Naslovna  |  Info  |  Vesti  |  Obračun sa izvorima poverljivih informacija: Novinarima opet prete zatvorom
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Vesti

10. 08. 2017.

Autor: Denis Kolundžija Izvor: Cenzolovka

Obračun sa izvorima poverljivih informacija: Novinarima opet prete zatvorom

Sjedinjene Države imaju dugu tradiciju nemilosrdnog odnosa prema medijskim izvorima, ali i spremnosti novinara da čak odu u zatvor kako one koji im daju poverljive informacije ne bi odali. Posle serije curenja podataka iz Trampovog okruženja, vrhovni tužilac SAD je prošlog petka taj obračun ponovo otvorio

Čak Tod spreman je da zbog zaštite izvora bude pritvoren. Prošlog petka čuveni voditelj NBC prkosno je to poručio na Tviteru, reagujući na najavu vrhovnog tužioca SAD o mogućem povratku na praksu pritvaranja novinara koji odbiju da pred sudom imenuju svoje izvore.

„Ako je stvarna pretnja Ministarstva pravosuđa prema medijskim izvorima (pretpostavljam da nije i da je u pitanju pokušaj da se odobrovolji Bela kuća), onda jedva čekam priliku da ignorišem naredbu suda da svedočim“, napisao je voditelj „Meet The Press“.

Istog dana, samo nekoliko sati ranije, vrhovni tužilac SAD (i čelnik Ministarstva pravosuđa) Džef Sešns ozvaničio je početak nemilosrdnog rata federalnih vlasti protiv pojedinaca koji su medije u proteklih šest meseci tajno snabdevali mnoštvom poverljivih podataka i dokumentacije, i, dakako, onih koji se na tako nešto usude.

Ono što je sa tog presera trebalo da odjekne kao ozbiljna pretnja izvorima, a ispostavilo se i novinarima, došla je u trenutku kada se čitava američka javnost bavila transkriptom sočnih Trampovih telefonskih razgovora s predsednikom Meksika i premijerom Australije, koje je, u potezu bez presedana u SAD, dan ranije objavio Vašington post.

Istrage ne idu baš kao u filmovima

U senci najnovijeg blama predočen je podatak o tome da je Ministarstvo pravosuđa, u odnosu na Obaminu administraciju, već utrostručilo broj otvorenih istraga protiv „anonimnih izvora“.

No, s tim istragama očito ne ide glatko kao u američkim detektivskim serijama: jedino se tako može protumačiti najava o mogućem preispitivanju stava Ministarstva pravosuđa prema novinarima koji ni po koju cenu ne žele da odaju svoje izvore.

Obamina će era ostati upamćena po tome što je tokom tih osam godina više nego u prethodim administracijama zajedno suđeno „uzbunjivačima“ i izvorima, i to po sto godina starom Zakonu o špijunaži

Sam pomen takve mogućnosti, iz razumljivih razloga, uzbudio je Toda i druge američke kolege, ali sve i dalje visi u vazduhu budući da Džef Sešns ništa više nije rekao, a i preser je napustio ne smatrajući potrebnim da odgovara na novinarska pitanja.

Eventualna promena stava Ministarstva pravosuđe značila bi, između ostalog, povratak na eru pre 2015. godine, do kada su tvrdoglavi novinari bivali čak pritvarani zbog odbijanja da sudu ili velikoj poroti otkriju svoje izvore u slučajevima kada se radilo o objavljivanju bezbednosno veoma osetljivih informacija.

Kao kolateralna žrtva afere „Veleri Plejm“ iz 2003, podmukloj svinjariji ljudi iz vrhova Bušove administracije, novinarka Njujork tajmsa Džudit Miler provela je tokom 2005. godine 85 dana u pritvoru zbog nepoštovanja suda – odbila je, naime, da otkrije ko je njoj (a i drugim novinarima) odao identitet agentice CIA na tajnom zadatku u Iraku.

Znaju američke kolege da čak i od pritvora postoji nešto gore – da kao novinar, opet Njujork tajmsa, Džejms Rajzen sedam godina živiš i radiš pod stalnom pretnjom od pozivanja na sud i vrlo verovatnog pritvaranja zbog rešenosti da ne otkriješ svoj izvor za tekst o – u Rajzenovom slučaju – nastojanju CIA da sabotira iranski nuklearni program. Rajzen se te noćne more oslobodio tek kada je, pod pritiskom esnafa i javnosti, tadašnji vrhovni tužilac Erik Holder odlučio da njegovi tužioci ubuduće gone samo izvore, te da ne šalju novinarima naredbe o svedočenju ili dostavljanju dokaza (subpoena).

Zakon ne poznaje „poverljiv odnos“ novinara i izvora

Istraga koja bi dokazala da iza curenja informacija iz Trampove administracije stoje ljudi koji su pretekli iz Obaminih mandata dala bi svemu ozbiljnu notu paradoksa – naime, upravo će Obamina era ostati upamćena po tome što je tokom tih osam godina više nego u prethodim administracijama zajedno suđeno „uzbunjivačima“ i izvorima, i to po sto godina starom Zakonu o špijunaži.

Taj zakon bi sigurno bio jedan od onih na kojima bi se temeljile optužbe protiv izvora koji od januara ove godine kompromituju i Belu kući i federalne agencije, da ne govorimo o obaveštajnoj zajednici. Ukoliko bi se Ministarstvo pravosuđa vratilo na praksu od pre 2015. godine, novinari, u čijim su se tekstovima našli „bezbednosno osetljivi“ podaci, na sud bi, u najgorem razvoju događaja, bili pozivani ili da potvrde vezu s optuženim ili da dostave određene dokaze za sud (poruke iz telefona, mejlove, beleške itd.). U slučaju da naredbu suda ili velike porote odbiju, što najavljuje Čak Tod, novinari bi zbog toga najverovatnije bili pritvarani. Upravo se to dogodilo novinarki Džudit Miler – na taj način kažnjena je zbog „nepoštovanja suda“.

Eventualna promena stava Ministarstva pravosuđe značila bi, između ostalog, povratak na eru pre 2015. godine, do kada su tvrdoglavi novinari bivali čak pritvarani zbog odbijanja da sudu ili velikoj poroti otkriju svoje izvore

Džudit Miler je iz pritvora puštena tek nakon što ju je šef kabineta potpredsednika SAD Erving Luis „Skuter“ Libi oslobodio obaveze da sačuva njegov identitet: Libi je kasnije osuđen, ali ga je predsednik Buš pomilovanjem spasao makar 30-mesečnog zatvora.

U nedostatku federalnog zakona koji štiti „poverljiv odnos“ između izvora i novinara (u određenom obliku primenjuju ga gotovo sve savezne države), poput onog između klijenta i advokata, pacijenta i lekara ili ispovednika i sveštenika, novinarka Njujork tajmsa svojom doslednošću značajno je doprinela da se ne poljulja vera u novinare i njihovu spremnost da sačuvaju identitet svojih izvora.

Ipak, u ovom slučaju specifično je to što je izvor informacije bio u privilegovanom položaju. Šta bi bilo da se nije radilo o čoveku iz samog vrha američke vlasti, koliko bi novinarka bila spremna da skoro tri meseca sedi u pritvoru? Da li je baš svaki novinar spreman da ma i jedan dan provede iza rešetaka?

I izvore i novinare najčešće ujedinjuje potreba da se iznese informacija koja razotkriva podmukle i nečasne namere i aktivnosti vlasti. Prvi, poput Čelsi (Bredli) Mening, znaju da rizikuju robiju; ipak, nemaju svi sreće da na vreme zbrišu u egzil kao Edvard Snouden. Postoji li i u ovoj generaciji novinari koji će po svaku cenu izvore (sa)čuvati – ne zbog budućeg Pulicera i slave, već zbog svih budućih izvora i svih onih nepočinstava koje su imanentne svakoj vlasti?

Izazov koji je Čak Tod uputio Trampovoj administraciji na liniji je svojevremenog zaključka Erika Holdera o tome da novinari ne treba da idu u zatvor zbog toga što rade svoj posao. Kada novinar takvog kalibra implicitno poručuje da ne haje previše zbog mogućeg pritvaranja, to treba da zazvuči umirujuće za sve one koji podozrevaju da je novinarima više do sopstvene slobode i komfora nego do principa.

Jer, za javnost može biti pogubno čak i ako samo retki potencijalni izvori nastave da sumnjaju u novinarsku doslednost. Šta bi, recimo, bilo da je Snouden bio takav, da li bi se ikad saznalo o masivnom tajnom nadzoru komunikacija u SAD i po svetu? Postoje li, s druge strane, i koliko ih je, tajne koje po svom značaju možda i prevazilaze Snoudenove dokumente, a koje se nalaze u rukama kakvog kunktatora na ugovoru s nekom bezbednosnom službom?

„Cveće u prozoru“

Postoji, međutim, osnov za verovanje da potencijalni dostavljači informacija ne brinu toliko za istrajnost novinara, već da ih od uspostavljanja kontakta odvraća mogućnost – nadzora komunikacija.

Ni sami novinari nemaju iluzija o tome da komunikacija s njima nije potencijalno opasna. Prema istraživanju Pju centra iz 2015. godine, dve trećine istraživačkih novinara, obuhvaćenih anketom, reklo je da veruje u to da američke vlasti verovatno prikupljaju podatke o njihovim telefonskim pozivima, mejlovima ili onlajn komunikaciji, dok čak 80 odsto njih veruje da biti novinar povećava izglednost prikupljanja takvih podataka.

Novinarka Njujork tajmsa Džudit Miler provela je tokom 2005. godine 85 dana u pritvoru zbog nepoštovanja suda – odbila je, naime, da otkrije ko je njoj (a i drugim novinarima) odao identitet agentice CIA na tajnom zadatku u Iraku

Agencija Asošijeted pres našla se pre četiri godine na udaru Ministarstva pravosuđa, koje je u okviru istrage o otkrivanju poverljivih dokumenata o ratu protiv Al Kaide pribavilo prisluškivane redakcijske, mobilne i kućne telefone novinara i urednika u AP tokom dva meseca. Tadašnji prvi čovek te novinske agencije, Geri Pruit, u pismu vrhovnom tužiocu Holderu upozorio je, pored ostalog, na to da „prikupljeni podaci otkrivaju komunikaciju sa svim poverljivim izvorima koje je AP koristio u svom radu tokom dva meseca“.

Sajt Intersept, reklamiran kao „sigurna kuća“ za „uzbunjivače“ i ostale koji ne smatraju da je patriotski da ćute, nedavno su kolege iz drugih medija kritikovale da je, svojom nesmotrenošću, vlastima na tacni servirao „glavu“ svog izvora za ekskluzivnu priču o napadu ruskih hakera na softvere glasačkih mašina u SAD.

Analitičarka Nacionalne bezbednosne agencije (NSA) Rijeliti Viner (da, to joj pravo ime) navodno je dokumente o dosad neobjavljenoj akciji ruskih hakera dostavila Interseptu, a portal je poslao dokumente Agenciji na verifikaciju. Navodno, na osnovu traga na papiru lako se došlo do toga ko je i na kom printeru odštampao dokument. Intersept je takve tvrdnje odbacio.

Naposletku, možda je vrhovni tužilac SAD samo hteo da iznervira novinare, jer on, kao i Čak Tod, veoma dobro zna da vlasti odavno imaju dovoljno resursa na raspolaganju (a imaju) kako da zaustave one koji „cinkare“ Trampovu administraciju. U tome im novinari kao svedoci na sudu verovatno nisu ni potrebni.

U tom slučaju, novinarima i potencijalnim izvorima ostaje da posegnu za arhaičnim metodama: cveće u prozoru, označena stranica u primerku novina i sastanci u podzemnim garažama. Zvuči smešno, ali bez svega toga ne bi bilo ni otkrića afere „Votergejt“, najveće novinarske priče 20. veka.

Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten