o diskriminaciji i što se niste ogradili od onoga što je izgovorio.

Činjenica da je neki sagovornik prepun stereotipa o svojoj naciji/polu/veri/grupi,... nikako ga ne abolira od odgovornosti za eventualnu javnu diskriminaciju. Ima, uostalom, mnogo žena koje diskriminišu žene, mnogo vernika koji diskriminišu pripadnike svoje vere, itd, a za njih važe ista pravila kao i za sve ostale. 

11. Poštovane kolege u NUNS-u,

Iako se novinodbarstvom bavim već dvadeset godina, nikada nisam koristila veze koje bi mi novinarstvo evenutalno obezbedilo. Međutim, nedavno me je teška majčina bolest prinudila da to ipak učinim. Majka mi je spasena u zadnji čas, samo zato što sam, zahvaljujući tome što pratim zdravstvo, poznavala šefa gradske klinike. Ali, sada mi koleginica iz redakcije kaže kako više ne bi trebalo da pratim zdravstvo, jer sam navodno u konfliktu interesa. Pre neki dan to je čak iznela i na kolegijumu, zbog čega se veoma loše osećam. Ne znam šta da radim. Tokom svoje karijere, nikada nisam bila u situaciji da neko dovodi pod znak pitanja moju profesionalnost, naročito ovako, unapred, pre nego što sam uradila bilo šta neprofesionalno.

Za razliku od nacionalnih kodeksa, koji se obično bave najšire postavljenim pravilima profesije, kodeksi pojedinačnih medija obično eksplicitno zabranjuju svojim novinarima da koriste bilo kakve privilegije koje im profesija pruža. Naravno, i svi mi iz prakse znamo da je potezanje "novinarskih veza" u najmanju ruku problematično. U tom smislu, Vi ste ipak uradili nešto neprofesionalno. Niste, naravno, jedini. Kada je u pitanju život i smrt, novinari često zovu lekare koje poznaju i tako spasavaju svoje bližnje. U tim se situacijama niko, pa ni novinari, ne bave mnogo etikom.

No, koliko god Vaš čin bio ljudski i razumljiv, Vaša koleginica je u pravu. Vi zaista više ne bi trebalo da izveštavate o zdravstvu. Iako danas smatrate kako biste i dalje bili objektivni kao do sada, postavlja se pitanje da li biste ikada mogli da napišete nešto loše o lekaru koji je Vašoj majci spasio život. Da li biste mogli da objektivno izveštavate o njenom anesteziologu ili klinici u kojoj je operisana? Kakvi god bili odgovori na ova pitanja, činjenica da ste "preko veze" izlečili majku, istovremeno je i činjenica koja pod znak pitanja stavlja Vašu buduću profesionalnost kada je zdravstvo u pitanju. Prestankom izveštavanja o tim temama olakšaćete i sebi, jer nećete ni doći u situaciju da razmišljate da li ste u ovoj ili onoj prilici bili objektivni, ili su na Vaše stavove uticala ranije iskustva s ovim ili onim doktorom ili medicinskom institucijom.  

12. Poštovani, predsednik naše opštine u sve strukture lokalne vlasti zaposlio je ponekog svog prijatelja - zemljaka iz "starog kraja". Nameravam da pišem o tome, ali sam u dilemi da li ću time, ukoliko napišem odakle su ti "zemljaci", možda uticati na diskriminaciju te grupacije u našem gradu. Posebno me to zanima, imajući u vidu da su oni istovremeno i manjinske nacionalnosti.

Kodeks novinara Srbije zabranjuje diskriminaciju na osnovu nacionalnosti, pola, rase, verske ili bilo koje druge pripadnosti. Ukoliko dokažete i napišete da predsednik opštine zapošljava "zemljake", koje god oni nacionalnosti bili, izvestićete o pojavi koja je od javnog interesa. To s diskriminacijom nema nikakve veze. Morate ipak biti oprezni da u svojim ocenama ne pređete granicu objektivnog izveštavanja i sud o predsedniku opštine ne proširite na čitavu etničku zajednicu o kojoj je reč.

13. Poznato mi je da novinari nemaju obavezu da otkriju svoj izvor informacija, ali moja urednica zahteva da joj kažem od koga sam i kako došao do informac ije. Da li da prekršim kodeks i kažem joj, ili da nastavim da insistiram na svom pravu da svedoka zaštitim?

Nećete prekršiti Kodeks novinara Srbije ukoliko joj otkrijete svoj izvor informacija. Naprotiv.  Kodeks navodi: "Na zahtev urednika novinar može da mu saopšti identitet izvora koji želi da ostane anoniman, a urednik je dužan da zaštiti anonimnost izvora". Praksa, naime, pokazuje da je ponekad čak neophodno da urednik bude detaljno obavešten o izvoru, kako bi i sam procenio njegovu verodostojnost. Uostalom, u slučaju eventualne tužbe ili nekih drugih problema u vezi sa izvorom, na sudu biste odgovarali i Vi, ali i Vaš urednik kao odgovorno lice. Otkrivanje identiteta izvora nadležnom uredniku može čak i da Vam pomogne i liši Vas eventualnih sumnji u sopstvenu procenu izvora.   

Što se tiče prava, tj. obaveze o skrivanju identiteta izvora, ono se odnosi pre svega na sudske organe kojima niste dužni da otkrivate izvor inoformacija, osim ukoliko su u pitanju teška krivična dela (a ponekad ni tada).

14.  Obraćam vam se povodom jednog neobičnog problema koji je iskrsao u našoj redakciji. Radi snimanja kraćeg dokumentarnog filma, za sagovornika smo izabrali jednog mladog čoveka iz našeg mesta koji inače radi kao konobar. On je pristao da govori, ali traži da mu isplatimo njegovu dnevnicu, plus manji honorar. Ekipa je sada podeljena - jedni odbijaju da mu platimo, a drugi navijaju za to da mu se izađe u susret, pošto je u pitanju stvarno mala suma.

Mnoge medijske kuće plaćaju svojim sagovornicima - najčešće je u pitanju dnevnica ili minimalni honorar, a to se smatra naknadom za njihovo vreme ili trud. U tom smislu, ukoliko Vam budžet dozvoljava, svom sagovorniku možete da nadoknadite izgubljenu zaradu.

Drugačija je situacija sa eventualnim zahtevom sagovornika da mu platite inforamacije koje će vam evenutalno dati. Ako je u pitanju izvor koji zahteva plaćanje u tom kontekstu, imate svako pravo da ga odbijete. Za razliku od našeg Kodeksa, neki kodeksi čak eksplicitno zabranjuju plaćanje izvorima. Slovenački, recimo, navodi da "novinar mora da izbegava plaćanje za informaciju i da se kloni izvora koji očekuju novac ili povlastice u zamenu za informaciju". Kodeks prakse Žalbene komisije britanske štampe s druge strane, dozvoljava mogućnost plaćanja izvoru, ali istovremeno napominje da urednici pritom moraju da imaju čvrste dokaze kako rade "u korist javnog interesa".  

15. Drage kolege, može li me urednik suspendovati na nedelju dana zbog kršenja etičkog kodeksa? On tvrdi da može i najavljuje da će to uskoro i učiniti, pošto sam navodno "između redova" reklamirao firmu svog zeta. Po mom mišljenju, to nije tačno, ali čini se da se ja ovde i ne pitam. Ipak, ne znam da li je to što on radi ispravno i da li nekome mogu da se obratim za pomoć.

Ukoliko ste zaista reklamirali firmu svog zeta, prekršili ste Kodeks koji zabranjuje reklamiranje, kao i izveštavanje o temama u kojima novinar ima neki svoj interes. No, naš kodeks istovremeno ne podrazumeva i suspenziju novinara zbog kršenja njegovih odredbi. Suspenzija ili neka druga kazna za novinare koji ne poštuju Kodeks zavisi pre svega od internih kodeksa redakcije, uređivačke (ili vlasničke) politike, međusobnih dogovora unutar redakcije i sl - u svakom slučaju, to je nešto što nema nikakve veze s Kodeksom novinara Srbije, pa ni sa profesionalnom etikom kao takvom. Ima, naravno, kodeksa čije kršenje podrazumeva i suspenziju: u pitanju su kodeksi pojedinačnih medija, ali i npr.

Kodeks prakse Žalbene komisije britanske štampe, koji u redovnim vremenskim intervalima potpisuju svi novinari i čije kršenje automatski povlači različite kazne.

Ukoliko smatrate da su Vam ovom suspenzijom prekršena radna prava, za pomoć se možete obratiti našoj službi pravne pomoći, ali i NUNS-ovom Sudu časti.

16. Nedavno sam od jedne političke stranke dobila ponudu da im budem portparol. Nameravam da prihvatim ponudu, ali bih istovremeno želela da ostanem da radim u svojoj matičnoj redakciji. Poznato mi je da je to teoretski nespojivo, ali me zanima da li bih ipak mogla da napravim takvu kombinaciju, ukoliko bih nastavila da profesionalno obavljam i svoj novinarski, i svoj novi portparolski posao.

Ovo je situacija koju je NUNS već zabeležio u svojoj praksi i radu s novinarima "na terenu". Naravno, preporuka je u tom slučaju bila, baš kao što je i u Vašem, da je nemoguće da istovremeno budete i portparolka stranke i novinarka. Novinarski posao nespojiv je ne samo s političkim angažmanom, već i sa bilo kakvom političkom opredeljenošću.

Čak i ukoliko uspete (a teško da biste uspeli) da budete "hladne glave" za vreme svog novinarskog dela radnog dana, medijska publika identifikovala bi vas kao portparolku ove ili one partije, što bi automatski uticalo na percepciju Vašeg medija i Vašeg daljeg rada.

17. Moje kolege i ja već danima se gložimo po pitanju lažnog predstavljanja na novinarskom zadatku. Interesuje nas da li smemo da se, radeći novinarski posao, predstavljamo kao "obični građani".

Ukoliko se novinar predstavlja kao "običan građanin", a pritom obavlja svoj novinarski zadatak, to se smatra lažnim predstavljanjem ili prikrivanjem identiteta. Kodeks novinara Srbije kaže: "Novinar je dužan da se predstavi izvoru inforamcija i da navede medij za koji u tom trenutku radi". Slična odredba postoji u svim etičkim kodeksima novinarstva, s tim što oni obimniji prenose i iskustva iz prakse, te napominju kako je lažno predstavljanje dozvoljeno, ali samo kao krajnji metod, ukoliko ništa drugo nije bilo uspešno.

Osoba koja je novinar/ka nije običan građanin, bez obzira što u svom privatnom životu funkcioniše kao i svi drugi. Novinar ima moć kojom ne raspolažu "obični ljudi" i zbog toga je neophodno da se predstavi. Međutim, ukoliko će, predstavljajući se kao "obični građanin" zaista doći do informacija koji su od izuzetnog javnog interesa i koje ni na koji drugi način ne bi mogao da dobije, dozvoljeno mu je čak i to. 

18. Obraćam Vam se zbog jedne dileme koja mi se nedavno javila. U pitanju je sledeća stvar: Kao novinar, istraživala sam jednu priču u kojoj se prepliće više lica i događaja, kao i  ilegalnih radnji. Tokom tog istraživanja, naišla sam na osobu koju poznajem privatno. Ta osoba je, s obzirom da je bila na funkciji koja to zahteva, potpisivala određenju dokumentaciju. Međutim, pošto se taj slučaj još nalazi na sudu, nije utvrđeno da li je ta osoba koju poznajem učinila nešto protivzaakonito. Sa tom osobom nisam u kontaktu već duže vreme.  

 Ja sam u dilemi. Nisam se dugo čula sam tom osobom. Nisam je pozvala da joj javim da radim neku istraživačku priču  i da sam naišla na nju. Razmišljam da tu osobu uopšte ne pominjemu tekstu koji ću na kraju istraživanja napisati. Takođe, s obzirom da je neću pominjati u tekstu, mislila sam da ne moram to ni da javljam toj osobi kad se njeno ime ne pominje u tekstu. Ili bi trebalo da je obavestim. Zato bih zamolila Vas da mi pomognete u ovom problemčiću. Unapred Vam zahvaljujem.

Srdačan pozdrav.

Osobi o kojoj pišete nikako ne bi trebalo da javljate o istraživanju kojim se bavite. Bez obzira na to što konačna sudska odluka nije doneta, u pitanju je ipak neko ko je umešan u slučaj - ko, kako se razume iz vašeg mejla, čak ima i znatnu odgovornost. Javljanje bi bilo opravdano ukoliko biste želeli da od njega/nje zatražite objašnjenje ili komentar. U svim drugim slučajevima, javljanje bi moglo da ugrozi vašu objektivnost, možda čak i vašu bezbednost. Konačno, zašto biste bilo koga, a posebno tu osobu, obaveštavali o bilo čemu što radite? 

S druge strane ovde imamo problem kojim se etički kodeksi novinarstva često bave: poznanstvo sa osobom koja je povezana s temom o kojoj se izveštava. Svi kodeksi, pa i Kodeks novinara Srbije, preporučuju da se ova povezanost po svaku cenu izbegne. Naš pri tome nije i najstrožiji, jer preporučuje: "novinar ne izveštava o temama o kojima ima lični interes odnosno o temama o kojima dolazi do konflikta interesa". Za razliku od našeg, neki kodeksi navode da novinar ne bi trebalo da se bavi sektorom u kojem neko njemu blizak ima moć odlučivanja, kao ni da izveštava o ljudima s kojima je u srodstvu, porodičnim ili prijateljskim odnosima. Bez obzira na činjenicu da sa osobom o kojoj pišete dugo niste bili u kontaktu, prilično je problematično to što je ona istovremeno važan učesnik priče koju istražujete i neko ko Vam je (ili Vam je bio) blizak.  

Naravno, logično je da novinari u manjim sredinama poznaju mnogo ljudi i da će se neumitno dogoditi da u nekom trenutku izveštavaju o nekome ko im je blizak. Ukoliko je to neizbežno, novinar bi ipak u svakom trenutku trebalo da ima na umu ne samo mogućnost da bude neobjektivan (tj. da osoba o kojoj izveštava na neki način utiče na ton izveštavanja), već i mogućih posledica potpuno objektivnog izveštavanja: ukoliko se novinar, radeći svoj posao, "zameri" nekom ko mu je blizak, mora da bude svestan šta će to značiti u sredini u kojoj živi i u krugovima u kojima se kreće. 

 

19. Poštovani, moj, a i problem mojih kolega u redakciji lokalnog nedeljnika, je dugi niz godina takozvana dopisnička mafija. Zahvaljujući našim novinama, dopisnici iz našeg grada imaju svoj “zlatni rudnik” iz koga uzimaju, bez pitanja i pardona (o profesionalnoj etici neću ni da govorim) sve što im je potrebno. Dopisnici Bete, Tanjuga, Glasa javnosti, Blica, Presa, Pravde, Večernjih novosti bukvalno kradu, ma kako to ružno zvučalo, delove naših tekstova od slova do zareza identično, izjave sagovornika, recikliraju čitave tekstove, uzimaju fotografije i nikom ništa. Kada im se kolegijalno skrene pažnja na takve pojave pozivaju se na činjenicu da je informacija javno dobro, kao da mi toga nismo svesni, i nastavljaju da zloupotrebljavaju naš rad. Lično sam se uverila više puta, proveravajući kod svojih izvora, ljudi sa kojima sam razgovarala i uverila se da nisu kontaktirani u vezi tekstova koje su dopisnici objavili u drugim novinama, a oni su im, navodno, sagovornici. Kada ih suočimo sa takvim činjenicama dopisnici to jednostavno ignorišu i nastavljaju da rade po starom. Neću ni pominjati štetu koju nam time dodatno nanose zatvarajući nam važne izvore, koji tako gube poverenje u nas i okreću nam leđa.

Posebna priča su urednici dopisničkih redakcija kojima su se neke moje kolege iz redakcije ne jednom obraćale i skretale im pažnju na takve pojave, a oni na sve to ostajali gluvi. Pokušavama da razumem zašto su ignorisali takve informacije – zato što njima treba tekst i tu za njih sve počinje i završava se, ali to je nedopustivo! Takvi urednici i “novinari” (dopisnici) valjda podležu novinarskom sudu časti ili se varam?

Zanima me, kako da se borim protiv ove pojave, ako me već Zakon o informisanju ne štiti, a to ne čini ni moje udruženje (NUNS) upravo pozivajući se na ovaj zakon? Da li novinari, zaista, moraju sami da se sa tim bore? Kako da zaštitim svoj autorski rad sem pred građanskim sudom? Da li će me u tom slučaju zastupati advokat NUNS? Da li novinarski sud časti uopšte postoji i funkcioniše li on u okviru NUNS?

Pojava o kojoj pišete predstavlja kršenje kako Kodeksa novinara Srbije, tako i profesionalne etike u najširem smislu. Iako bi “dopisnicka mafija” korišcenje vaših tekstova oznacila kao puko “preuzimanje” u pitanju je zapravo kradja. Kodeks novinara Srbije navodi da “mediji i novinari poštuju i primenjuju važece zakonodavstvo o zaštiti autorskih prava”, odnosno da novinar, “kada dobije dopuštenje za reprodukciju iz drugog izvora, to cini uz uvažavanje autora i uz navodjenje izvora”. Pošto dopisnici koji koriste tekstove Vačeg lista ne navode odakle su preuzeli informacije i izjave, odnosno prenose ih kao svoje sopstvene, ovde ne može biti govora o poštovanju etickih profesionalnih normi ili o kolegijalnosti.

Neko bi, naravno, mogao da kaže kako je informacija objavljena u novinama zapravo “javno dobro” kojim se sme slobodno raspolagati. Ona zaista jeste javno dobro, ali ipak ne javno dobro koje neko predstavlja kao svoje autorsko delo i na tome cak i profitira - pretpostavka je da su dopisnici placeni za to što cine. Objavljene informacije mogu se nanovo objavljivati ili “reciklirati” ali samo ako se navede izvor, odnosno naziv medija koji ih je prvi objavio i koji polaže autorska prava na njih. cak i kada medij plati da bi preuzeo neku informaciju ili izjavu, obavezan je da navede odakle je ona preuzeta: informacije novinskih agencija, na promer, objavljuju se uz obaveno navodjenje izvora, bez obzira na cinjenicu da mediji placaju novinskim agencijama.

Sud časti Nezavisnog udruženja novinara Srbije aktivno radi, ali je neophodno da mu se obratite pisanim putem - dopisom u kome cete opisati situaciju i zatražiti pomoc. Takođe, već godinu dana radi Savet za štampu čijoj Komisiji za žalbe se možete obratiti povodom nepoštovanja Etičkog kodeksa novinara Srbije. 

20. Poštovane kolege,nedavno sam dobio poziv od ljubazne predstavnice jedne PR agencije koja me je pitala da li izveštavam o štrajku radnika lokalne fabrike. Kada sam je pitao zašto to nju zanima, objasnila mi je da je rukovodstvo te fabrike angažovalo njenu agenciju radi komunikacije s medijima. Ponudila mi je raznoraznu dokumentaciju, potencijalne sagovornike, "sve što mi treba". Sada mi nije baš najjasnije šta da radim. O tom slučaju već sam pisao, tu agenciju nisam zvao, ali stalno mi je nekako u glavi da me "neko posmatra". Ne znam da li je u pitanju prikriveni pritisak ili je to neka nova moda. 


Situacija koju opisujete već neko vreme nije novitet u našim medijima, tako da je zaista u pitanju "moda". Istovremeno, međutim, to jeste pritisak na medije. Činjenica da vas je zvala predstavnica PR agencije ima jednaku "težinu" kao da vas je zvao direktor fabrike lično, što zapravo znači da Vas je kontaktirala jedna strana u priči kako bi obezbedila svoje učešće u njoj. Osećaj da vas "neko posmatra" zapravo je i bio jedan od ciljeva telefonskog poziva koji ste dobili - iako biste radeći na priči i sami, pre ili kasnije, nabasali na ovu agenciju, njihova inicijativa, "prvi korak", mogli bi se protumačiti kao neverbalna poruka i namera da Vas usmere u odgovarajućem pravcu. Šta da radite? Kodeks novinara Srbije ne bavi se ovakvim situacijama, ali ipak zabranjuje sve pritiske na novinare. Zbog toga, čini mi se da je najpametnije da poziv naprosto ignorišete i da o štrajku izveštavate kao što ste do sada izveštavali. Ukoliko se pozivi nastave ili Vi procenite da u angažovanju te agencije postoje neki nelegalni elementi, izvestite i o tome. Ako ništa drugo, bar će štajkačima biti zanimljivo da saznaju kako su oni protiv kojih štajkuju, angažovali (verovatno vrlo skupe) predstavnike za medije. 

21. Zašto u Kodeksu novinara Srbije ne postoji odrednica koja nalaže novinarima da kontaktiraju suprotstavljene strane u jednoj priči? Zar nije jedno od svetih pravila novinarstva i ono da se moraju citirati "obe strane"? Slučajno sam to zapazila i pomalo se iznervirala, pre svega zbog mladih novinara kojima bi taj Kodeks trebalo da bude pomoć u radu...

Koliku god pomoć predstavljao mlađim, ali i iskusnijim novinarima, Kodeks novinara Srbije ipak nije školski udžbenik. Znanje o kontaktiranju obeju strana novinari bi trebalo da steknu na fakultetima, školama ili specijalizovanim kursevima koje pohađaju pre dolaska u redakciju. No, bez obzira na to, Kodeks ipak nalaže novinarima da "kada je to neophodno", konsultuju "što više izvora i omoguće im da iznesu svoj stav" (I/4, poglavlje Istinitost izveštavanja). Ne pominje se ovde eksplicitno "druga strana", ali se podrazumeva da će novinari koji su iole pripremljeni za svoj posao svakako tražiti mišljenje svih koji su na bilo koji način uključeni u priču. S druge strane, novinari Srbije osim domaćeg na raspolaganju imaju i kodekse Međunarodne federacije novinara, kao i kodekse drugih zemalja i pojedinačnih redakcija. Neki od njih znatno su obimniji od našeg i bave se brojnim aspektima profesije koji mogu da doprinesu poštenijem i profesionalnijem izveštavanju. U tom kontekstu, posebno preporučujem kodeks nemačkog Saveta za štampu, kodeks Žalbene komisije britanske štampe, kao i kodeks francuskog lista "Le monde". 

22. Poštovani, moja redakcija u poslednje vreme ima mnogo problema zbog foruma koji postoji na našem veb sajtu, odnosno zbog onoga što ljudi tamo pišu. Zbog optužbi koje su građani izneli na tom mestu, tužbe protiv nas već su najavili predstavnici jedne velike firme, kao i predstavnici lokalne samouprave. Nisam siguran koliko je ovo u delokrugu Kodeksa novinara Srbije, ali me zanima da li  se pravila etike koja moramo da poštujemo mi, novinari, odnose i na posetioce našeg sajta. 

Kodeks novinara Srbije odnosi se na celokupan sadržaj koji objavljuje određeni medij, što znači i na pisma čitalaca i njihove komentare. Veb sajtovi i dalje predstavljaju novitet, ali se njima već uveliko bave saveti za štampu širom Evrope: kolege iz evropskih redakcija su jednostavno, bez pisanja posebnih kodeksa, na veb izdanja primenili kodekse koji važe za štampu, tj. na medije uopšte. Naravno, postavlja se pitanje kako da sprečite ljude da na forumu objavljuju sadržaje koji nisu u saglasnosti s vašom uređivačkom politikom, da li bi ih uopšte trebalo sprečavati u tome. Najbolje bi bilo ukoliko biste imali administratora, koji bi redovno kontrolisao sadržaje na forumu i brisao one koji nisu adekvatni. Ukoliko niste u mogućnosti za tako nešto, to ipak ne znači da ste oslobođeni svake odgovornosti. Možete, dakle da birate - ili ćete angažovati administratora, ili ćete sami uređivati forume, ili te forume nećete ni imati. Ovo zaista zvuči grubo, ali priroda veb sajtova je takva da tu moramo biti čak i oprezniji nego sa sadržajima standardnih štampanih ili elektronskih izdanja. Zašto? Jednostavno zbog toga što sajtovi omogućavaju svakome da napiše svašta. To "svašta" može biti lični stav o nekom problemu, ali može biti i neosnvano optuživanje ili vređanje određenih ljudi, određenih grupa ili zajednica. Sve to ne odgovara ni odredbama Kodeksa novinara Srbije, ali ni drugim normama profesionalnog izveštavanja. Činjenica da takve priloge nisu potpisali novinari vaše redakcije, već poluanonimni ili anonimni ljudi, nije opravdanje, pošto medij odgovara za sve ono što objavljuje, bez obzira na potpis i mesto (tj. formu) objavljivanja.  

23. Drage kolege, iako znam da je bilo kakva politička angažovanost nespojiva s novinarstvom, primanja u našoj profesiji su takva, da sam trenutno u velikoj profesionalnoj i ljudskoj dilemi. Naime, jedna opoziciona stranka ponudila mi je da tokom predstojeće izborne kampanje budem šef njihovog medijskog štaba, i to za honorar koji je skoro identičan mojoj godišnjoj plati. Da li bih po vašem mišljenju prekršio etički kodeks ukoliko bih se tog posla prihvatio, naravno uz uslov da u periodu za koji sam angažovan ne obavljam novinarski posao? 

Formalno-pravno nema nikakvih prepreka da prihvatite ponuđeni posao. Ukoliko u datom periodu niste novinar, tj. ne radite u bilo kojoj redakciji, svoje "slobodno" vreme možete ispuniti aktivnostima po sopstvenom izboru - što podrazumeva i upravljanje izbornim štabom političke stranke. S druge strane, pak, ova odluka jeste problematična i stoga je jasna Vaša "profesionalna i ljudska dilema". Najveći problem je to što ćete kao šef medijskog štaba svakodnevno kontaktirati s Vašim kolegama, što znači da ćete itekako koristiti svoj novinarski ugled i uticaj, što je Kodeksom zabranjeno. Vašim angažmanom tako ćete doprineti neravnomernoj zastupljenosti stranaka - postoji mogućnost da, u zavisnosti od Vašeg ličnog odnosa prema kolegama i medijima, stranka za koju radite bude predstavljena više ili manje od ostalih. Takođe, postavlja se pitanje šta ćete posle izbora. Čak i ukoliko s poslodavcima dogovorite nesmetani povratak na posao posle izbora, vrlo je verovatno da će Vas potencijalni sagovornici i saradnici ubuduće posmatrati više kao stranačkog čoveka, nego kao novinara. Teško je, naime, očekivati da će Vas npr. predsednik suparničke partije posmatrati kao objektivnog novinara ili nepristrasnog sagovornika. Zbog svega ovoga, da je finansijska situacija u medijima drugačija, posavetovala bih Vas da posao ne privhatite. Međutim, pošto novinari u Srbiji zaista jedva preživljavaju, takav savet bio bi nepošten. Jednostavno morate sami da odlučite šta Vam je činiti, rukovodeći se pritom svim posledicama eventualnog prihvatanja posla. Etička pitanja u novinarstvu, u koja spada i ovo Vaše, često nemaju direktnog uticaja na karijeru ili ugled novinara, ali im je indirektan i dugoročni uticaj izuzetno velik.  

24. U svojim novinama pratim "crnu hroniku" i sudske procese, pa u tom kontekstu imam i jednu dilemu. Da li je dozvoljeno izveštavati o procesima koji su završeni punopravnom presudom? Odnosno, da budem jasnija, mogu li da dovodim pod znak pitanja presudu koja je donesena? Pitam vas ovo zato što sam nedavno imala problema zbog izveštavanja o slučaju vladike Pahomija, kada mi je urednik rekao da batalim tu priču, jer je čovek proglašen nevinim. 

Zadatak novinara zaista nije da obavlja istragu osumnjičenih, kao ni da sudi bilo kome. S te strane, Vaš urednik zaista je u pravu - sudske odluke su nepovredive i konačne, pa samim tim tu ni novinari nemaju šta dalje da traže. S druge strane, međutim, Kodeks novinara Srbije, a i elementarna pravila profesije nalažu izveštavanje koje je u javnom interesu. Novinari zbog toga imaju pravo da u određenim slučajevima istražuju da li su određene sudske odluke donete pod političkim ili nekim drugim pritiscima. Sve ovo, naravno, neopohodno je obaviti uz veliku profesionalnu pažnju, bez a priori zaključaka, uvek imajući u vidu samo već pomenuti javni interes. Ovo naglašavam zato što prilikom izveštavanja o tako osetljivim temama uvek postoji opasnost od uticaja ličnih animoziteta ili naklonosti novinara. U tom kontekstu, slučaj vladike Pahomija ima posebnu težinu, zato što se odnosi ne samo na sudstvo, već i na uticaj crkve na društvo. Činjenica da je vladika već pravosnažno oslobođen, ne znači da istovremeno može da bude oslobođen i od pažnje medija. Naprotiv.   

Komentari (1)

ostavi komentar
sre

02.03.

2016.

daniel [neregistrovani] u 22:41

loan

Jeste li u potrazi za poslovni kredit? Osobni zajam, kuća kredit, kredit auto, studentski kredit, konsolidaciji duga kredita, neosigurane kredite, rizičnog kapitala, itd .. Ili si odbijena kredit od strane banke ili finansijske institucije iz bilo kojih razloga. Mi smo privatna kreditora, kreditiranje kompanija i pojedinaca u niskom i pristupačne kamatnu stopu od 2% kamatne stope. ako je zainteresiran? Kontaktirajte nas danas (danieljohnhome@gmail.com) i dobiti svoj kredit danas
Pozdrav,
Daniel john investicija Team

Odgovori

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten

Info Sve vesti