Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Vesti

24. 01. 2013. Beograd

Autor: Ljiljana Smajlović Izvor: Vreme

O novcima i novinarima

Je li tekst "Di su naši RTV novci" bio pokušaj medijske kritike ili deo političke taktike?

Medijski hitac u nekom drugom, većem i važnijem ratu nego što je borba za profesionalno novinarstvo? Ako jeste, a rekla bih da jeste, onda vam svima poručujem da je našoj profesiji već muka od tog ratovanja preko naših leđa. Obično nam to rade političari, ali neretko i naše kolege novinari nastupaju pre svega kao simpatizeri određenih političkih i finansijskih projekata.

Kolega iz "Pečata" prošle sedmice nije umeo da sroči kritiku programa RTV Vojvodine bez pozivanja na "vršenje uvida" u nacionalnu pripadnost "većine rukovodilaca" ove televizije, "antisrpskih jurišnika" iza kojih stoji "razgoropađeni hrvatski lobi" (sve reči pod znacima navoda su citati iz teksta Miodraga Zarkovića).

Na prvi pogled, obična i jednostavna stvar. Udruženje novinara Srbije lako se odlučilo da podrži kolege sa vojvođanske televizije koji su protestovali što im se prebrojavaju nacionalna krvna zrnca. Lično mi nije bilo naročito simpatično ni to što je Zarković predsednika Nezavisnog društva novinara Vojvodine, Dinka Gruhonjića, nazivao Sabahudinom Dinkom Gruhonjićem. Mirisalo mi je na etničku denuncijaciju, namenjenu čitaocima koji možda nisu otprve prepoznali da je Dinko skraćenica za muslimansko ime Sabahudin.

Prepoznajem tu matricu jer sam joj se ne jednom našla na putu. Kolege iz bosanskih medija u Sarajevu uz prezime mog bivšeg muža često dodaju i moje devojačko prezime, Ugrica. Pre 15 godina su to pravdali brigom da lokalna publika ne pomisli da sam izrod koji je u Beogradu stao na stranu neprijatelja. Ugrice su iz Srba, u Lici, pa bolje da se odmah zna koja sam vrsta domaćeg izdajnika. U Sarajevu nije popularno kada Srbi kritikuju Bošnjake, ali je još manje poželjno da "naši" stanu na "njihovu" stranu.

Slično je i u Beogradu, pa se tako "Pečat" o Dinku Gruhonjiću izražava još grublje nego o njegovim kolegama, nazivajući ga "medijskim zlikovcem" i "osvedočenim srbomrscem".

Ali kakve to ima veze sa tvrdnjama "Pečata" o pljački javnog novca na vojvođanskom javnom servisu, o naduvanim honorarima i službenim troškovima koje je Zarković obelodanio i na koje rukovodioci RTV nisu odgovorili? Ako je hteo da ih proziva zbog bahatog trošenja javnog novca, što im je prebrojavao krvna zrnca? Sada verovatno više nikada nećemo saznati je li "Pečatu" smetao manjak transparentnosti u trošenju državnih para, ili su pare samo izgovor za politički napad na rukovodioce i novinare kojim je istraživano nacionalno poreklo. Odnosno, je li tekst "Di su naši RTV novci" bio pokušaj medijske kritike ili deo političke taktike? Medijski hitac u nekom drugom, većem i važnijem ratu nego što je borba za profesionalno novinarstvo?

Ako jeste, a rekla bih da jeste, onda vam svima poručujem da je našoj profesiji već muka od tog ratovanja preko naših leđa. Obično nam to rade političari, ali neretko i naše kolege novinari nastupaju pre svega kao simpatizeri određenih političkih i finansijskih projekata. I po tome se autor iz "Pečata" i predsednik NDNV veoma malo razlikuju. Njihovi su oponenti uvek "jurišnici", s tom razlikom što su Gruhonjićevi protivnici "fašisti", "šovinisti" i "genocidni" manijaci, odnosno "dželati", dok su za Zarkovića jurišnici po pravilu "antisrpski". Dan ili dva pre izlaska "Pečata", Gruhonjić je sa jedne beogradske tribine objašnjavao da je medijska scena Srbije "zmijsko leglo" i da su na uredničkim mestima u većini državnih medija i dalje "ratni huškači, saučesnici u srpskim zločinima". Rekla bih da su i Gruhonjićeva borba za multikulturalnu i Zarkovićeva za srpsku Vojvodinu jednako bezobzirne prema principu nepristrasnosti u novinarstvu. Njih dvojica jednako vole teške reči i neodmerene optužbe.

I nisu oni jedini. NUNS i NDNV uvek su prvi u osudi "crnih lista", ali samo onih crnih lista na kojim se nađu oni ili njihovi politički prijatelji. Pa je grozno kada Naši prave crne liste medija, a nije bilo ni blizu tako grozno kada su to 2008. godine radili Sonja Biserko i Helsinški odbor. A bilo je baš super kada smo to mi radili 2009. godine! Tog leta NUNS je sastavio i Tužilaštvu za ratne zločine u obliku krivične prijave predao spisak od šezdesetak novinara koje je osumnjičio za najteže krivično delo u krivičnom zakonu bivše SFRJ, "organizovanje i podsticanje genocida i ratnih zločina".

Setim se toga kada danas slušam kolege koji se bune protiv "licitiranja imenima" potencijalno odgovornih za korupciju. Setim se toga kada čujem kako se zaštitnik građana Saša Janković brine zbog iznošenja "paušalnih ocena" o medijima i udruženjima novinara i upozorava da se u tom slučaju može govoriti i o "lažnom prijavljivanju" i da u Krivičnom zakonu postoji sankcija za uzbunjivanje javnosti.

Slažem se. Upravo se tom logikom rukovodilo Udruženje novinara Srbije kada je tražilo da se paušalno i bez dokaza u javnosti ne licitira imenima novinara koji su tobož odgovorni za krivično delo "organizovanja i podsticanja genocida". Neki od prozvanih novinara, čiji su tekstovi pogrešno citirani u prijavi koju je NUNS podneo Tužilaštvu za ratne zločine, tražili su da sud i utvrdi jesu li oni ratni zločinci, ili ih je NUNS lažno prijavio. Nisu dobili podršku ombudsmana, mnoge kolege su ih dočekale hladnim prezirom, dok ih je Teofil Pančić u "Vremenu" nazvao paranovinarskim gmazovima (ili nečim sličnim).

Hoću da kažem da neće biti sreće dok god se budemo solidarisali samo sa onima koji nam se sviđaju ili su na istoj strani kao i mi. Ljudska su prava univerzalna. Zahvalnije je i lakše u današnjoj Srbiji boriti se za prava Danice Vučenić nego Milijane Baletić, ali i Milijana Baletić ima ljudska prava i ti koji nisu spremni da se za nju bore, ako se i kada krše njena prava i povređuje njeno dostojanstvo, i nisu borci za ljudska prava već politički aktivisti.

A mi novinari moramo uvek i na svakom mestu braniti pre svega princip slobode izražavanja. Moramo to i onda kada neko postavi pitanje našeg finansiranja. Zašto jedan deo medija uvek složno skače na svakoga ko postavi pitanje finansiranja iz zapadnih izvora? Pa valjda je bogom dana činjenica da postoji neka veza između nečijeg rada i onog ko ga plaća. Verica Barać nas je silno zadužila kada je na jednom mestu prikupila podatke o medijima i novinarskim udruženjima koji su protekle četiri godine izdašno finansirani iz budžeta države Srbije. Zar ne bi bilo zanimljivo da imamo i spisak medija koji su finansirani iz budžeta evropskih i drugih država, pa da vidimo o kojim novcima se tu radi? Zar bi bilo čudno da nađemo neku korelaciju između uređivačkih politika tih medija i interesa njihovih finansijera? Zar stvarno moramo da tražimo da se po hitnom postupku zabrani svaka organizacija koja postavlja slična pitanja? Zar nemamo savršeno dobre odgovore na ta pitanja? (Ja imam, a konkurisala sam za strane novce kad god mi se za to pružila dobra profesionalna prilika.)

I zašto se toliko vređamo kad se u tom kontekstu pomene izraz "strani agenti"? Pa tako to krste i naši zapadni partneri. Svaka američka lobistička i druga organizacija, svaki bivši ambasador koji se u Sjedinjenim Državama angažovao na odbrani naših interesa u zamenu za novac, morao je da se registruje u skladu sa Zakonom o registraciji stranih agenata (The Foreign Agents Registration Act, FARA). Zakon datira iz 1938. godine i iziskuje da "agenti koji predstavljaju interese stranih sila" u ma kakvom političkom ili "kvazipolitičkom svojstvu" (a ako pitate Amerikance, to uključuje čak i one koji, primera radi, nude novinske kolumne naših zvaničnika na objavljivanje američkim listovima), moraju da saopšte sve o svojim vezama sa stranim silama i "pruže sve podatke o aktivnostima i finansijama vezanim za to", kako bi "vlada i američki narod mogli da procene izjave i aktivnosti takvih ljudi". To procenjivanje u ime američkog naroda obavlja Kontraobaveštajna sekcija u Odeljenju za nacionalnu bezbednost američkog Ministarstva pravde.

Ako je tako nešto dobro za Ameriku, možda bi valjalo i za Srbiju?

Nisam u to sigurna. Ali poenta je da nikome ne smemo da u ime slobode štampe zabranjujemo i samo postavljanje takvih pitanja. Srbija u protekloj deceniji nije bila oaza slobode štampe. Ako su novinari psi čuvari demokratije, mi smo psi koji ne samo što nisu grizli za demokratiju – mi nismo čak ni zalajali.

Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten