Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Vesti

22. 09. 2017.

Izvor: Deutche Welle

Tiha eutanazija novinarstva

Ovde opstaje samo tabloidna kultura koja promoviše tračeve, afere i skandale, kaže za DW Slaviša Lekić, predsednik NUNS-a. Najavljuje formiranje koordinacionog tela koje će se boriti za slobodu štampe i prava novinara.

DW: Vaš prethodnik na mestu predsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) Vukašin Obradović stupio je u štrajk glađu zbog gašenja nedeljnika „Vranjske“. On je u međuvremenu na preporuku lekara počeo da uzima hranu. Šta Vam govori tako drastično skretanje pažnje na gašenje jednog lista?

Slaviša Lekić: To je bio potez očajnika koji je uložio 23 godine u nešto što, zahvaljujući političkoj volji lokalnih moćnika – dakle ovde ne mislim na pritiske iz vrha vlasti – nestaje sa scene. Ako ljudi ostaju nemi na vaše molbe pa i vapaje, ako se pred vašim očima urušava nešto u šta ste uložili sve, a vi još ne snosite krivicu za taj krah, uvek ostaje taj jedan korak koji ljudima oko vas može skrenuti pažnju na problem koji vas žulja. Radikalan potez, kojem ja verovatno ne bih pribegao, ali koji mogu da razumem.

Vlada je u saopštenju navela da su „Vranjske“ od 2014. iz budžeta države i grada dobile oko 13,5 miliona dinara, uglavnom na konkursima. To je, kaže premijerka Brnabić, više nego za vakta prethodnih vlasti. Da li je država dužna da spasava privatne medije?

Vladino saopštenje neodoljivo podseća na rukopis tako često viđan u privatnom prorežimskom glasilu zvanom „Informer“ i čitan na privatnoj prorežimskoj televiziji zvanoj „Pink“. Otvoreno, dakle, sumnjam da Vladino saopštenje nisu pisali činovnici, već plaćenici Vlade Srbije. Da je nastalo u kabinetu Vlada Srbije, svaki obrazovani nameštenik administracije znao bi da se na konkursima ne dodeljuje novac za plate i honorare, već za projekte koji tretiraju teme od javnog interesa.

Odgovor na drugi deo Vašeg pitanja je jezgrovito jasan – NE! Vlada nije dužna da spasava nijedan privatni medij, ali ona to čini sa onima koji su joj naklonjeni: tako je, recimo, TV Pink godinama dugovao milione evra za poreze, a onda dobio povoljan zajam iz državne kase ne bi li namirio ta potraživanja. Dnevni list „Večernje novosti“ čak ni ne traži zajam: iako i oni duguju milionske svote za poreze i doprinose, država ih tretira kao redovne platiše.

Činjenica je da su u Vranju mediji bliski Srpskoj naprednoj stranci – zapravo i osnovani kao artiljerija te stranke – dobili mnogo više novca od „Vranjskih“. Da li je to dokaz da je takozvano „projektno finansiranje“, za koje se svojevremeno zalagao i NUNS, zapravo alatka za partijsku podelu plena vernim medijima?

Samo na poslednjem konkursu je TV Vranjska Plus, lokalna stranačka televizija Srpske napredne stranke, formirana pre godinu dana, dobila od 6,5 miliona dinara. Svuda gde drže vlast naprednjaci su i budžetska sredstva namenjena projektnom sufinansiranju medija shvatili kao partijski plen. Tako je i na nivou pokrajine, ali, zanimljivo, na republičkom nivou, na konkursu koji raspisuje i kontroliše Ministarstvo za kulturu i informisanje, pokazuje se da projektno sufinansiranje ne mora biti alatka za podelu plena naklonjenim medijima.

Projektno sufinansiranje nije zaživelo baš kako je očekivano. Mi smo, prosto, maheri da izvitoperimo ili čak obesmislimo stvari. Medijska strategija i zakoni koji su nikli iz nje, bili su gotovo pa odlični dokumenti, potpuno u skladu s evropskim intencijama. Ali kad se država na prvom mestu ne pridržava tih zakona ili ih, što je još gore, selektivno primenjuje i zloupotrebljava, šta onda očekivati od manjih sredina gde su lokalnim šerifima date odrešene ruke.

Od medija za koje se može reći da su kritični prema vlastima, imamo ili strane medije ili istraživačke mreže koje žive od donacija ili medije poput „Vranjskih“, čiji su novinari osuđeni na siromaštvo. Može li danas medij u Srbiji da opstane na famoznom tržištu i od svoje publike?

Imate, pored toga, jedan dnevni list, jednu kablovsku televiziju, dva-tri nedeljnika i nekoliko lokalnih portala kojima se ne može nametnuti unisono mišljenje da je ova vlast fenomenalna, da su rezultati koje postiže fascinantni i da živimo fantastično, nešto kao bubreg u loju, ali nismo toga ni svesni. I to je to. Da tih medija nije, ovde se ne bi znalo za skandal oko pada helikoptera i sedam mrtvih osoba, ne bi se znalo za fantomsko rušenje u Savamali, ne bi se znalo čak ni za nadaleko čuveno tetku iz Kanade Aleksandra Vulina.

No, ukoliko se nešto hitno ne promeni i ti će mediji biti ugušeni na tržištu koje faktički ne postoji. Za dve godine, tiraž od ukupno 750.000 primeraka dnevnih novina, koliko se štampalo, prepolovljen je. Mejnstrim-mediji su pred kolapsom, „ozbiljna štampa“ pred umiranjem, a lokalnim medijima – vidimo na primeru „Vranjskih“ – preti tiha eutanazija. Ovde opstaju još samo rijaliti-programi i tabloidi, zapravo sva ta tabloidna kultura koja promoviše tračeve, glasine, afere i skandale. U redu, možda je tako i u belom svetu, ali mislim da nigde kao u srbijanskim tabloidima nije tako zaživeo gotovo savršen koncept linčovanja i medijskog čerečenja onih koji ne misle isto kao vladajuća nomenklatura. I tu više uopšte nisu u pitanju trka za senzacijom i diktat profita: iza skoro svake priče u tim tabloidnim kontejnerima krije se politička pozadina.

KRIK je otkrio tvrdnje ministra odbrane Vulina da mu je novac za stan dala ženina tetka iz Kanade – nakon toga je Pokret socijalista označio urednika KRIK-a „stranim plaćenikom“ i „narkomanom“. Ono što najviše pri tome šokira jeste to što uopšte niko nije šokiran, navikli smo. Komentar?

Ne što niko nije šokiran, već što premijerka javno izjavi kako razume „emotivnu reakciju“ Pokreta socijalista koji danima urednika KRIK-a optužuju da je narkoman, strani plaćenik i da uživa u bolu. Sve i da zaista razume „emotivnu reakciju“ – a ne razume, premijerki je naređeno da „razume“, van pameti je u iole pristojnom društvu hvaliti se time. A kamoli izgovoriti u javnom nastupu to što je izgovorila premijerka Brnabić.

„Pokret socijalista“, grupacija političkih naturščika koju predvodi Aleksandar Vulin, ministar za sve i svašta u Vladi Srbiji, prvenstveno ministar zadužen za svađe u regionu, svojim pisanim umotvorinama samo pokušava da stane uz bok saopštenjima Srpske napredne stranke i huliganskoj politici koju je Aleksandar Vučić sa navijačkog kopa „Marakane“ preselio najpre u parlament, a onda i u izvršnu vlast. Čine to bezuspešno i bez imalo stila.

Koleginica Tamara Skrozza je, govoreći na skupu podrške Vukašinu Obradoviću, rekla da saopštenja udruženja poput Vašeg ili povremeni protesti nisu dovoljni, da se mora smisliti drugačiji način borbe protiv represije vlasti „dok nas sve nisu pobili ili dok ne pocrkamo“. Kakvi bi to drugi načini borbe bili? Ima li dovoljno solidarnosti za ikakvu borbu?

Pre neki dan smo tri saopštenja slali medijima i muka mi je više od saopštenja. Nažalost, to je jedini način, osim, eventualno, door-to-door opcije, da do konzumenta informacije stigne vest da su oni koji prenose tu informaciju u bedaku, da im se ne dâ da tu informaciju prenesu i da su zbog svoje osnovne delatnosti, posla od kojeg hrane svoje porodice i plaćaju ovoj državi poreze – u velikom problemu.

Još je Ezop zapisao – „Zajedno smo jači“ i vreme je da to shvati i novinarska branša. U Beogradu se upravo formira telo koje će koordinisati dalje akcije: od protesta, preko svakojakog animiranja domaće javnosti, do kucanja na vrata međunarodnih organizacija, a sve u cilju da upravo šira javnost shvati da je sloboda medija temelj svakog demokratskog društva i da osvajanje te kote u XXI veku, iako porazno za sistem, jeste posao svakog pojedinačno – ne samo novinara koji opravdano nisu omiljeni u javnosti.

Sa istom energijom sa kojom ćemo se boriti protiv loše reputacije novinara, moramo se boriti i za podizanje svesti o tome da javna kritička reč ne povlači nužno i posledice. Moramo objasniti ljudima da ne mogu od novinara da očekuju da budu ono što sami ti ljudi nisu: i istinoljubivi i hrabri i da zastupaju javni interes. ‘Ajde malo da se osvestimo. Ili ti to ili da uzmemo puške u ruke i odmetnemo se u šumu.

Kako vidite odnos evropskih i nemačkih zvaničnika prema ugnjetavanju medija u Srbiji? Oni doduše ne propuštaju da pomenu da se na tome mora raditi i da stanje nije zadovoljavajuće, ali u pojedinosti nikad ne ulaze niti napuštaju diplomatski rečnik.

Odnos evropskih i nemačkih zvaničnika prema medijima u Srbiji čak više nije ni maćehinski. To se posebno odnosi na nemačke zvaničnike. Sramotno, dakle! Sve što bih rekao preko toga bilo bi neodgovorno prema organizaciji na čijem sam čelu.

Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten