Naslovna  |  Info  |  Aktivnosti  |  Medijski kredibilitet u raljama profita
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Aktivnosti

01. 07. 2015. Beograd

Autor: Zoran Ćulafić Izvor: NUNS

Medijski kredibilitet u raljama profita

Da li je generalni direktor medijske kuće Ringier Aksel Springer Mark Dekan doprineo očuvanju i unapređenju kredibiliteta svoje medijske grupacije u Srbiji kada je pre mesec dana nespretno pokušao da odbrani odluke beogradskog menadžmenta da otpusti nekoliko desetina novinara i drugih medijskih radnika.

Kredibilitet je jedan od osnovnih elemenata novinarstva. Teoretičari i novinari mogu da se spore oko toga šta sve obuhvata termin kredibilitet, ali se može reći da je za većinu nesporno da on podrazumeva poverenje, pouzdanost, poštovanje etičkih standarda i pošten odnos prema profesiji. Kredibilitet znači da novinari moraju da se trude da uvek delaju u skladu sa činjenicama i istinom. Kredibilitet uključuje sve te elemente koji zajedno čine da novinarstvo bude lepa, pristojna, slobodna i odgovorna profesija.

Kredibilitet se, naravno, odnosi i na menadžere i urednike medijskih kuća. Svi oni morali bi da poštuju visoke standarde novinarstva i sve etičke odredbe novinarskih kodeksa. Teško bi bilo zamisliti kredibilnu medijsku kuću u kojoj novinari ne ispunjavaju sve te zahteve profesije, u kojoj urednici ne vode računa o poštovanju profesionalne etike i standarda i u kojoj menadžeri mogu javno da iznose stavove koji nisu zasnovani na činjenicama.

A da li je generalni direktor medijske kuće Ringier Aksel Springer Mark Dekan doprineo očuvanju i unapređenju kredibiliteta svoje medijske grupacije u Srbiji kada je pre mesec dana nespretno pokušao da odbrani odluke beogradskog menadžmenta da otpusti nekoliko desetina novinara i drugih medijskih radnika? Da li je tom prilikom govorio istinu? Možemo li očekivati od jedne medijske kuće da bude kredibilna i da izveštava istinito o drugim događajima ako postoje brojne indicije da svesno pokušava da obmane javnost o događanjima u sopstvenoj kući?

Još su sveža sećanja na poslednji talas masovnog otpuštanja u beogradskim redakcijama Blica, NIN-a, i drugih izdanja koja su u vlasništvu medijske kuće Ringier Aksel Springer Srbija. Pre malo više od mesec dana otkaz je dobilo tridesetak novinara i medijskih radnika. Više njih ostalo je bez posla i pre toga. Nezavnisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i Udruženje novinara Srbije (UNS) oštro su reagovala, ukazujući posebno na to da menadžment nije ispoštovao profesionalne standarde i osnovne etičke norme u procesu donošenja tih odluka. Udruženja novinara su navela da je bez ikakve najave, kao i bez jasnih razloga i kriterijuma, otpušteno nekoliko desetina zaposlenih novinara i stalnih saradnika, među kojima su i samohrane majke i stariji novinari kojima nedostaje tek nekoliko godina do penzionisanja. Prema saznanjima NUNS­-a, otpušteni su gotovo po pravilu iskusni novinari i drugi uposlenici koji su u redakcijama ove kompanije od samog osnivanja. Otkazi su uručeni po automatizmu i bez ikakvih prethodnih razgovora sa zaposlenima, a među otpuštenima nema nikoga iz inače brojnog menadžmenta kompanije, iako je novinarima rečeno da je razlog masovnih otkaza “racionalizacija troškova”.

Oba novinarska udruženja u Beogradu upozorila su da je, prema informacijama koje su dobijene u razgovoru sa novinarima, u ovoj kompaniji zabranjeno sindikalno organizovanje tako da zaposlene kojima se izriču otkazi nema ko da zaštiti.

Protest NUNS­-a i UNS-­a podržala je Evropska federacija novinara, a zatim i Udruženje novinara Nemačke i Sindikat medija Švajcarske koji su posebno osudili to što su novinari i medijski radnici otpuštani “u stilu Divljeg zapada”, ­bez objašnjenja, bez alternativnih ponuda i programa, i bez konsultacija sa relevantnim sindikatima i udruženjima.

Mark Dekan je ignorisao proteste novinarskih udruženja u Srbiji, ali se oglasio tek kada je Evropska federacija novinara digla svoj glas protiv načina na koji su otpušteni novinari iz beogradskih redakcija Ringiera Aksela Springera. Tada je, u pisanom saopštenju naveo da su otpuštanja bila neizbežna ali da je sve izvedeno u skladu sa zakonima.

„Pri tome, ni u jednom trenutku naši direktori nisu koristili reči ‘racionalizacija troškova kompanije’ ili ‘morale su da odu najslabije karike’. Postupili smo odgovorno i pošteno, nudeći otpremnine zaposlenima sa kojima je prekinuta saradnja“, pokušao je Dekan da opravda odluku beogradskih menadžera. 

Međutim, isplata otpremnima je zakonska obaveza poslodavca i ne može se tretirati kao „pošten“ i “odgovoran“ postupak.

Dekan nije, međutim, rekao da je beogradski menadžment sazvao sastanak sa preostalim novinarima Blica tek posle oštrog protesta novinarskih udruženja zbog otpuštanja nekoliko desetina njihovih kolega. Na tom sastanku, kako nam je potvrdilo nekoliko novinara, glavni i odgovorni urednik Blica Marko Stjepanović rekao je, odgovarajući na pitanje koji su billi kriterijumi za otkaze, da je “kompaniji žao, ali da su najslabije karike morale biti otpuštene”. Prema saznanjima NUNS-a, nekolicina dugogodišnih članova redakcije Blica rekli su na tom sastanku ljudima iz uprave da "razumeju kapitalističku vertikalu odlučivanja u borbi za profit, ali da ne mogu ponižavati ljude i držati ih u neizvesnosti i strahu od otkaza". Istovremeno, Službi za ljudske resurse je zamereno da ne radi u interesu zaposlenih, već uglavnom u interesu poslodavaca. "Da sam na vašem mestu, ja bih se stideo zbog takvog ponašanja, jer do bilo kog poslovnog uspeha koji od vas traže gazde možete doći samo s ljudima s kojima radite, a njih ­ pre svega ­ morate poštovati", rekao jedan od novinara Blica na tom sastanku ljudima iz uprave. 

Dakle, čini se da Mark Dekan nije govorio istinu. Čini se da time prvi čovek medijske kompanije nije doprineo kredibilitetu svoje kuće u Srbiji. Jedino što smo od njega uspeli da saznamo je da je zainteresovan za ostvarivanje što većeg profita, po svaku cenu, ali ni jednom rečju Dekan se nije pozabavio i onom drugom – nezaobilaznom – ulogom koju bi morale da imaju medijske kuće. Onim što se u pravnom jeziku naziva ostvarivanjem javnog interesa.

Kao poučna lekcija u tom smislu mogao bi da posluži primer Henrija Lusa, jednog od najuticajnijih ljudi Sjedinjenih Država tokom prvih decenija prošlog veka. Lus, koji je bio vlasnik Tajma i Lajfa, angažovao je tokom Drugog svetskog rata čelnog čoveka Univerziteta u Čikagu profesora Roberta Hačinsa da oformi komisiju koja će proučiti kako bi trebalo da izgleda uloga i mesto privatnih medija u modernom demokratskom društvu. Hačins je potom okupio desetak uglednih akademika, profesora sa Harvarda i drugih američkih univerziteta, i posle nekoliko godina proučavanja fenomena medija u demokratskom društvu komisija je 1947. objavila opsežnu studiju pod nazivom Slobodno i odgovorno novinarstvo. Deo javnosti i tada je bio protiv stavova iznetih u studiji. Čikago tribjun je, recimo, pisao o tome u više navrata, a u jednom članku iz 1963. godine, petnaest godine posle objavljivanja studije, oštro je kritikovao rad komisije i posebno deo studije u kome se navodi da bi, kao krajnju meru, vlada morala da interveniše u slučaju da privatni vlasnik postane suviše moćan i neodgovoran i zanemari dužno poštovanje javnog interesa u medijima.

Mnogo godina kasnije, autor knjige „Bogati mediji, siromašna demokratija“ Robert Mekčesni izneo je tvrdnju da se medijski sistem koji služi isključivo potrebama privatnog kapitala pretvara u svojoj suštini u antidemokratske snage. Zdrave demokratije morale bi da pronadju odgovoran i funkcionalan balans između privatnog kapitala i uloge medija kao javnog glasila. Prema autoru, neobuzdana moć vlasnika medija i privatnog kapitala može da dovede do toga da novinarstvo prestane da bude bilo kakva ozbiljna demokratska snaga u društvu.

I ako bi neki mogli da prigovore Mekčesniju da su njegova shvatanja previše levičarska za jedno kapitalističko društvo, to zasigurno niko ne bi mogao da kaže Judžinu Majeru, nekadašnjem čelnom čoveku američkih Federalnih rezervi i prvom predsedniku Svetske banke. Majer je 1933. godine kupio „Vašington post“ i tada je zapisao nekoliko principa na kojima bi morala da počiva štampa – a ključni je da novine moraju da budu spremne da žrtvuju deo svojih privatnih finansijskih interesa, ukoliko je to neophodno u javnom interesu. Drugi Majerov princip kaže da novine imaju obavezu prema čitaocima i prema javnosti u celini, a ne prema privatnim interesima njenih vlasnika. Takođe, neophodno je da novine iznose punu istinu i da neguju pristojan, džentlmentski, odnos prema javnosti.

Zbog svega toga, Mark Dekan i svi drugi medijski menadžeri ne bi smeli nikada da zaborave da niko ozbiljan ne osporava pravo privatnom kapitalu da ostvaruje profit kroz medije, ali da je prvenstveni i osnovni smisao postojanja Blica, NIN-a i drugih novinskih izdanja - ostvarivanje javnog interesa kroz profesionalno izveštavanje. Novinske kuće ne smeju da se pretvore u bakalnice, pod izgovorom da je suvereno pravo vlasnika da odlučuje o tome kako najbolje da uveća profit. Na menadžerima je da pronađu najbolji odnos i balans između ostvarivanja profita i javnog interesa. U tome će, po svoj prilici, morati aktivno da učestvuju i profesionalna novinarska udruženja, ali i sama vlada – u slučaju da privatni kapital nastavi da zanemruje javni interes, koji bi morao da ostane ključni smisao postojanja svih novinskih i medijskih kuća.

Ali pre bilo koga, novinari i novinarska udruženja morali bi jasno da stave do znanja menadžerima poput Dekana i mnogih drugih, da ne mogu da se ponašaju u skladu sa onom izrekom – psi laju, karavan prolazi. U uređenom demokratskom društvu kome svi težimo pravila ponašanja bi morala da se poštuju. Kredibilitet se teško stiče, a lako gubi, ali bez kredibiliteta nema novinarstva.

Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten