Naslovna  |  Info  |  Vesti  |  Kako sindikalno organizovati držače mikrofona?
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Vesti

26. 04. 2018.

Autor: Dragana Nikoletić Izvor: Cenzolovka

Kako sindikalno organizovati držače mikrofona?

Dr Zoran Stojiljković, predsednik Sindikata „Nezavisnost“, govori o tome šta sindikat može da ponudi zaposlenima na Pinku i Hepiju, o bici za preživljavanje i strahu među novinarima, poslodavcima koji stvaraju konkurenciju od očajnika, novinarstvu po partijskoj liniji, o solidarnosti kao misaonoj imenici, o tome kako da se novinari bore za interes građana ako nisu u stanju da se bore za svoju profesiju

Slika prava novinara u Srbiji je tužna: nezvanično se mnogi žale da su šikanirani na radnom mestu, a tužbe za mobing su prava retkost, dok zlostavljani svoju muku ne iznose u javnost iz straha da će biti dodatno kažnjeni. Ili iz uverenja da je bunt uzaludan i traćenje energije.

Solidarnosti nema iz mnogih razloga. Zbog podele na „naše“ i „vaše“, usko vezane za politiku ili naklonost rukovodstva nekog glasila. Nema je ni zbog „male bare s puno krokodila“, kako se može opisati domaće medijsko tržište.

Novinari su potrošna roba, dok je poslodavcima prioritet finansijska rentabilnost u odnosu na kvalitet medijskog sadržaja. Cenzuru nasleđuje autocenzura, mehanizam za opstanak u profesiji. Vlasnička struktura glasila često nije transparentna, država se nije povukla iz medija već ih koristi kao poligon za PR stranke na vlasti, što sprečava novinare da rade u javnom interesu.

O svemu ovom govori istraživanje „Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život“ koje je objavio Centar za razvoj sindikalizma, dok mu je dr Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu i predsednik Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“ dao doprinos „malom partiturom vezanom za sindikate“, kako navodi za Cenzolovku. Sindikat „Nezavisnost“ je jedan od malog broja sindikata u medijima, a jedini jasno profilisan za zaštitu prava svih novinara, preko sindikalne grane za kulturu, umetnost i medije.

Stojiljković govori o pravima novinara, o ravnopravnosti, demokratičnosti, javnosti rada, solidarnosti, efikasnosti i odgovornosti. Koliko svega toga ima u javnim glasilima, i da li je nužna sprega između medija i sindikata kako bi se izborili uslovi za dostojanstvo života i novinarstva?

Cenzolovka: Kako ocenjujete delovanje sindikata u medijima danas u Srbiji, tamo gde ih uopšte ima?

Stojiljković: Stopa sindikalizovanosti među novinarima i onima koji rade u medijskoj industriji je otprilike 20-25 odsto, kao i u drugim segmentima društva. Zabrinjavajuća je, međutim, dramatična razlika u zastupljenosti sindikata u velikim redakcijama koje su bile u javnom vlasništvu, poput Novosti i Politike, i u privatizovanim medijima sa svega nekoliko zaposlenih.

U prvom slučaju smo vrlo prisutni i kritični. Primera radi, urlali smo na RTS zajedno sa Nezavisnim društvom novinara Vojvodine (NDNV) povodom slučaja Slobodana Arežine koji je pod pritiskom vraćen na Radio-televiziju Vojvodine (RTV), da bi ga potom ona ponizila.

U drugim, privatizovanim medijima, ni dugi štrajkovi, kao što je to bilo u Radio-televiziji Kragujevac (RTK), nisu značili da ste ljudima spasli radna mesta, već ste samo produžili agoniju. Nemoćni smo da solidarnost i sindikalnu zastupljenost očuvamo u tim malim, privatnim redakcijama, jer se ljudi prosto ne usuđuju da javno istupe.

Poslodavci stvaraju konkurenciju od očajnika, onih koji će sve da prihvate da bi bili novinari

Cenzolovka: Kakva je saradnja između novinarskih udruženja i novinarskih sindikata? Da li radite i druge stvari zajedno, osim u slučaju RTV kada ste svi stali u zaštitu prava Arežine?

Stojiljković: Vrlo je problematična jer svi radimo jedno isto. I UNS i NUNS se bave socijalnom zaštitom, solidarnošću, radnim zastupanjem sa pozicije sindikata, što i jeste uloga sindikata. Paralelno obavljaju profesionalnu edukaciju, bave se standardima, osposobljavanjem za rad u digitalnim industrijama i tehnologijama, što spada u domen esnafskih udruženja. Mi, konkretno, imamo bolju saradnju sa NUNS-om.

Cenzolovka: Kakav je vaš program zajedničkog delovanja?

Stojiljković: Da ne dupliramo poslove i da maksimalno koristimo kapacitete. Sindikatu pripada pregovaranje oko zarada, oko pravne pomoći, zakonskih normi koje se tiču položaja radnika, a oni bi trebalo da se bave etičkim i profesionalnim normama, sudovima časti, obrazovanjem, kako bismo mogli da se naslanjamo jedni na druge. To je poželjna vrsta sinergije.

Stvaranjem mreže povećavaju se šanse da se izdejstvuje normalan život. Voleli bismo da se u tu mrežu uključe i BIRN, BIRODI, KRIK, Cenzolovka, što bi ujedinilo prirodne interese. Ne treba čekati nuždu da se štrajkuje da bi se obrazovala sindikalna organizacija

Šta sindikat da ponudi zaposlenima na Pinku i Hepiju?

Cenzolovka: Gde zapinje kada je u pitanju odnos novinara prema udruživanju?

Stojiljković: Najveći je problem to što gotovo dve hiljade redakcija deluje na vrlo suženom medijskom prostoru, uglavnom monopolisanom od velikih korporacija i preko državnih ulaganja, što je suludo. Pad standarda, ali i deprofesionalizacija  takođe su doveli do slabljenja uticaja sindikata. Kako da očekujete da će se sindikalno organizovati neko ko je doveden samo da drži mikrofon, a ne da bude novinar? Takav ne pokazuje zainteresovanost za solidarnost, ili je uplašen.

Šta sindikat može da ponudi zaposlenima na Pinku i Hepiju? Da li je njima atraktivan politički autonoman sindikat kome je do slobode medija, do toga da su mediji prostor za kulturu dijaloga? I kako da se sa njima solidariše, kao i sa Informerom i sličnim, neko ko radi u NIN-u, Vremenu, Danasu… Na tom haosu se vlast i održava.

Članovi ili vrhovi UNS-a i NUNS-a takođe ne vide potrebu da nastupaju zajedno, nemaju iste standarde, u različitim su relacijama sa vlašću, i šta onda tu možete da uradite?

Cenzolovka: Kako na sindikalno udruživanje reaguju poslodavci?

Stojiljković: Niko tu nema interesa da podrži sindikalizam. Medije uglavnom drže mali privatnici, politički moćnici koji su te televizijske i radijske stanice, novine, portale partijski dobili tako što nešto plate, a onda taj novac vrate dobijajući na konkursima za medijske sadržaje lokalnih samouprava. Strani vlasnici takođe nisu raspoloženi da učestvuju u bilo kakvim pregovorima. S druge strane, država stalno smišlja korake kako da zadrži status kvo.

Uz sve ovo ni ANEM, ni Lokal Press i slične asocijacije ne žele da preuzmu ulogu poslodavca, pa ne postoji reprezentativno poslodavačko udruženje koje okuplja mali privatni sektor. Unije poslodavaca gotovo i da nema u tim strukturama, tako da sindikati nemaju reprezentativnog partnera sa druge strane koji je raspoložen da sa njima razgovara. U takvim uslovima nam je već godinama veliki problem kako da zaštitimo novinare kroz kolektivni ugovor i kolektivno pregovaranje, što bi i ostalima nametnulo neki standard.

Cenzolovka: Kakav je tu konkretno problem?

Stojiljković: Minimum koji je država propisala da bi kolektivni ugovor imao produženo dejstvo i pokrivao one mukice što rade po malim privatnim redakcijama jeste 51 odsto zaposlenih koji ga potpišu. A toliko ih nema u RTS, RTV, Politici, Novostima… u takozvanom javnom sektoru, gde imamo veću sindikalnu zastupljenost.

Posledica je to da se vi zbog lošeg učinka sindikata i nećete u njega učlaniti. Nećete ako sve akcije daju vrlo ograničen rezultat. Šaljemo poruku da smo nemoćni.

Šta sindikat može da ponudi zaposlenima na Pinku i Hepiju? Da li je njima atraktivan politički autonoman sindikat kome je do slobode medija, do toga da su mediji prostor za kulturu dijaloga? Na tom haosu se vlast i održava

Cenzolovka: Ipak se čini da „Nezavisnost“ ima većeg učinka u drugim granama nego u medijima gde vlada mrtvilo.

Stojiljković: Evo šta je sa medijima: oslabljena ekonomska moć, preopterećeno tržište, bitka za preživljavanje gde je solidarnost misaona imenica. Pritisak da ako niste po nečijoj volji, sutra nećete imati oglašivače. Takođe, u novinarstvo se danas često ulazi po partijskoj liniji, a takav „novinar“ nema velikih profesionalnih standarda ni očekivanja.

Cenzolovka: Ali, ma kako da su došli do novinarskog mesta, ti ljudi dožive mobing, recimo, a niko se ne usuđuje da javno istupi. Malo njih pokreće sudski spor. Da li je to zato što se plaše?

Stojiljković: Plaše se, što je sasvim logično. Takođe, usled razorne kombinacije ciničnog stava da smo traćili vreme u kolektivnom angažmanu i svesti da se nikad ništa neće promeniti značajno, došlo je do potpune letargije. I tu nema razlike između administrativnog radnika i zaposlenog u medijima.

Cenzolovka: Ali od novinara se očekuje da se bore za svoja prava kako bi se borili za prava drugih, kao društveni korektiv.

Stojiljković: Istina, kao i stavljanje na agendu ključnih društvenih pitanja sa kritičkim pristupom, profesionalno, ali ko se danas drži toga? Manjina, koja, kad saberete tiraže, ne prelazi dvadeset, trideset hiljada primeraka. Sve je oterano na marginu i prepušteno savesti, borbenosti i energiji pojedinaca.

Konkurencija očajnika

Cenzolovka: Sindikat „Nezavisnost“ po svojoj prirodi insistira na umrežavanju, a već je napravio jednu vrstu platforme zajedničkog delovanja sa NUNS-om. Koji su dalji koraci?

Stojiljković: Stvaranjem mreže povećavaju se šanse da se izdejstvuje normalan život. Voleli bismo da se u tu mrežu uključe i BIRN, BIRODI, KRIK, Cenzolovka, što bi ujedinilo prirodne interese. Ne treba čekati nuždu da se štrajkuje da bi se obrazovala sindikalna organizacija.

Kako da očekujete da će se sindikalno organizovati neko ko je doveden samo da drži mikrofon, a ne da bude novinar? Takav ne pokazuje zainteresovanost za solidarnost, ili je uplašen

Cenzolovka: Kako se praktično organizuje takva mreža?

Stojiljković: Obrazuju se saradnje gde štošta mora da se istrpi zarad bilo kakvog učinka. Recimo, „Nezavisnost“ će sa FES-om ( Friedrich Ebert Stiftung) sprovesti niz predavanja na Svetski dan medija, 3. maja, sa NUNS-om kao koorganizatorom, što će omogućiti da se pokriju mnoge teme vezane za esnaf, od položaja medija u društvu i njihovih demokratskih kapaciteta do standarda, strategije, slike koju mediji prave o sindikatima, i moć sindikata da se na adekvatan način obrate medijima.

Cenzolovka: Kako ocenjujete Nacrt medijske strategije razvoja javnog informisanja do 2023, posebno kada je u pitanju zaštita prava novinara?

Stojiljković:  Uprkos upornosti sindikata i udruženja da ne dozvole model strategije o kome se nisu izjasnili predstavnici medija, ovo je sprečeno tek zahvaljujući Evropskoj komisiji. Na naše zamerke vlast ne reaguje.

MOBING I NEEFIKASNO SUDSTVO

Cenzolovka: Kako objašnjavate to što postoji mobing, a gotovo da nema sudskih postupaka? Može li sindikat da pomogne?

Stojiljković: Sindikat može da radi na tome, ali je i sudstvo toliko neefikasno, da unapred znamo rezultate. Ali, s obzirom na broj onih koji nam se obraćaju, preduzeli smo inicijativu da se pri sudovima odvoje odeljenja za radne sporove, na šta se uporno ne pristaje. Inspekcija rada takođe radi problematično, dok vlasti uvek izmisle novu obmanu da ostane sve kako jeste.

Cenzolovka: Kako da mediji zadrže integritet pod takvim pritiscima?

Stojiljković: Sve zavisi od toga koliko imaju (ograničenog) uticaja i rejtinga, da li su ušli u memoriju društva i odlikuju se samostalnošću, postali brend koji želi da zadrži i onaj ko ga kupi, bez obzira na finansijski efekat. Zavisi i od verne publike kojoj bi moglo da se omogući da i finansijski podrži takav medij pretplatom ili na način prikladan internetu.

Cenzolovka: Šta poslodavci postižu time što stvaraju klimu da je svako zamenljiv, posebno ako nije na liniji?

Stojiljković: Stvaraju konkurenciju od očajnika, onih koji će sve da prihvate da bi bili novinari.

Cenzolovka: Da li nejasna vlasnička struktura, kao što je to slučaj u Politici i Novostima, otežava delovanje sindikata?

Vrlo je problematična saradnja (sa UNS-om i NUNS-om) jer svi radimo jedno isto. I UNS i NUNS se bave socijalnom zaštitom, solidarnošću, radnim zastupanjem sa pozicije sindikata, što i jeste uloga sindikata

Stojiljković: Možda ne sa pozicije klasičnih sindikalnih zahteva, ali sa stanovišta evidentiranja ko stoji iza medija, ko ga finansira, predstavlja problem, i nije po zakonu. Ali ovde funkcioniše. Naravno, ime vlasnika se nezvanično sazna posle izvesnog vremena, posredstvom raznih kanala, ali ne može da se utiče na ishod takvih transakcija.

S druge strane, pretpostavka za vlast je da kontroliše medije, što se čini na razne načine, pa čak i preko botovskih komentara u onlajn izdanjima nezavisnih redakcija. Kao da vlast želi da osujeti svaki osećaj da bi bilo šta moglo da se promeni. Ubije te u pojam i šta sve mogu da „izvale“ pojedini političari u cilju dodvoravanja vrhu.

Cenzolovka: Slično je i u medijima, cenzura često i nije potrebna jer postoji autocenzura…

Stojiljković: Tačno, jer vlada mišljenje da tako može da se napreduje, opstane, dobije veća plata… Na delu je strategija preživljavanja.

Cenzolovka: Ako medije posmatrate kao višedecenijski korisnik, kako ocenjujete situaciju u njima danas?

Stojiljković: Možda je bilo gore devedesetih kada je medijski jezik često bio huškački, pun govora mržnje. U međuvremenu se izveštavalo „kao u rukavicama“, iako je i tada bilo oglašivačkog monopola, doduše rafiniranijeg, da bi sad opet bili otvoreno pristrasni posredstvom plasiranja poluistina i „naduvavanja“.

Nemoćni smo da solidarnost i sindikalnu zastupljenost očuvamo u tim malim, privatnim redakcijama jer se ljudi prosto ne usuđuju da javno istupe

Cenzolovka: Kakva je pozicija urednika u tom kontekstu?

Stojiljković: Oni ili idu niz dlaku vlastima ili imaju sposobnost „preletanja“, prilagođavanja. Neko pak iskreno veruje da svojom pozicijom brani minimum minimuma, da bi svako drugi na njegovom mestu doveo do još lošije situacije.

Cenzolovka: Šta bi doprinelo većoj efikasnosti sindikalnog udruživanja u medijima i njihovoj borbi za vlastita prava?

Stojiljković: Nekoliko uspešnih priča. Ova vrsta kukanja nikoga ne impresionira. Kada bismo mogli da kažemo da smo se izborili za RTK, ili odbranili dignitet RTV, da smo okupili više ljudi na protestu Vukašina Obradovića ispred Vlade zbog stanja u medijima – drugačije bi nas gledali.

 

AJD SAD NEŠTO O TIM SINDIKATIMA

Cenzolovka: Koliko prostora za stavove sindikata ima u javnim glasilima? Kad se vi njima obraćate saopštenjima, a kada oni zovu vas za izjavu?

Stojiljković: Zovu nas pred Prvi maj, po sistemu „ajd sad malo nešto o tim sindikatima“, i tada je većina pitanja budi-bog-s-nama, a nema nijednog suštinskog o pravima.

Novinari se inače žale da imaju problem sa adekvatnim sagovornicima, čak i iz akademskih krugova, što zaokružuje sliku o našem društvu.

Projekat finansira Evropska unija kroz program malih grantova „Zaštita slobode medija i slobode izražavanja na Zapadnom Balkanu“, koji sprovodi Hrvatsko novinarsko društvo kao deo regionalnog projekta Regionalne platforme Zapadnog Balkana za zastupanje slobode medija i bezbednosti novinara, u partnerstvu šest regionalnih udruženja novinara – Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), Udruženja BH novinara (BHN), Hrvatskog novinarskog društva (HND), Udruženja novinara Kosova (UNK), Udruženja novinara Makedonije (UNM) i Sindikata medija Crne Gore (SMCG).

Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten