Naslovna  |  Info  |  Vesti  |  Pravo na medije: Kakva je uloga komercijalnih medija?
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Vesti

20. 03. 2017.

Autor: Vesna Vujić i Maja Divac Izvor: Produkcijska grupa Mreža

Pravo na medije: Kakva je uloga komercijalnih medija?

Razvoj komercijalnih medija u Srbiji počinje devedesetih godina, kada se osnivaju prve privatne nedeljne i dnevne novine, novinske agencije, ali i prve privatne televizije. Sa dolaskom novog milenijuma broj komercijalnih medija nastavlja da raste, a sa završenim procesom privatizacije, medijskom scenom dominiraju privatne televizijske i radio stanice, kao i sve veći broj onlajn medija.

 

Kakva je uloga privatnih medija i koja su pravila oni dužni da poštuju? Da li se oni, u svom radu, smeju voditi samo sticanjem profita ili su dužni da rade u interesu javnosti? Da li veliki broj privatnih medija garantuje i veću raznovrsnost i kvalitet medijskih sadržaja? Na koji način se privatni mediji finansiraju?

U emisiji PG Mreže “Pravo na medije” govore: Lila Radonjić, Jovanka Matić, Dejan Radosavljević, Dušan Petričić, Jugoslav Barjaktarević, Veran Matić, Miroslav Milićević, Milomir Marić. 

Autori: Vesna Vujić i Maja Divac.

Proizvodnja: Produkcijska grupa Mreža.

Tabloidizacija i rijalitizacija dominira u današnjim privatnim medijima

Veći deo privatnih medija, osnovan devedesetih, nastao je kao reakcija na propagandnu ulogu tadašnjih državnih glasila. Sa željom da izveštavaju istinito i da rade za dobrobit javnosti, novinari ustaju u zaštitu svoje profesije i pokreću nove privatne medije. S druge strane, u isto vreme, nastaju i privatni mediji koji podržavaju režimsku politiku i kreiraju atmosferu turbo folka i kiča.

Suprotno samim počecima – danas se programi privatnih medija mnogo ne razlikuju. Na svim nacionalnim TV stanicama dominiraju zabavni i estradni sadržaji, a u dnevnim listovima tabloidne informacije.

Lila Radonjić. gl. i odg. urednik, PG Mreža:

“Jasno nam je svima da mi živimo neki tabloidni medijski bum. To je program koji je praktično neka vrsta cenzure. Jer tako postavljen program: red muzike, red politike, red rijalitija ne ostavlja prostor ni zašta drugo, ni za dobru informaciju, ni za sadržajnu debatu, ni za odličnu reportažu. Tako da to jeste neka vrsta cenzurisanog programa  pod firmom visokog rejtinga i komercijalne uspešnosti, a u suštini je politička podobnost.”

Komercijalni mediji dužni da nude kvalitetan i raznovrsan program

Uloga privatnih medija se često pogrešno shvata, pa se smatra da, kao komercijalna preduzeća čiji je cilj ostvarivanje profita, nisu obavezni da poštuju ista pravila kao i javni medijski sektor. Međutim, i komercijalni mediji su dužni da informišu istinito i nepristrasno, da poštuju ljudska prava, da sprečavaju govor mržnje, da štite decu i maloletnike – da nude kvalitetan i raznovrsan program.

Jovanka Matić, naučni saradnik, Institut društvenih nauka: “Komercijalni mediji i inače ne posvećuju veliku pažnju informativnom programu. Komercijalni mediji su nastali kao takvi da oni mnogo više zarađuju  od drugih, popularnijih programa nego što su informativni. Informativni programi njima obično zauzimaju jedan mali procenat u  medijskoj šemi.”

I Regulatorno telo za elektronske medije u svojim izveštajima konstatuje kontinuirani trend komercijalizacije i dominacije rijaliti programa – privatni emiteri ne ispunjavaju svoje programske obaveze i smanjuju procenat informativnih, obrazovnih i kulturnih sadržaja.

Suprotno TV B92 koja je skoro prepolovila svoj informativni program, TV Pink iz godine u godinu jača ovaj segment, tako da on sada čini četvrtinu od ukupnog programa ove televizije.

Jovanka Matić: “Osim na TV Pinku imamo malu ponudu tih informativnih programa. Recimo na B92 vidite da se taj udeo informativnih programa smanjuje, sve više se smanjuje.”

Izostanak žanrovske raznovrsnosti konstatuje se i u slučaju TV Prve, koja, kao i sve druge komercijalne stanice uopšte nema kulturno–umetničke sadržaje. Ipak, sigurno najdrastičnije odstupanje od prihvaćenih programskih obaveza učinila je televizija Hepi koja više od 58 odsto vremena prikazuje rijaliti programe.

Lila Radonjić, gl. i odg. urednik, PG Mreža: “Očekivalo se a i naivno verovalo da bi privatizacijom u medije ušli eksperti, stručnjaci, novinari od kredibiliteta, da bi vlasništvo držali oni koji imaju veze sa ovom tematikom i ovom oblašću. A desilo se sasvim obrnuto. U svakom slučaju, njihov cilj nije bio razvoj medijske strukture ili platforme za emitovanje nekih sadržajnih programa, već je njihov razlog bio ili dobit ili služenje određenoj političkoj grupaciji, u svakom slučaju onoj koja je  na vlasti.

Politička propaganda i pritisci umesto medijskog pluralizma

I pored velikog broja medija, u Srbiji je poslednjih godina sve manje raznovrsnih informacija i programa – sve je manje medijskog pluralizma, bez koga nema slobode izražavanja i demokratije. U kojoj meri domaći privatni mediji poštuju standarde internog i eksternog medijskog pluralizma koji se odnose na raznovrsnost sadržaja i na raznovrsnost vlasništva?

Mnoštvo privatnih medija nije automatski obezbedilo i mnoštvo kvalitetnog sadržaja i različitih informacija. Poslednjih godina ukinute su i brojne televizijske emisije u kojima se negovala debata i razmena mišljenja, dok na stranicima tablodine štampe dominiraju estradni sadržaji i poluistine. Postala je praksa da se isti tekstovi i programi kopiraju i umnožavaju bez ograničenja. Posebno je to vidljivo na internet portalima, ali i u emisijama vesti.

Dejan Radosavljević, direktor medijskih istraživanja, IPSOS: “Bukvalno možete istu štamparsku grešku da vidite u nekoliko medija, ili istu vest možete da čujete ako samo pretrčite od sedam do osam sati sve vesti, bukvalno je ista intonacija, sve je isto. Dakle, nema te diferencije specifike. Neko nešto mora i da objasni. Neko mora i da da neko obrazloženje, mora nešto iza toga da se nađe osim puke agencijske vesti.”

Uniformnost medijskih sadržaja posebno je vidljiva u vreme predizbornih kampanja. I poslednju 2016, obeležila je praksa prikazivanja istih predizbornih materijala na svim televizijama, korišćenje istih kadrova, istih izjava – bez novinarskog pečata i svedočenja o atmosferi sa mesta događaja.

Komercijalizacija na jednoj strani i politički pritisci na drugoj, obesmislili su ulogu medija. Umesto raznovrsnih informacija gledaoci i čitaoci su često zasuti propagandom.

Građanska tribina o ljudskim pravima, koja je u januaru 2017. održana u Pančevu, iskorišćena je za medijski obračun sa tadašnjim Zaštitnikom građana, Sašom Jankovićem, samo zato što je najavio da će se kandidovati za predsednika Srbije..Umesto informacija o stavovima iznetim na skupu, u izveštaju RTV Pančevo glavna tema bio je transparent, okačen na obližnju zgradu, na kome je pisalo „Jankoviću kada ćeš da odgovaraš za ubistvo?“.

Prilog pančevačke televizije ubrzo je obišao Srbiju, preuzele su ga i ostale lokalne televizije, a identična informacija osvanula je na naslovnim stranama štampe i na onlajn portalima.

Jovanka  Matić, naučni saradnik, Institut društvenih nauka: “Zakon treba da garantuje da mi kao građani imamo pristup mnoštvu izvora informacija i mnoštvu mišljenja i itumačenja određenih događaja. Problem je što tog pluralizma sve manje ima, što se taj javni prostor u kome se sučeljavaju različita mišljenja smanjuje. Evo primer sa Politikom. Jednog karikaturistu su izbacili, a upravo je on doprinosio pluralizmu mišljenja u Politici.”

Dušan Petričić, karikaturista: “Ni sa jednim urednikom, čak ni u onim vremenima, nisam diskutovao šta ću crtati. Sedeo sam i kao karikatursta profesionalac posmatrao svet oko sebe, situaciju oko sebe i reagovao na način koji sam ja smatrao primerenim.”

Pored sumornog stanja u medijima koji informišu na nacionalnom nivou, nakon procesa privatizacije stradao je i medijski pluralizam u lokalnim medijima. Novi vlasnici su postali ljudi bliski aktuelnim vlastima koji su doprineli gašenju medija i gušenju medijskih sloboda.

Jedan od drastičnih slučajeva je primer Radio-televizije Kragujevac, koju je, zajedno sa još sedam drugih medija, 2015, kupio Radoica Milosavljević. Osim što je uspeo da ove medije dovede na rub propasti, a neke i da ugasi, ovaj vlasnik fabrike plastične ambalaže iz Kruševca, kasnije je, iz lokalnih budžeta, nadoknadio sav novac koji je uložio u kupovinu medija. I dok je nekoliko stanica ugašeno, drugima je račun blokiran, dok je u slučaju RTV Kragujevac raskinuta privatizacija.

Jugoslav Barjaktarević, urednik gradskog i regionalnog programa Radio Kragujevca: “Ja sve ovo doživljavam kao politički cirkus. Ovo je sve u stvari cirkusijada na račun medija i na račun zaposlenih u medijima.”

Sličnu sudbinu doživeo je i RTV Studio B. Nekada ugledna gradska stanica sa kvalitetnim sadržajima i servisnim informacijama važnim za stanovnike Beograda, pretvorena je u pukog promotera gradskih čelnika i platformu za telešop trgovinu.

Lila Radonjić, gl. i odg. urednik, PG Mreža: “Mislim pre svega da Studio B i B92 ne treba više da nose to ime. To je lažno predstavljanje tih stanica, da nasleđuju bilo šta iz onog doba kad su te dve kuće bile nosioci nezavisnog novinarstva i ozbiljne političke i informativne priče. Druga stvar je da su  sadržajno obe kuće postale ispražnjene od onoga što je nekad bila novinarska škola. Danas Studio B prodaje minđuše umesto da otvara debate ili bar nudi servisne informacije o gradu što je nekada radio. B 92 je prosto nestao, samo što ima tu ljušturu od imena koja i danas živi.”

Jedan vlasnik mnogo medija

Za sve manju raznovrsnost medijskih sadržaja zaslužne su i odredbe novog zakona koji je omogućio da isti vlasnik ima veći broj medija, na kojima se, skoro po pravilu, objavljuju identične informacije.

Dobar primer ovakve prakse je lanac radija kompanije AS medija, u čijem vlasništvu se nalaze i nekada poznate stanice kao što su Radio Index, Pingvin, MFM.

Takođe u skladu sa novim zakonom, Antena grup tj. porodica Kirjaku je postala vlasnik dve televizije sa nacionalnom frekvencijom, TV B92 i TV Prve, uz obavezu da sačuva odvojenu programsku proizvodnju na ove dve stanice.

Veran Matić, gl. i odg. urednik Informativnog programa TV B92: “Mi nismo u potpunom vlasništvu Antena grupe, već postoji deo vlasništva švedskog investicionog fonda Ist kapital koji je još uvek ostao, koji se nije povlačio iz grupe i petnaest odsto vlasništva zaposlenih i osnivača B92. Dakle, informativni program TV Prve i B92 se veoma razlikuje, tako da se na tom nivou zadovoljava različitost, odnosno eliminiše koncentracija u samom uređivačkom konceptu informativnog programa.”

Zakon dozvoljava i da ista kompanija bude i proizvođač i distributer medijskih sadržaja, što je suporotno evropskoj medijskoj regulativi. Tako je Telekom koji je distributer programa, ujedno i vlasnik četiri kanala Arene sport, dok se u sastavu Junajted grupe, koja je vlasnik kablovskog distributera SBB, nalazi i televizija N1, koja se jedina može pohvaliti poštovanjem standarda internog medijskog pluralizma.

Jovanka  Matić, naučni saradnik, Institut društvenih nauka: “Zakonski to nije sporno, iako u suštini to jeste sporno da li to doprinosi pluralizmu, da li će to smanjiti ili povećati pluralizam. Kod nas, u tim naopakim odnosima koje imamo, N1 kao takav doprinosi pluralizmu mišljenja zato što je to jedan izrazito kritički usmeren kanal koji emituje razne informacije koje ne možete saznati iz drugih medija.”

Siromašno i netransparentno medijsko tržište

Medijsko tržište u Srbiji je siromašno, netransparentno i u velikoj meri zavisno od politike i države. Podaci govore da se u medije više novca slije iz državne kase nego od komercijalnog oglašavanja. Kako privatni mediji opstaju u takvim okolnostima, i kako se to odražava na kvalitet njihovih sadržaja?

Srpsko medijsko tržište jedva da postoji. Procenjuje se na oko 160 miliona evra ukupnog novca namenjenog reklamama u oko 1500 glasila. Iako se moglo očekivati da će ekonomska kriza ugasiti mnoge medije, u Srbiji se desio paradoks – njihov broj je povećan. Da bi opstali, vlasnici privatnih novina i elektronskih medija su smanjivali troškove otpuštanjem novinara i odustajanjem od proizvodnje kvalitetnog programa.

Veran Matić, gl. i odg. urednik Informativnog programa TV B92: “U proteklih nekoliko godina sledila je samo racionalizacija, niste mogli ništa da radite na razvoju medija. Vi ste samo racionalisali troškove kako biste došli u situaciju da poslujete pozitivno. Mi ćemo tek verovatno ove godine prvi put poslovati pozitivno. Sada smo na nekom optimalnom nivou kada je reč o broju ljudi, to je neuporedivo u odnosu na situaciju koju smo imali pre sedam, osam godina kada smo zaista mislili da se može stvoriti komercijalni javni servis.”

Čak i najveća privatna medijska kuća, TV Pink koja na reklamama zarađuje oko 40 miliona evra, ne uspeva da pozitivno posluje. I pored toga što je program u najvećoj meri prilagođen objavljivanju reklama, ovaj emiter je zapao u ogroman dug od 7 miliona evra, pa mu je država pritekla u pomoć.

Jovanka  Matić, naučni saradnik, Institut društvenih nauka: “To je jedna tajna koja je došla na videlo istraživanjem Saveta za borbu protiv korupcije. Pre dve godine su oni objavili jedno istraživanje u kome se videlo da Pink ima povlašćeni tretman u odnosu na druge medije. Naši mediji, a pogotovo komercijalni, jako mnogo zavise od istih izvora finansiranja, a to su izvori finansiranja koje kontroliše država. I zato nema te ekonomske samostalnosti medija.”

U nedostatku jakog tržišta, mnogi su opstanak videli u redu za novac iz državne kase. Prema podacima Saveta za borbu protiv korupcije, u periodu od 2011. do 2014. država je u poslovima sa medijima u proseku trošila oko 210 miliona evra godišnje. Iako je Savet otkrio brojne zloupotrebe državnog novca namenjenog informativnim glasilima, Vlada nikada nije razmatrala izveštaje svog savetodavnog tela.

Miroslav Milićević, potpredsednik Saveta za borbu protiv korupcije: “Tu nisu jasni kriterijumi. Ne vidimo razloga zašto bi se reklamiralo preduzeće koje je monopolista kao što je EPS. Šta se time može postići? S druge strane jeste na koji način se ugovaraju ti poslovi. Ako pogledamo jednu varijantu, to je primer da angažujete firme koje nemaju nikakve dodirne tačke s time zašta što ih angažujete. Primer toga je da je železnica angažovala za pravljenje neke video produkcije firmu koja proizvodi nakit.”

Zbog nekontrolisanih finansija, javna preduzeća i državne institucije su za mnoge medije postali najpoželjniji poslovni partner. Kroz oglašavanje, sponzorstva, donacije i razne  kampanje, posebno izborne, troše ogroman novac. Zvanično nije poznato koliki je pravi iznos tih budžeta pošto Zakon o oglašavanju nije regulisao pravila raspodele.

Jovanka  Matić: “Trebalo bi da postoje nekakva pravila po kojima državni organi koji raspolažu javnim novcem odlučuju kome će raspodeliti novac za oglašavanje. A takvih pravila nema, znači to je arbitrarno i to se koristi kao jedan od mehanizama za uslovljavanje medija.”

Pravi gospodari medijskog tržišta godinama su zapravo marketinške agencije, bliske svakoj vlasti. Od Dajrekt medija koju je svojevremeno vodio Dragan Đilas, do Medija pula Srđana Šapera i agencije Rajt Gorana Veselinovića, člana Srpske napredne stranke.

Veran Matić, gl. i odg. urednik Informativnog programa TV B92: “Sve se svodi na taj biznis model po kojem prodajete jednog gledaoca, odnosno jednog slušaoca. Oni koji ih imaju više, bez obzira kakvi su, oni će nositi najviše prihoda od reklama. To je značilo da je u tom kulturnom modelu, koji je nastao na turbo folku i na veoma lošim programima, bilo potrebno da programski budete što gori da biste u biznisu bili što bolji.”

U takvom medijskom ambijentu, prvobitni uređivački koncept komercijalnog javnog servisa TV B92, nije uspeo da preživi. Iako je Devedesetdvojka sa Velikim bratom bila predvodnica rijalitija koji su imali visoku gledanost, laka zabava nije mogla da zaradi potreban novac za pravljenje informativnog programa.

Veran Matić: “Mi smo to radili zbog informativnog programa. Upravo smo radili da bismo mogli da proizvodimo informativni program i dokumentarno-istraživački program na način na koji smo ih proizvodili. Sećam se Velikog brata, izbacivanje ponedeljkom, mi smo napravili dokumentarni film o Vukovaru koji je rađen trinaest meseci, radilo je deset novinara, i mi smo ga namerno pozicionirali posle tog najgledanijeg dana kada je izbacivanje iz Velikog brata. Samo zahvaljujući tome dobili smo million i dve stotine hiljade gledalaca za film Vukovar kojeg ne bi gledala ni trećina.”

Otkaz Olji Bećković, autorki najgledanije debatne emisije “Utisak nedelje” stavio je tačku na kritičku oštricu Devedesetdvojke, ali i na ozbiljne rasprave i sučeljavanja u drugim privatnim televizijama sa nacionalnom frekvencijom.

Uprkos zakonu koji od emitera traži raznovrsnost programa, u praksi se pokazalo  da jača pravila igre diktiraju medijsko tržište i njegovi gospodari.

Hepi televizija je postala primer totalne komercijalizacije medija. Rijaliti Parovi ne silazi sa ekrana i pored upozorenja regulatornog tela, pa i zabrane emitovanja.

Milomir Marić, glavni urednik TV Hepi: “To je najbolji dokaz da zabavna televizija koja razume potrebe publike ima šansu na našem tržištu. Na žalost, sve ono što je po mom ukusu odavno je propalo na našem tržitu. Jedino pravilo koga se držim da samo treba forsirati nešto što je meni privatno odvratno, jer to nailazi na opšte dopadanje građana Srbije. I onda sam pokušavao na sve načine da izgledam kao čovek koga nije apsolutno pregazilo vreme, da mogu i ja takav kakav sam, koji je radio to što je radio, da zaigram u toj novoj igri, gde igraju ljudi bez mozga, bez morala, bez ikakvih skrupula. Da li ja mogu da igram tu njihovu igru i da li će oni mene nadigrati u tome? To je meni bio izazov.”

Tajni vlasnici

U medijskoj tranziciji, državu su na mestu vlasnika zamenili političari ili njima bliski poslovni partneri.

Prema izveštajima Saveta za borbu protiv korupcije, najuticajnija glasila su u vlasništvu kompanija u inostranstvu, dok je za neke čak nemoguće saznati ko su.

Miroslav Milićević, potpredsednik Saveta za borbu protiv korupcije: “Kada smo dali ovaj drugi izveštaj o vlasništvu nad medijima, a on se odnosi na period od 2011. do 2014. mi smo od pedeset ključnih medija koje smo gledali, a tu spadaju i portali i pisani mediji od nacionalnog značaja, mi smo konstatovali da u dvadeset sedam ne možemo da utvrdimo ko je vlasnik, u dvadeset tri apsolutno ne možemo da utvrdimo ko je vlasnik, a u dvadeset četiri imamo naznačenog vlasnika, za kojeg možemo osnovano sumnjati da nije pravi vlasnik.”

Vlasnici najčešće imaju presudnu ulogu u donošenju strateških uređivačkih odluka. Retki su oni  koji urednicima ostavljaju odrešene ruke u kreiranju programa.

Veran Matić, gl. i odg. urednik Informativnog programa TV B92: “Zaista je veliki prostor za mogućnost zloupotrebe uloge vlasnika ovde. Nije se odgajala grupa vlasnika koji bi ušli u medije sa nekim drugim pristupom, da zaista ostvare određen profit, ali da ostvare i određenu korist, ne samo za sebe nego i za zajednicu. Naši prvi vlasnici su braća Karići, drugi je Željko Mitović i na taj način se gradio taj poželjni vlasnik. “

Kao najveći dobitnik medijske tranzicije pokazao se Željko Mitrović, vlasnik Pink korporacije, koji je razumeo da je važan deo uspeha bliskost sa političkim vrhom. Posle televizije koja je bila deo progandne mašinerije porodice Milošević, otvorio je ekran za lidere DOS-a, da bi poslednjih godina postao medijski servis naprednjaka.

Na drugoj strani, mnoga glasila posluju na ivici opstanka.

Jovanka  Matić, naučni istraživač, Institut društvenih nauka: “Oni svoj finansijski gubitak na medijskom tržištu nadoknađuju nekim drugim benefitima. I pretpostavka je da su to benefiti koje oni dobijaju od nekih drugih poslova. Što znači da oni dobijaju te prednosti negde drugde ili zadovoljavaju nečije potrebe, onih koji su zaista pravi vlasnici tih medija.”

Ko su pravi vlasnici domaćih medija ostaje u magli, pošto i u zvaničnom registru APR-a deo podataka nije javno dostupan Kao jedinstven svetao primer transparentnog vlasništva, Savet za borbu protiv korupcije navodi list “Danas”.

Jovanka  Matić: “Do sada se nijedna vlast, nijedna demokratski izabrana Vlada posle petooktobarskog preokreta nije bila zainteresovana da ima samostalne medije, da ima nezavisne medije. Oni svi otežavaju način transformacije medija koji bi se pretvorili u jedan nezavisan entitet koji radi u korist građana. Svima njima je neophodna kontrola nad medijima da bi mogli da ostanu na vlasti i da bi mogli da ostvaruju svoje programe.”

Suprotno očekivanjima, komercijalizacija i privatizacija medija nije doprinela unapređenju kvaliteta medijskih sadržaja i smanjenju političkih uticaja. Osim malobrojnih izuzetaka, privatni mediji u Srbiji su se okrenuli tabloidnom novinarstvu, rijaliti programima i političkoj propagandi. Posledice takvog rada medija su urušene društvene i demokratske vrednosti, a najveći gubitnici zbog ovakvog stanja su bez sumnje sami građani.


Kraj.


Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten