Naslovna  |  Info  |  Aktivnosti  |  NEDIM SEJDINOVIĆ: Čovek mora da proguta sve svoje strahove
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Aktivnosti

23. 12. 2017.

Izvor: Specijalizovani Dosije (br. 41/2017)

Novinari pod pritiskom: pretnja demokratskom procesu

NEDIM SEJDINOVIĆ: Čovek mora da proguta sve svoje strahove

Čovek proguta i prvi strah i sve strahove, ali ponekad poklekne. To se dogodilo i predsedniku Nezavisnog društva novinara Vojvodine Nedimu Sejdinoviću kad je običnom poštom stiglo neobično pismo u kome se najgrubljim rečima njemu, Dinku Gruhonjiću i njihovim porodicama preti da će plivati Dunavom

Predsedniku Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) Nedimu Sejdinoviću vrlo često prete doslovno i smrću. Na razne načine i vrlo dugo, direktno, preko društvenih mreža, „običnom“ poštom. U šali, on zabrinutim prijateljima kaže da je sve svoje strahove progutao pa je „zato toliko veliki“:

„Kad u dužem periodu, uz neke pauze, dobijate pretnje smrću, uvrede, kada vas prozivaju, kada vas proglašavaju za neprijatelja društva, kada susrećete neke čudne poglede u gradskom prevozu kad vas prepoznaju i začude se otkud vi tu kada ste vi strani plaćenik, otkud vi u gradskom autobusu, a susrećete naravno veoma često i poglede mržnje – vi se na izvestan način priviknete da živite sa tim i to vam na neki način prestaje da biva velika smetnja u životu.

Naravno, nikada ne možete reći da u tome uživate, morali biste biti mazohista, a ja nisam, ali sam se svakako navikao da sa tim živim i to mi ne predstavlja veliki problem.“ Ipak, kaže, ponekad čovek poklekne.

RUKOM PISANE PRETNJE: „Sećam se kada sam dobio jednu seriju pretnji, onda je pristiglo i jedno pismo u redakciju, meni i Dinku Gruhonjiću uputili su zaista strašne pretnje, među ostalima da ćemo mi i naše porodice da ’plivamo’ Dunavom. Bile su jezive pretnje, rukom je neko ispisao to pismo. Kada sam pismo pročitao, otišao sam u SUP da prijavim slučaj. Posle jednog vrlo profesionalnog razgovora sa inspektorom koji je sve to saslušao, primio, zabeležio, kada sam izašao iz SUP-a i krenuo kući, i pored godina privikavanja na to, osećao sam jaku uznemirenost i neku vrstu straha. Posmatrao sam ljude oko sebe kao da me svi doživljavaju kao nekog neprijatelja. Tu sam imao neki napad psihološke krize i zaključio sam da bi bilo najbolje da uzmem taksi i da odem odmah kući“, seća se Sejdinović. Ali: „Onda je nešto u meni progovorilo NE, ne smeš to da uradiš, idi peške kući. Išao sam peške kući, kroz baš najprometnije ulice prošao sam upravo zbog toga što sam kod sebe prepoznao taj napad paranoje. Znam, ako dopustim da se razvije da će me na svaki način, pa i profesionalno ometati. Mislim da mi je ta šetnja u tom trenutku mnogo značila.“

DEMONI: „Ja sam u julu 2013. godine napisao tekst pod nazivom ’O lustraciji i drugim demonima’. Bavio sam se problemom lustracije u Srbiji, pa i u regionu, i podsetio da Zakon o lustraciji koji je usvojen u Skupštini Srbije nikada nije zapravo stupio na snagu i nikada nije profunkcionisao i govorio koliko je potrebno I važno da se jedno društvo kroz proces lustracije suoči sa samim sobom i izvuče neke pouke iz svoje prošlosti. Dakle, nekoliko teza koje uopšte nisu nove, navodio sam raznorazne primere iz filozofije, iz nekih drugih zemalja i zaista mi je bila čudna ta žestoka reakcija“, kaže Sejdinović za Dosije.

Pretpostavlja da je „specifičan društvenopolitič ki kontekst“ 2013. kumovao odgovoru u kome je jedan od autora na nekom ekstremističkom sajtu pozvao Sejdinovićeve komšije na obračun sa njim: „Onda je krenula čitava serija pretnji, komentara ispod nekih tekstova gde je prenesen tekst, proglašavan sam za muslimanskog vojvodu, optuživan da poistovećujem Srbiju sa nacističkom Nemačkom, da sam islamski mislilac, vojvođanski separatista, što je jedna od veoma čestih kvalifikacija koje se dodeljuju meni i nekim kolegama sa kojima sarađujem.“

I tada i danas je bio uveren da je tekst o lustraciji i demonima bio samo povod za napad na NDNV i njega lično, a pre svega na ideje antifašizma i suočavanja sa krvavom prošlošću: „Pokazalo se da u društvu ne postoji senzibilitet za takve teme i mogućnost da se one otvaraju. Ono što mene jako plaši jeste što su upravo teme ’90-ih – kada je po mom mišljenju izvršen prvobitni greh, akumuliran novac, izvršena ogromna preraspodela ekonomske moći ka ljudima iz političkog kriminalnog miljea i dandanas posledice tog užasa – plaši me što je to prestala da bude tema u našem društvu, a dok se ona ne ispriča mi ne možemo početi da ozbiljno rešavamo mnoge druge nagomilane probleme.“

KAFKA U SRBIJI: Obratio se policiji, ne samo zbog jačine pretnji: „Mi smo na nivou našeg udruženja doneli neku vrstu odluke da ako želimo da živimo u jednoj regularnoj državi moramo da poštujemo sam taj sistem, imali ili ne poverenje u njega. I od 2008, kada su krenule pretnje I tadašnjem predsedniku Dinku Gruhonjiću i meni I ljudima oko Udruženja, redovno smo ih prijavljivali i Ministarstvu unutrašnjih poslova I nadležnim tužilaštvima. Nažalost, do sada, konkretno povodom teksta ’O lustraciji i drugim demonima’ nije bilo nikakvog procesa.“

Sejdinović smatra da postoje veoma razrađeni mehanizmi države da ne uradi ništa, tužilaštvo prebacuje odgovornost na policiju, policija na tužilaštvo, onda tužilaštvo na pravosuđe, pravosuđe uzvraća da tužilaštvo nije dostavilo dovoljno dokaza: „Ministarstvo se opet žali na same novinare koji ne žele da daju izjave, svedoci ne žele da govore šta se zaista dešava.

Kao predsednik Udruženja veoma često razgovaram sa kolegama kojima se preti I bukvalno ih molim da prijave slučajeve. Oni to ne žele jer nemaju poverenje u pravosudni sistem. Ali kada uđete u neki kafkijanski process sa državom vidite kako stvari funkcionišu.“

Na pitanje šta je policija uradila povodom grubih pretnji njemu, Gruhonjiću i njihovim porodicama, odgovor je bio prost – praktično ništa. Čudan je još potpis ispod toga pisma – Udruženje Mađara, Rusina, Slovaka i Srba, a pismo sa užasnim uvredama i pretnjama je stiglo sa pečatom jedne od beogradskih pošti: „Odneo sam ga i predao u policiju nadajući se da postoji mogućnost ili neka tehnologija na osnovu kojih mogu da utvrde ko je to pismo poslao. Valjda smo se svi previše nagledali tih američkih filmova I serija, ali sam već tada shvatio, bez obzira na to što je inspektor bio, kažem, veoma uviđavan I susretljiv, kada sam video njegovu kancelariju i onaj stari Iskrin telefon tu, da od nekakvih velikih tehnoloških procesa neće biti ništa. I kao što sam i očekivao u vezi sa tim pismom, nikada nije otkriveno ko ga je poslao. S druge strane, kada se ono pojavilo, mi smo faksimil tog pisma objavili jer smo smatrali da je važno da javnost bude upoznata sa čime se novinari suočavaju u svom svakodnevnom radu.

Čovek mora da proguta sve svoje strahove.

Kada smo objavili to pismo reakcije su bile zaista dobre, kako novinarskih udruženja tako i kolega iz zemlje I iz regiona koji su nam pružali punu podršku.“

KONTRA: No, usledili su i tekstovi u oficijelnoj štampi: „Ključni je bio u Informeru gde sam prikazan kao neprijatelj društva, neprijatelj Srbije, neprijatelj naroda, gde se baš onako poziva kako ja živim sa ljudima koje mrzim i koje ja ne znam šta... Verovatno bih ih pobio, po njihovom mišljenju, itd. u tom informerskom stilu. I potom je usledio čitav niz pretnji koje sam ja dobijao.“ Što je više tekstova bilo, bilo je i više reagovanja: „U jednom trenutku prestao sam da čitam komentare u kojima se direktno poziva na moje ubistvo, koji su klasične pretnje smrću, jednostavno sam odustao. Uvek je bila ta teza kako mrzim Srbiju, kako sam obrezani islamista, kako sam pripadnik Islamske države, neko ludilo uz vrlo jasne pretnje.

Pročitajte i ostale tekstove objavljene u Specijalizovanom Dosijeu br. 41.

Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten