Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Vesti

20. 12. 2016.

Autor: Vuk Jeremić Izvor: NUNS

Visoka cena besplatne pomoći

Srbija je jedina zemlja u Evropi koja nema zakonom uređen sistem finansiranja besplatne pravne pomoći

Vuk Raičević radi kao pravnik u nevladinoj organizaciji „Praksis“.  Najveći deo svog dana provodi pomažući ljudima da dokažu državi da postoje. On radi sa apatridima – pravno nevidljivim osobama. 

„Nama se za pomoć obraćaju ljudi sa margine društva koji na papiru ne postoje. Oni nemaju državljanstva, niti izvode iz matičnih knjiga rođenih. Samim tim oni ne mogu da izvade lična dokumenta, što opet znači da ne mogu da ostvare pravo na zdravstvenu zaštitu ili socijalnu pomoć. Nepotrebno je govoriti da su ti ljudi nevidljivi na tržištu rada“, kaže nam Raičević. 

Njegovi „klijenti“ su uglavnom Romi i interno raseljena lica sa Kosova, Bosne i Hrvatske. Vuk i ostali pravnici iz „Praksisa“ savetima pomažu „nevidljivima“ da pronađu svoj pravni identitet sprovodeći ih kroz gustu šumu propisa i institucija. Pišu im podneske, predaju zahteve i popunjavaju formulare. Ipak, njihova pomoć staje na ulazim vratima sudnice. 

„Ne mogu da ih zastupam na sudu. Ono što mogu, to je da im sastavim predmet, ali oni sami sebe zastupaju pred sudom. Sastavim im spisak svedoka i objasnim proceduru.  Ostalo je na njima“, navodi Raičević.

Pomoć bez budžetskog novca 

„Praksis“ je samo jedna od brojnih organizacija civilnog društva u Srbiji koje obezbeđuju pravnu zaštitu marginalizovanim društvenim grupama. Pored nevladinih organizacija, u tu grupu spadaju i sindikati, strukovna udruženja, pravne klinike obrazovnih ustanova... Svi oni usluge pružaju pro bono, pošto ljudi sa kojima rade ne mogu sebi da priušte usluge advokata. Iako obavljaju izuzetno značajnu društvenu ulogu, novac za njihove aktivnosti ne dolazi iz državnog budžeta. Organizacije civilnog društva koje pružaju besplatnu pravnu pomoć sredstva obezbeđuju kroz projektno finansiranje, strane donacije i članarine. Do danas, pravna pomoć najugroženijim građanima nije bila stavka za koju se izdvajao novac iz državne kase. 

Srbija je jedina zemlja u Evropi koja nema zakonom uređen sistem finansiranja besplatne pravne pomoći. Potreba za ovim zakonom prepoznata je u Ustavu Srbije, Strategiji razvoja  sistema besplatne pravne pomoći u Srbiji iz 2010, kao i Strategiji reforme pravosuđa za period 2013-2018. Da se poštuje Akcioni plan za poglavlje 23, Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći bi bio usvojen još u septembru ove godine. Ali, ustavna garancija da svako ima pravo na pravnu pomoć već je deset godina mrtvo slovo na papiru. U Srbiji, pravo na pomoć imaju oni koji mogu da je plate. 

Na nacrtu Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći radi se punih deset godina. Svaka vlast je formirala radnu grupu sastavljenu od pravnih eksperata, ali se njen rad završavao sa promenom skupštinske većine. Najbliže zakonu došli smo prošle godine kada je nacrt dobio saglasnost i Evropske komisije. Ipak, nakon poslednjih parlamentarnih izbora krenulo se opet od praznog papira.

Aktuelna radna grupa Ministarstva pravde došla je blizu konačnog nacrta. O najvećem broju paragrafa postignut je konsenzus. Pronađen je kompromis i u vezi sa tim ko će moći da koristi besplatnu pravnu pomoć. Svi su u saglasju da Centri za socijalni rad i jedinice lokalne samouprave treba da posreduju u procesu dodeljivanja pomoći. Čak su i tarife manje-više utanačene. Međutim, radna grupa za izradu nacrta Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći zaglavila je na istom mestu na kome i sve prethodne.

Spor advokata i civilnog društva 

Ključni problem oko kojeg se svih ovih godina lome koplja jeste ko ima pravo da pruža besplatnu pravnu pomoć. Predstavnici advokatskih komora insistiraju na tome da su isključivo oni ti koji pomoć mogu da pruže na zadovoljavajući način. Po njihovom viđenju, uloga organizacija civilnog društva u sistemu besplatne pravne zaštite bi morala da bude svedena na „trijažu“ predmeta i pružanja bazičnih pravnih informacija. Sve osim toga (poput konkretnih pravnih saveta, pisanja podnesaka i podnošenja prijava, o zastupanju pred sudom i da ne govorimo) advokati smatraju svojim prerogativom. 

„Kvalitetnu pravnu pomoć mogu da pruže samo advokati. Mi unutar komora imamo strogo utvrđena pravila prema kojima se za pogrešnu radnju snose sankcije. Na kraju krajeva, advokati odgovoraju sopstvenom imovinom za svoj rad, što nije slučaj sa nevladinim organizacijama. Ako oni naprave grešku, odu u stečaj i niko nije kriv. Ne možemo se tako ponašati prema ranjivim grupama i ne možemo dozvoliti nevladinim organizacijama da na njima sprovode eksperimente“, kaže Dragoljub Đorđević, predsednik Advokatske komore Srbije. 

Takav stav pravnici iz civilnog sektora tretiraju kao uvredu. 

„Nepristojno je tvrditi da organizacije koje su besplatnu pravnu pomoć pružale dvadeset godina unazad nemaju kontrolu kvaliteta“, navodi Milan Antonijević, direktor Komiteta pravnika za ljudska prava JUKOM i jedan od članova radne grupe za izradu zakona. On, poput ostalih pravnika iz civilnog sektora, smatra da advokati žele da monopolizuju sistem pravne pomoći.

U nastojanju da „proguraju“ svoju verziju zakona, advokati igraju na jaku kartu. 

„Svakome se, pod uslovima određenim zakonom, jemči pravo na pravnu pomoć. Pravnu pomoć pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom. Zakonom se određuje kada je pravna pomoć besplatna“, doslovno glasi član 67. Ustava Srbije koji advokati horski ponavljaju svaki put kada treba da odbrane svoje zahteve. U njihovom čitanju, ovaj član govori da isključivo advokati i jedinice lokalne samouprave imaju pravo da pružaju pravnu pomoć. Nigde se nijednom rečju ne spominju organizacije civilnog društva i stoga, smatraju oni, za njih ne bi smelo da bude mesta u sistemu besplatne pravne pomoći. Svako suprotno rešenje, predstavljalo bi kršenje Ustava.

Ovakvu argumentaciju spremno dočekuje druga strana. “Ustav propisuje ko je obavezan da pruža pravnu pomoć, ali nije ograničavajući. Da je ustavotvorac želeo da zabrani civilnom sektoru da pruža pravnu pomoć, on bi to i napisao“, kaže Saša Gajin, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union i član radne grupe za izradu zakona.

Prema verziji zakona koju favorizuju advokati, osobe za koje se utvrdi da mogu da budu korisnici pomoći (primaoci socijalne pomoći i dečijeg dodatka, diskriminisane i ugrožene kategorije građana) svoje zahteve bi predavali institucijama lokalnih samouprava. Nakon toga bi, obučeni službenici tih institucija, razvrstavali predmete prema registru pružaoca usluga. U tom procesu advokati vide i ulogu organizacija civilnog sektora. Predmeti, potom prelaze kod advokata, koji bi svoje pro bono usluge naplatili od države. 

Problem sa ovom verzijom zakona, civilni sektor ima u tome što bi njegovim usvajanjem ostali van sistema pružanja besplatne pravne pomoći. Njihov stav je da poslovi pravnog savetovanja, sastavljanja i podnošenja zahteva moraju da ostanu njima. Takođe, insistiraju na tome da im moraju ostati prava, koja im garantuju drugi posebni zakoni, poput Zakona o zabrani diskriminacije koji organizacijama civilnog društva dozvoljava da podnose tužbe sudu. Pritom, organizacije civilnog društva naglašvaju da se oni ne bore za novac od države, već samo za to da nastave da se bave onim aktivnostima koje sprovode već dugi niz godina. Ove organizacije bi nastavile da se finansiraju na način na koji su to i do sada činili, kroz projekte i donacije. Ali žele da se nađu u registru organizacija koje pomoć pružaju, kako bi ih njihovi korisnici lakše pronašli. 

Advokat Dragoljub Đorđević smatra da izvor finansiranja organizacija civilnog društva zavređuje bliži pogled.

„Nevladine organizacije se finansiraju iz stranih država. Iza te zavese se kriju brojni interesi. Advokate, sa druge strane, niko ne finansira, već mi sami. Iz tog razloga jedini možemo da pružimo nepristrasnu pravnu zaštitu“, smatra Đorđević.

Ovaj, prema viđenju Saše Gajina,„vulgaran argument“ ne stoji, pošto je, kako navodi, novac koji iz inostranstva dobijaju organizacije civilnog društva, samo delić novca koji se iz istih izvora slije u budžet države.

Troškovi primene ovog zakona još se razmatraju, a cifra od 5,6 miliona evra godišnje, koliko se u Akcionom planu za poglavlje 23 predviđa kao trošak u prve tri godine primene zakona, može da se posmatra kao okviran obim kolača koji je u igri. 

„Oko milion i dvesta hiljada ljudi u Srbiji moglo bi da konkuriše za besplatnu pomoć. To je ogroman novac. U srcu zahteva advokata stoji lukrativni interes“, navodi Saša Gajin.

Ukoliko bi advokati uspeli da „proguraju“ svoju verziju zakona i istisnu organizacije civilnog sektora iz sistema pružanja pomoći, one ne bi imale drugog izbora nego da nastave da pružaju pomoć na način na koji su to činili dvadeset godina unazad. To bi dovelo do postojanja paralelnih sistema besplatne pomoći, što možda i ne bi dovelo do dobrih rezultata kao što se na prvi pogled može učiniti. 

Zakon i dalje na dugom štapu

Koliko bi država bez pomoći civilnog sektora bila uspešna u pružanju pomoći, lepo ilustruje istraživanje koje je ove godine sprovela organizacija „Praksis“. Naime, oni su sproveli anketu kako bi ustanovili koliko su jedinice lokalne samouprave i Centri za socijalni rad pokrenuli postupaka za dokazivanje identiteta pred sudovima od 2012. godine, od kada je tako nešto omogućeno izmenama Zakona o vanparničnom postupku. Rezultat ispitivanja je da su za četiri godine Centri za socijalni rad sproveli 27 takvih postupaka. U istom periodu, jedinice lokalne samouprave u svojoj borbi protiv apatridije sprovele su 29 takvih postupaka pred sudom. „Praksis“ ih je sproveo – 455! Razlog za ovu ubedljivu razliku, prema rečima Vuka Raičevića iz Praksisa, leži u njihovom dubinskom poznavanju materije i višegodišnjoj izgradnji poverenja koja je uključivala terenski rad i razgovore sa ljudima.

S druge strane, nema potrebe za istraživanjima da bi se ustanovilo šta bi se desilo ukoliko bi Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći uključio i organizacije civilnog društva. Taj scenario videli smo 2014. godine, kada su zbog neslaganja sa Zakonom o javnim beležnicima, advokati protestovali, blokirajući celokupan pravosudni sistem na četiri meseca. Sličan rasplet su u više navrata čelnici advokatskih komora najavili i ovoga puta. 

Za Sašu Gajina, ovo je ucena. „Ministarstvo pravde nema politički kapacitet da ovo pitanje reši. Oni dozvoljavaju da ih grupa advokata plaši protestom i nisu u stanju da im se suprotstave“, navodi on.  

Na kraju, upravo bi novac mogao da bude razlog zbog kojeg je Srbija jedina zemlja u Evropi koja i dalje nema Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći. I dok organizacije civilnog sektora i advokati ne mogu da pronađu uzajamno prihvatljivo rešenje o podeli nadležnosti, novac koji bi išao na zaštitu prava marginalizovanih grupa, ostaje u državnom budžetu. Dok god je to tako, „teret“ zaštite najugroženijih padaće na civilni sektor. 

Takvo stanje bi moglo da se otegne. Mada je Ministarstvo pravde nedavno saopštilo da bi do kraja godine Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći mogao da se nađe u skupštinskoj  proceduri, oni od kojih zavisi izrada nacrta ne dele njihov optimizam. 

„Sa svakim sastankom radne grupe nacrt zakona je sve gori i gori“, ocenjuje Milan Antonijević. „Mislim da još dugi niz godina nećemo imati ovaj zakon“, smatra Gajin. 

Za razliku od većine drugih tema, sa ovom prognozom su saglasni i advokati, dovodeći u pitanje i samo održavanje narednog sastanka radne grupe za izradu zakona. 

Realizaciju projekta besplatne pravne pomoći i saveta iz etike podržala je organzacija Civil Rights Defenders.

Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten