Naslovna  |  Info  |  Vesti  |  OSTATI BEZ POSLA: Iskustva novinara koji više nisu mogli da izdrže
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Vesti

19. 05. 2017.

Autor: Jasmina Dobrilović Izvor: Cenzolovka

OSTATI BEZ POSLA: Iskustva novinara koji više nisu mogli da izdrže

Petoro novinarki i novinara koji se više nisu dobro osećali u medijima u kojima su godinama radili, koji su želeli ili bili prinuđeni da sve počnu iz početka, za Cenzolovku govore o tome kako su prošli kroz pravu dramu, ali i o olakšanju i preporodu.

Privatizacija medija je, uz ekonomsku krizu, dovela do otpuštanja velikog broja novinara i drugih medijskih radnika. Konkursi za nove poslove skoro da i ne postoje. Istraživali smo šta rade i kako se snalaze oni koji su dali ili dobili otkaz.

Neki su kakav-takav posao pronašli u struci, dok su se drugi odlučili za poziv koji nema nikakve veze sa žurnalistikom.

U poslednje vreme sve češće možemo čuti da neće imati ko da nas leči u budućnosti jer doktori iz Srbije odlaze u inostranstvo, najčešće Nemačku. Da li će imati ko da nas izveštava, da nam prenosi vesti od javnog značaja – istinito, a istovremeno i dostojanstveno?

Mada će neko reći da se u novinarstvo ulazi iz ljubavi i da se u toj profesiji ne očekuje novac, jasno je da situacija u medijima nikada nije bila bednija. Primeri onih koji odlaze iz protesta jer se njihove redakcije više ne drže profesionalnih standarda su hrabri, ali, nažalost, retki.

Koliko još ima onih koji su spremni da stanu u odbranu i lične i profesionalne časti upuštajući se u nesigurno i neizvesno?

VELJKO PAJOVIĆ: Više mi je muka od onog „bolje išta nego ništa“

Veljko Pajović voli posao radijskog voditelja i novinara, ali ga je, kaže, situacija u kojoj se nalazio poslednjih 10 godina naterala da napusti kuću u kojoj je radio 24 godine.

Počeo je da radi na RTV Studio B 1992. godine, a od 1996. mogao se čuti u kultnoj emisiji „Beogradska razglednica“. Kao voditelj i urednik dobio je Nagradu grada Beograda za novinarstvo za 2014. godinu.

Početkom prošle godine dao je otkaz jer više nije mogao da radi svoj posao na tom radiju. Majka ga je podržala, iako svesna da on zbog takve odluke „odlazi na ulicu“. Podrška je stigla i od prijatelja koji znaju Veljkove životne i profesionalne principe. Po odlasku iz „Beograđanke“ osetio je, kako kaže, veliko rasterećenje jer je skinuo ogroman teret pritisaka kojima je bio izložen. Onda je usledila potraga za poslom.

Iz Studija B bih otišao i ovako i onako, pre svega zbog nesnošljive uređivačke politike, ali isto tako i zbog činjenice da su mi ponudili platu od oko 30.000 za mesečni rad, što je deset puta manje od novca koji tamo zarađuju neke osobe

„Odmah sam stupio u kontakt sa kolegama iz Radio Beograda. Svi su bogzna kako bili zainteresovani za saradnju – od Beograda 1, preko Beograda 2, do Beograda 202, ali do saradnje nije došlo.“

Nije se predao. Nedavno je sa kolegom toncem pokrenuo internet radio-program pod nazivom „Jutro na netu – gledajte da me slušate“. Prijatelji su mu pomogli da nabavi opremu. Slušaocima se obraća radnim danima od 8 do 10 ujutro.

„Zadovoljan sam činjenicom da sam smogao snage, volje i hrabrosti da u ovim godinama krenem od nule. Ljudi koji nas slušaju kažu nam da zvučimo kao i svaki pravi radio, a to nam je najveći kompliment. Uskoro ćemo sve da ozvaničimo, osnujemo firmu i krenemo u ozbiljno poslovanje. Samo da preživimo početak. Što se tiče prihoda, nemam ih ni sada. Snalazim se na sve moguće načine da preživim. Ali strah nijednog časa nisam imao. I posao koji smo pokrenuli još uvek ne daje finansijske rezultate, jer je za prihod potrebno neko vreme. U bivšoj kući sam doveden do stanja da jednostavno nisam imao šta da izgubim. Poštujem svaki novac, ali više mi je muka od logike „daj šta daš“ i „bolje išta nego ništa“. Iz Studija B bih otišao i ovako i onako, pre svega zbog nesnošljive uređivačke politike, ali isto tako i zbog činjenice da su mi ponudili platu od oko 30.000 za mesečni rad, što je deset puta manje od novca koji tamo zarađuju neke osobe.“

Kajanja nema zbog odlaska sa Studija B. Sada, kada prođe pored zgrade „Beograđanke“, Pajović kaže da oseća ravnodušnost.

„Radio uz koji sam odrastao i koji mi je obeležio detinjstvo, ranu mladost i profesionalnu karijeru uopšte ne slušam, niti imam želju da ga uključim. Televiziju tek ne gledam.“

Iako je po struci pravnik, svoj posao vidi isključivo ispred mikrofona. Želi da, kao što je bio i u bivšoj kući, preko interneta bude u službi građana. Nema materijalnu sigurnost radeći na ovaj način, ali ljubav prema novinarskom poslu tera ga da gura dalje.

TANJA NJEGOMIR: Prija mi sloboda posle „korporacijskog ropstva“ u Tanjugu

Tanja Njegomir je u decembru 2015. godine, kada je vlada donela odluku o gašenju Tanjuga, kao i svi zaposleni dobila otkaz.

„Odredba je zloupotrebljena kako bi angažovanjem preko ugovora o delu u firmi ostali da rade oni koji su bili nekome po volji – zastupniku kapitala, vladi, nekim ministrima… mogu samo da nagađam, jer jasno propisanih kriterijuma nije bilo. U takvoj smutnoj situaciji niko se nije mogao osećati prijatno, osim možda onih koji su je osmislili. Tako sam se i ja osećala konfuzno i loše, bez obzira na to što sam profesionalne okvire Tanjuga odavno prevazišla i nisu me zadovoljavali standardi koji su tamo vladali, pa sam već godinama razmišljala da napustim taj posao.“

Odluku su umesto nje doneli drugi. Posle 17 godina rada u Tanjugu, Tanja je osećala odgovornost za egzistenciju svoje porodice i strah od onoga što je čeka.

„Sada, posle više od godinu dana od tih događaja, prilično sam indiferentna prema svemu, jer se u Srbiji dešavaju svakakva čuda, pa što ne bi i ovo s Tanjugom. Osećaj straha više nemam, čak mi poslovna sloboda koju imam posle dugogodišnjeg ‘korporacijskog ropstva’ prija.“

U vreme kada je dobila otkaz u Tanjugu imala je i zdravstvenih problema. Zbog slomljenog skočnog zgloba, dva meseca je nosila gips, četiri meseca je odlazila na terapije i tek posle oporavka koji je trajao duže od šest meseci, krenula je u potragu za poslom.

Odlazak u Tanjug poslednjih godina poredila sa odlaskom na robiju

„U početku sam pitala prijatelje u poslu da li i koliko mogu da pomognu. Većina nije mogla ili nije htela da pomogne, ali bilo je i onih koji jesu. Danas pišem preduzetničke priče za poslovni internet portal BIZlife. Jako su mi zanimljive te sudbine ljudi i njihovih biznisa. Pišući o preduzetnicima, i sama sam shvatila da je imati svoj posao daleko lepše nego raditi za drugoga. Povremeno napišem tekst i za dnevni list Danas, a postoje još neki dogovori koji su u povoju pa njihov sadržaj ne bih zasad otkrivala. S vremena na vreme konkurišem za neki srodan posao, jer u novinarstvu zvaničnog zapošljavanja gotovo da nema, ali mislim da su tu realno male šanse za zaposlenje, jer je posla malo, a nezaposlenih mnogo. Postoji i predrasuda zbog koje poslodavci uopšte ne žele da zapošljavaju žene srednjih godina. O tome bi se dalo mnogo diskutovati, ali u nekom drugom tekstu.“

Kad je ostala bez posla, imala je podršku članova svoje porodice, mada su oni bili uplašeniji od nje. Bilo joj je teško, ali je ujedno osećala i olakšanje što više neće morati da ide na posao svaki dan, jer je odlazak u Tanjug poslednjih godina poredila sa odlaskom na robiju.

„Porodica se sada navikla i prihvatila nastalu situaciju. Naravno da sam od početka imala njihovu podršku. Strah od gubitka posla jeste jedan od najstresnijih događaja u životu, ali u osnovi, svi strahovi su samo fikcija i potpuno je nerealno očekivati da ćete ‘umreti od gladi’ ako izgubite posao. Pa nećete. Jer ako bilo šta preduzmete, naći ćete način da preživite, a često i da pronađete nešto što ćete voleti da radite a za šta niste imali vremena dok ste bili svakodnevno angažovani po 10 sati na poslu koji ne volite, ili u firmi koju ne volite, ili sa ljudima sa kojima apsolutno ništa zajedničko nemate.“

Seća se prvih godina provedenih u Tanjugu. Kaže da su uglavnom bile dobre jer su tada u toj kući radili novinari i urednici od profesionalnog integriteta. Dosta je naučila radeći za Telegrafsku agenciju nove Jugoslavije: brzinu pisanja i mišljenja, odvajanje bitnog od nebitnog, upoznala je zanimljive ljude, putovala po zemlji i svetu kada su tu kuću vodili profesionalci koji su znali šta je novinarski posao, a novinare tretirali s poštovanjem, podstičući ih da na najbolji mogući način rade svoj posao. Nažalost, tvrdi Tanja, to danas nije slučaj.

„Danas nemam apsolutno nikakav osećaj prema bivšoj kući. Ni pozitivan, ni negativan. Ravnodušna sam. Dala je ona meni dosta, ali sam i ja njoj dala još više.“

Kada je o novinarstvu reč, Tanja Njegomir smatra da je profesija u velikom problemu i kod nas i u svetu. Ubeđena je da su problemi višestruki, dubinski i nezaustavljivi.

„Zavisnost novinarstva od zagrljaja politike ili oglašivača dovela je do autocenzure koja se više ne može izbeći. Jer nezavisnog novinarstva zapravo nema. Takvo bi jedino bilo istinsko traganje za istinom. Sledeći, ne manji problem, jeste sužavanje medijskog prostora i sve manje posla u novinarstvu. Mislim da su konvencionalni mediji izgubili bitku nad internetom, a problem je još dublji jer to nisu shvatili pa ne pokušavaju da prilagode svoje poslovanje novim uslovima, već po svaku cenu pokušavaju da zadrže status quo.“

Sve to dovodi do daljeg otpuštanja ljudi. Ko se ne prilagodi tržištu interneta, ne može očekivati dobru budućnost, zaključuje novinarka koja radi kao „slobodnjak“.

SANJA GRANDIĆ: Odlazak iz novinarstva ju je preporodio

Novosađanka Sanja Grandić nije želela da se prilagođava tržištu. Svoju budućnost ne vidi u novinarstvu iako je završila žurnalistiku na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Kao studentkinja, počela je da radi za pokrajinski javni servis, u redakciji informativnog programa. Posle četiri godine prešla je u Novosadsku novinarsku školu u kojoj je provela više od godinu dana.

Novinarsku karijeru završila je sa 30 godina kao urednica portala Bebac.com, prošle godine.

Kada dođu dani u kojima se čovek ujutru tera da krene na posao – jasno je da takav osećaj više nije dobar ni za osobu, a ni za posao. Tako da sam se, kada sam poslednji dan izašla sa posla, osećala oslobođeno i rasterećeno

„Dva meseca nakon što sam se vratila sa porodiljskog odsustva shvatila sam da ne želim više da radim posao za koji sam se školovala i koji sam zaista volela. Do toga je doveo niz okolnosti zbog kojih ja više jednostavno nisam videla sebe u novinarstvu. Kada dođu dani u kojima se čovek ujutru tera da krene na posao – jasno je da takav osećaj više nije dobar ni za osobu, a ni za posao. Tako da sam se, kada sam poslednji dan izašla sa posla, osećala oslobođeno i rasterećeno.“

Pre nego što je zvanično završila sa novinarstvom, dodatno se obučavala u oblastima koje nisu bliske njenoj profesiji. I za nju i za porodicu usledila je velika promena, ali nabolje.

„Moj suprug je sve vreme bio uz mene i kao podrška, ali i kao glas razuma koji mi je dao vetar u leđa. Šira porodica je u početku bila skeptična, ali se to vrlo brzo promenilo. Sada radim dva najlepša posla na svetu i krojim svoje vreme onako kako meni odgovara, bez stresa i bilo kakvih negativnih osećanja. Radim kao maser terapeut i držim obuku za roditelje za masažu beba. U međuvremenu sam dobila međunarodno priznat sertifikat instruktora za masažu beba.“

Radeći novinarski posao naučila je dosta, izgradila sebe i zaokružila jedan životni ciklus.

„Upoznala sam divne ljude, postigla nekoliko značajnih uspeha u oblasti podrške roditeljstvu u Srbiji i shvatila koje su moje lične i profesionalne granice. Zaista mi je to iskustvo bilo od neprocenjive važnosti.“

Novinarstvo je njena velika ljubav koju neguje pišući povremeno za jedan sajt za mame.

SNEŽANA NEKIĆ: Skrhana, izdana, tužna, besna otišla sa Studija B

Za razliku od svog bivšeg kolege sa RTV Studio B, Snežana Nekić nema nikakav posao. Kao i Pajović, sama je odlučila da napusti medij za koji je kao organizatorka radila 21 godinu.

„Volela sam svoj posao, organizatorski, na Radiju Studio B. Došla su neka nova, modernija vremena, pa su izglasali da se svi mediji u Srbiji moraju privatizovati. Većina je pre ili posle privatizacije otišla sa Studija B, kako se ko snašao. Gašena su radna mesta pod izgovorom da su nepotrebna. Tako i moje radno mesto izbrisaše i mene prebaciše na televiziju da radim posao operatera na teleprompteru iliti ‘idiotu’.“

Brzo se snašla na novom radnom mestu jer ubacivanje vesti u prompter ne vidi kao neku mudroliju, ali to, kako kaže, jednostavno više nije bio posao. Veliki problem joj je predstavljalo i tromesečno kašnjenje plate.

„Odlučila sam da neću raditi više na STB. Javim pravnoj službi da mi urade rešenje o raskidu radnog odnosa. Jedva dočekaše, i tada shvatim da sam ja samo jedan broj u njihovoj kartoteci, bez obzira na sve godine nemanja i imanja živaca, snage, volje, želje… Ugovor sačinjen u tri primerka, jedan meni, ostala dva njima. Potpiši ovde, uzmi papir, vrati službeni mobilni uređaj, karticu… I to je to. Doviđenja i srećno, rekoše moje bivše koleginice. Skrhana, izdana, tužna, besna, plačljiva otišla sam od njih.“

Od 1. februara poslala je svoju radnu biografiju na preko 50 adresa, tražeći posao sekretarice, prodavca, pomoćnog radnika, osobe za čuvanje dece. Niko joj nije ni odgovorio na mejl

Odmah je krenula u potragu za poslom na nekom drugom mestu, verujući da vredni, marljivi i odgovorni ljudi zaslužuju pristojan odnos poslodavca i platu. Mislila je da će naći posao u nekoj drugoj kući.

„U TV Happy mi je ponuđen posao. Odem na razgovor, odmah budem primljena. Organizatorski posao, pomislim u sebi da je to super, dajte ljudi da radimo, hajde, želim, hoću, mogu, imam znanje, iskustvo, od najboljih sam učila…“

I u kući sa nacionalnom frekvencijom zadržala se samo četiri meseca. Kaže da je radila šest dana u nedelji, u tri smene.

„Jedva sam čekala da mi istekne ugovor potpisan na tri meseca. Deset dana pre isteka ugovora i tamo mi je prestao radni odnos. S radnom knjižicom, nepunih 50 godina života i 30 godina radnog staža odlazim na Biro za nezaposlena lica. Suprug i ćerka, inače babica po struci (naravno na birou već godinu dana), rekoše mi da je zdravlje najbitnije i da se ne nerviram, biće posla, sposobna sam ja, naći ću ga.“

Ali posao još uvek nije našla. Od 1. februara poslala je svoju radnu biografiju na preko 50 adresa, tražeći posao sekretarice, prodavca, pomoćnog radnika, osobe za čuvanje dece. Niko joj nije ni odgovorio na mejl.

„Nekada pomislim da sam prenaglila sa odlukama koje sam donosila u poslednje vreme i da je trebalo da kao većina ćutim i trpim… Ali koga, zbog čega, zašto, čemu?! Živela sam za taj Studio B kao većina mojih kolega. Kleli smo se u tu kuću, radili prekovremeno, pravili je, dizali na noge.“

Pedesetogodišnja nezaposlena Snežana Nekić se ne predaje. I dalje prati oglase za posao jer se od uloge supruge, majke, tetke i ujne, kako kaže, ne može živeti. Imenik sa kontaktima i dalje čuva i nada se da će doći bolja vremena kada će joj ta sveska opet zatrebati.

VANJA ĐURIĆ: Teško je pronaći redakciju u kojoj se radi za javni interes

Sećate li se kada je prošle godine ova 35-godišnja novinarka odlučila da se oprosti od „sigurnog državnog posla“ i ode iz Radio-televizije Vojvodine?

To Vanji Đurić nije prvi put da da otkaz. I ranije je napuštala poslove. Sam čin davanja otkaza ne doživljava kao nešto hrabro ili strašno. Vanja ne trpi „zabranjene teme“, favorizaciju određene političke opcije ili političara, kao ni rad za minimalac.

„Odlazak sa RTV-a drugačiji je samo zbog konteksta u kojem se dogodio, zbog smene jednog broja mojih kolega, uvođenja cenzure i degradacije nas nekoliko, zbog čega se jesam osećala izuzetno loše i što je ozbiljno narušilo moje zdravlje.“

Po napuštanju RTV-a radila je honorarno za različite portale, sarađivala sa ljudima iz sveta marketinga, i taj period joj je prijao pošto zbog zdravstvenih problema nije bila u stanju da radi puno radno vreme. Njena mlađa sestra naviknuta je na činjenicu da novinarski posao donosi neizvesnost i turbulencije.

Program RTV-a više ne gleda jer joj teško pada u šta se, kako kaže, ta kuća pretvorila

„Ponekad me i ‘grdi’ i govori da je trebalo da odem odavde i unovčim sva znanja i veštine, ali nikad je nisam poslušala. I dalje se borim i uvek pokušavam da nađem razlog da ne odem iz zemlje.“

U Srbiji je teško pronaći redakciju u kojoj se radi za javni interes, smatra Vanja. Tražeći posao u struci, početkom ove godine postala je deo tima redakcije Balkanske istraživačke mreže BIRN. Radi kao novinarka njihovog portala Balkan Insight i to je za nju potpuno drugačiji način i rada i razmišljanja od onog na koji je navikla.

„Osim što se podrazumeva da sve mora biti provereno, tačno, potvrđeno, iz nekog novog ugla, moraš malo više da se napregneš u razmišljanju kako da neku lokalnu ili nacionalnu temu objasniš nekome ko, na primer, živi na nekom drugom kontinentu i ne zna ništa ni o političkim zbivanjima u Srbiji, na Balkanu, u bivšoj Jugoslaviji… Zahtevno je, izazovno, i to je način rada pomoću kojeg definitvno možeš da nadogradiš novinarske veštine.“

Program RTV-a više ne gleda jer joj teško pada u šta se, kako kaže, ta kuća pretvorila.

„Sada, godinu dana od razlaza sa pokrajinskim javnim servisom, ponovo se vrati onaj miks tuge, šoka i ljutnje jer je neko preko noći promenio nagore nešto što je grupa nas pomoću ‘štapa i kanapa’ pravila i što su i stručna i šira javnost prepoznavali kao kvalitetno i zato što se kuća za koju je pre dve godine bilo čast raditi pretvorila u novinarsku nulu.“

Posao novinara je human i može doprineti stvaranju boljeg i zdravijeg društva, teza je koju zastupa i koju će uvek braniti Vanja Đurić.

„Smatram veoma poražavajućim to što je Srbija spala na samo mali broj medija koji ne podležu pritisku vlasti ili drugih interesnih grupa, i što smo na rang-listi slobode medija na lošijoj poziciji u 2016. nego u 2015. na lestvici Reportera bez granica.“

Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten