Naslovna  |  Info  |  Aktivnosti  |  Povlačenje države iz medija – za i protiv
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Aktivnosti

16. 07. 2014. Beograd

Autor: Bojan Cvejić Izvor: NUNS

Iščekivajući usvajanje zakona o javnom informisanju i o privatizaciji

Povlačenje države iz medija – za i protiv

Prvobitni predloženi rok za privatizaciju medija bio je najpre dve godine od usvajanja novog zakona o javnom informisanju. Potom je u nacrtu tog zakona rok skraćen i konkretizovan – do 31. decembra ove godine. Imajući u vidu da je zakon još u izradi, odnosno da njegovo usvajanje kasni već mesecima, nerealno je očekivati da se država povuče iz vlasništva 81 medija do kraja godine. Naročito, jer se ne zna ni kada će tačno zakon biti usvojen, a najavljeno je u drugoj polovini godine.

Rok za privatizaciju će, samim tim, morati da bude produžen, a to će, kako nezvanično objašnjavaju u Ministarstvu kulture i informisanja, zavisiti od zakona o privatizaciji koji se trenutno nalazi na javnoj raspravi, a koji daje rok za privatizaciju celokupnog društvenog kapitala u zemlji do 31. decembra 2016. godine.

 

 

Čekajući zakonske propise

U Ministarstvu privrede objašnjavaju da nacrtom zakona o privatizaciji nisu predviđene posebne odredbe koje se odnose na privatizaciju medija, već da su ponuđena rešenja za nastavak i okončanje transformacije društvenog, odnosno državnog kapitala, kroz različite modele, metode i mere. „Privatizacijom medija posebno se bave medijski zakoni – o javnim servisima, javnom informisanju i elektronskim medijima, pa bi s tim u vezi trebalo da se obratite Ministarstvu kulture i informisanja u čijoj je nadležnosti izrada ovih zakona“, ističu u Ministarstvu privrede, dok s druge strane u Ministarstvu kulture nemaju zvaničan komentar o tome kada i kako će morati da se privatizuju mediji u Srbiji. Jedan od razloga je i što se medijski zakoni trenutno nalaze u Briselu na čitanju, nakon čega Evropska komisija treba da pošalje svoje sugestije.

Državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja Saša Mirković nedavno je izjavio da je u državnom vlasništvu 81 medij koji čeka privatizaciju ili je u nekoj fazi privatizacije. On je na sednici skupštinskog Odbora za kulturu i informisanje rekao da prema podacima Agencije za privredne registre, u Srbiji ima između 1.300 i 1.400 medija, a da je u oko deset odsto počelo povlačenje države iz vlasništva.

I dok se čeka šta će i kako nadležni u Srbiji da reše privatizaciju medija, predlozi koji se mogu čuti iz medijske javnosti su različiti. To i ne treba da čudi pošto iskustva privatizacije medija prethodnih godina nisu bila najpozitivnija – mediji su gašeni, a ljudi ostajali bez posla. Zato danas svi imaju opreza – jedni se slažu da treba privatizovati medije ali pod određenim uslovima, drugi su apsolutno protiv, dok pojedini predlažu delimičnu privatizaciju ili formiranje regionalnih i lokalnih javnih servisa.

NUNS: Moramo biti realni

Predsednik Nezavisnog udruženja Srbije (NUNS) Vukašin Obradović ističe da smo izgubili „tri dragocene godine za preganjanje“ o tome da li je potrebna privatizacija državnih medija. Umesto da se ovaj period, kako smatra, iskoristi kako bi se osigurali uslovi da se ne ponove greške iz prethodne privatizacije, predstavnici medija čiji su osnivači lokalne samouprave, okupljeni u Kragujevačkoj inicijativi i Koaliciji zaposlenih u medijima (ZUM), trošili su svoju i tuđu energiju uporno insistirajući da i dalje ostanu na državnim jaslama.

„Predlagali smo razgovore o uslovima, načinu, rokovima za privatizaciju, ali, nažalost, volje za takav dijalog nije bilo na drugoj strani. Sada, pritisnuti rokovima, plašim se da nećemo imati mnogo izbora i moraćemo da prihvatimo rešenja koja će biti ponuđena, najpre, kroz Zakon o privatizaciji, a zatim i Zakon o javnom informisanju“, ocenjuje Obradović.

Prema njegovim mišljenju, privatizacija medija i prelazak sa budžetskog na projektno finansiranje treba da budu usklađeni, ali i da zaposlenima treba omogućiti što povoljnije uslove za mogućnost kupovine većinskog paketa akcija. „Smatram da je nerealno insistirati na utvrđivanju procenta koji bi lokalne zajednice izdvajale za informisanje. Plašim se da nemamo odgovor na kontrargument koji glasi: da li to znači da će isto pravilo važiti i za kulturu, obrazovanje ili zdravstvo. Treba tragati za drugačijim mehanizmima koji će obavezati lokalne zajednice da izdvajaju potrebna sredstva za informisanje na lokalu“, napominje predsednik NUNS dodajući da moramo biti realni i da „Srbija nema tržište za ovoliki broj medija“.

UNS: Polovinu kapitala zaposlenima

Dosadašnja privatizacija medija pokazala je, kako kaže generalni sekretar Udruženja novinara Srbije (UNS) Nino Brajović, vitalnost lokalnih štampanih medija koji su opstali čak i kada su dobili „loše gazde“. I posle raskida privatizacija zbog neispunjavanja ugovornih obaveza novih vlasnika, dodaje on, u ponovljenoj privatizaciji održale su se Subotičke novine, Kikindske novine, Pančevac, Timok, ali da je, s druge strane, preživaljavanje elektronskih medija izuzetak a ne pravilo.

„Na osnovu dosadašnje privatizacije i primera smatramo da zakon o javnom informisanju i medijima mora da garantuje minimalno izdvajanje od dva odsto budžeta gradova i opština za projektno finansiranje lokalnih i regionalnih medija. Taj novac treba da raspodeljuju komisije u čijem sastavu većinu treba da čine predstavnici reprezentativnih novinarskih udruženja. Osim pomenutog načina projektnog finansiranja smatramo da zaposleni treba da dobiju bez naknade 50 odsto kapitala medija koji se privatizuju (umesto predloženih 30), a da pri prodaji preostalih 50 odsto imaju pravo preče kupovine po fer tržišnoj ceni“, navodi Brajović.

Bojazan da neće biti zainteresovanih kupaca medija pod ovim uslovima, prema njegovim rečima, je tačna što je u stvari i cilj inicijative UNS. Ukoliko bude nastavljena dosadašnja privatizacija, nestanak sadašnjih neprivatizovanih medija je izvestan, zaključuje Brajović.

KG inicijativa za regionalne servise

Zbog, kako navode, važnosti lokalnih i regionalnih emitera za građane u ovim sredinama Kragujevačka inicijativa ostaje pri stanovištu da najznačajnije lokalne i regionalne medije treba transformisati u regionalne javne servise, a ne privatizovati. Međutim, ukoliko stav države ipak bude izričita privatizacija svih medijskih kuća, u ovoj inicijativi su uvereni da bi zarad zaštite javnog interesa ova javna preduzeća najpre trebalo pripremiti, odnosno konsolidovati finansijski, kadrovski i tehnički.

„Kragujevačka inicijativa smatra da je potrebno izvršiti finansijsku konsolidaciju i otpis dugova prema državi, njenim organima i institucijama, obezbediti budžetska sredstva za finansiranje socijalnog programa, zatim pružiti pomoć u pripremama za digitalizaciju kroz povoljne kredite i subvencije“, objašnjava Jovanka Marović, predstavnica Kragujevačke inicijative i direktorka JP RTV Kragujevac.

Ona dodaje i da treba propisati obavezu lokalnim samoupravama da godišnje iz budžeta izdvajaju dva odsto za javno informisanje na svojoj teritoriji. Osim prodaje kapitala i imovine, prema njenim rečima, treba predvideti privatizaciju medija po modelu po kojem se privatizuju za državu strateški važna preduzeća, zbog specifične delatnosti trebalo bi pažljivo odmeriti ekonomski i javni interes.

SINOS: EU ne traži privatizaciju

I Sindikat novinara Srbije (SINOS) protivi se privatizaciji medija zalagajući se za regionalne i lokalne javne servise. Predsednica tog sindikata Dragana Čabarkapa naglašava da EU ne traži povlačenje države iz vlasništva u medijima u Srbiji, već insistira na transparentnom vlasništvu i finansiranju. Ona podseća da Komitet ministara Saveta Evrope svojim članicama sugeriše osnivanje regionalnih i lokalnih javnih servisa, jer „oblikuju svakodnevno okruženje stanovnika i u velikoj meri određuje kvalitet života građana života“.

„Iz Ministarstva za informisanje i kulturu, ali i iz medijskih asocijacija i udruženja uveravali su nas da svi mediji u Srbiji moraju da budu privatizovani, jer tako nalažu evropski propisi. Dokumenti Saveta Evrope pokazuju da to nije tačno. Dosadašnja privatizacija medija ostavila je katastrofalne posledice: mediji su ugašeni, lokalna javnost je ostala bez informacija značajnih za njihovu sredinu, a naše kolege bez posla. Čiji je, onda, interes da se lokalni mediji ugase i zašto smo obmanjivani da to od nas zahteva Brisel, pitanja su na koja očekujemo odgovore od zagovornika privatizacije medija“, ističe Čabarkapa podsećajući da je od 56 do sada privatizovanih medija samo privatizacija Radio Srbobrana ocenjena pozitivno.

Tekst proizveden u okviru projekta Besplatna pravna pomoć koji od 2011. godine podržava organizacija Civil Right Defenders.


 


Komentari (1)

ostavi komentar
sre

16.07.

2014.

Саша Тодоровић [neregistrovani] u 16:53

ЈИП "Књажевац" (РТВ "ВГ-4")

У малом граду, као што је Књажевац, локални радио је тек 1992. године почео са радом. Шестог јануара, грађани Књажевца чули су, у етру изнад вароши, тадашњег дописника радио Ниша, којi је озваничиo почетак рада овог медија. Основан при Јавном-информативном предузећу, медиј се развијао, да би 1996. године са експерименталним радом кренула и телевизија.

Рад у државном медију, са локалном самоуправом као оснивачем, има своје врлине, и мане. Права радника су поштована, неки су чак и тужили фирму због неких зачкољица, добили је на суду и опет сасвим нормално наставили да раде. Тако нешто, и много мање од тога, није нити ће бити могуће код приватног послодавца. С друге стране, уплив политике и испуњавање „жеља“ владајуће гарнитуре од стране уредника, нарочито у време предизборних активности, било је уобичајено, као и податак да се зна „ко је чији“ новинар.

Онда се неко досетио да је приватизација локалних медија „права ствар“, да Јевропа то тражи и да ће то умањити утицај политике на извештавање. Причало се једно време да ће медиј моћи да купи само неко ко се већ опробао у новинарској делатности, али „не лежи враже“...

Негде у исто време, и РТВ „Зајечар“ и РТВ „Књажевац“, у јесен/зиму 2007. године, добијају новог власника, комшије „Мегатренд“ универзитет, а ми бившег фудбалера из крушевачког „Напретка“ нишког „Радничког“ итд. Сама промена имена у РТВ „ВГ-4“, а због тога што је дотични г-дин носио тај дрес на леђима (број 4 и његови иницијали), представљао је својеврсни знак за узбуну. Запошљавање непотребних секретарица, возача, шминкерки, конституисање (иако није имао ту обавезу) Управног одбора састављеног од представника свих странака, са апанажом од 100 евра, били су потези чудни сами по себи. Обашка што је дотични, у исто време приватизовао и предузеће „Путеви“ из Књажевца, грађевинско предузеће „Казимир Вељковић“ из Крагујевца, а једно време је био и председник градског ФК „Тимочанин“. Све је пропало, осим овог последњег (то званично није било приватизовано, па се „није стигло“).

Некако се тавори, плате почињу да касне, и један мали број одважних се „усудио“ да, после безуспешних разговора и састанака, фирму тужи за неисплаћене зараде. За то време, „љубимци“ новац добијају на руке, ствара се нездрава атмосфера у колективу, а „тужибабе“ се прво шаљу на плаћено, па годишњи одмор, па неплаћено, са забраном уласка „побуњеника“ у просторије РТВ. Први смо тужили, нас неколицина за 3 неисплаћене зараде, што смо на крају судским путем и наплатили. Нешто у парама, а нешто пописом имовине. У то време сам, као апел за помоћ, ширио причу и до дневних листова „Блиц“, „Политика“ и „Вечерње новости“, са намером да неко то уочи, реагује и барем заустави даљу приватизацију локалних медија, створених од пара свих пореских обвезика.

Сиптоматично је што се на лицитацијама РТВ опреме, појављивао и власник „ВГ-4“, који је испред своје фирме из Ниша, дакле „сам од себе“, исту куповао!? Било је то понижавајуће и трагично искуство.

Већина нас је сама дала отказ, а они који су стрпљиво чекали, добили су после извесног времена некакве паре од државе, заједно са радницима једне конфекцијске фирме. Била је то, ако се не варам, нека иницијатива Министарства за рад и тадашњег министра Расима Љајића.

Од инсајдера сазнајем да се закуп фрекфенција не плаћа, да стижу опомене и за то, и за струју, и вода је искључена у једном тренутку, да би званично прво ТВ била приморана да угаси предајник, а онда и радио. Од 2010. године Књажевац више нема локалну РТВ, која је свакодневно информисала грађане. Остаје само приватни „ЕМ“ радио, који не препознаје прилику за преузимањем лидерске позиције као једини медиј у граду који би се нашао на услузи својим слушаоцима. Он наставља по старом, са више музичког и забавног садржаја, а са нешто мало информативе.

У међувремену, локална самоуправа креће са финансирањем медија, и то по „слободној процени“. Опет је политика умешала своје прсте, без обзира на то колико су ти сајтови, двонедељници, агенције и ТВ станице из других градова били професионални у свом извештавању, етикета се лепи по припадности или симпатијама новинара и власника тих медија према одређеним политичким структурама и личностима. И сам сам био део те игре, радећи свој посао максимално коректно, али у земљи Србији увек си „нечији“...сада више нисам. Дејствујем као фриленсер.

Потребно је урадити ревизију свих одрађених приватизација и учинити све да се, деловањем синдиката и струковних удружења, врати достојанство новинарима и осталим медијским радницима. Овако више не иде, јер, уместо 22 године, ја сада имам свега 16 година радног стажа. Остало су „појели скакавци“ (читај: приватни сектор)...

Odgovori

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten