Naslovna  |  Info  |  Vesti  |  „Ta slika mi je stalno pred očima, taj plamen, vatra, dim, taj smrad“
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Vesti

17. 04. 2019.

Autor: Jasmina Dobrilović Izvor: Cenzolovka

„Ta slika mi je stalno pred očima, taj plamen, vatra, dim, taj smrad“

Milan Jovanović i Jela Deljanin, koji upravo renoviraju kuću koja im je spaljena u decembru, prvi put zajedno govore o paklu koji su preživeli te noći dok je kuća gorela i od koga se ni četiri meseca kasnije još nisu oporavili, ali i o ponosu koji osećaju zato što je Milan pisao i govorio istinu.

 

Četiri meseca su prošla otkako je zapaljena kuća novinara Milana Jovanovića. U međuvremenu su pronađeni izvršioci i nalogodavac tog čina – Dragoljub Simonović, donedavno predsednik Opštine Grocka i visoki funkcioner SNS. Jovanović je pre dva meseca počeo sa renoviranjem kompletno uništene kuće.

On i njegova supruga Jela Deljanin u intervjuu za Cenzolovku po prvi put zajedno govore o užasu koji su preživeli i od koga se još uvek leče.

Cenzolovka: Kako napreduje renoviranje kuće?

Jovanović: Sada, pošto sam prošao taj pakao i zahvaljujući upravo Fondaciji „Slavko Ćuruvija“ i dobrovoljnim prilozima koje građani uplaćuju, i gospodin Lalić mi je pomogao (Veljko, urednik Nedeljnika, prim. nov.), Reporteri bez granica… došli smo do tih sredstava da evo ponovo vraćamo kuću u prvobitno stanje.

E, sada, dokle ćemo uspeti s radovima zavisi od sredstava, ali, u svakom slučaju, ogromno hvala i za ovo, jer ovo ja sam nikada ne bih mogao i uspeo da uradim. Od penzije ovo ne može da se napravi, da se renovira. Ovo sve je rađeno 50 godina, a renoviranje traje poslednja dva meseca.

Cenzolovka: Dokle ste stigli i šta još sve treba da uradite?

Jovanović: Treba da se uradi dosta toga. Ovde je nekada bio parket, sad ne mogu da ga stavim, nemam novaca za parket, staviću laminat. Bili su mi drveni prozori, ali ne mogu opet njih da stavim, oni su puno skuplji, tako da sam stavio ove plastične. Naručio sam sobna vrata, keramiku, kao što vidite, menjamo, instalaciju električnu menjamo jer je sve to stopljeno, sve je to izgorelo, stepenice te, vidite da je sve izgorelo, ništa to nije ostalo, čak ni kašike, i one su pokrivljene od temperature, znate. Možete da zamislite, elektrouređaji, sve, jednom rečju – sve je uništeno.

Cenzolovka: Hoćete li uspeti da vratite kuću u prvobitno stanje, postoji li šansa da izgleda isto kao pre?

Jovanović: Drugo je malterisan zid, drugo je gipsana ploča. Više nije to to. Onda, vrata drvena, sve je to bilo puno drvo, kao što vidite, nije to bilo kao sad sve od kartona, nije to taj kvalitet više, ali novaca nemam da taj kvalitet sebi priuštim. Ali nek to bude tako, samo da se vratim ja ovde – pored svog ognjišta.

Cenzolovka: Posle svega što vam se desilo, kako se osećate?

Jovanović: Osećam se kao koristan građanin ove zemlje, osećam se ipak ponosan jer znam da sam pisao i govorio istinu. Uvek sam govorio istinu. Nisu mogli da me zaustave nikakvom krivičnom prijavom za klevetu jer dobro znaju da klevete nikada nije bilo.

I pokušao je Simonović da me jedanput ubije, drugi put je to naručio, treći put je zapalio kuću, da sagorim sa sve kućom. Eto, ni to nije uspelo, ali uspeo je da ubedi sudstvo da ga puste na slobodu, da se brani sa slobode, pa onda da se ne pojavi na tom suđenju jer je u ovoj zemlji sve dozvoljeno.

Cenzolovka: Kako vaša porodica gleda na sve što vam se desilo? Šta vam kažu supruga i sin?

Jovanović: O njima brinem i gledam svog sina da držim po strani od svega ovoga što se događa i od onoga što ja radim. Suprugu ne mogu da odstranim jer ona to ne dozvoljava, znate. I puno joj hvala što je uz mene i što me podržava. Kad su mi zapalili kuću, baš mi je rekla da se osećala bedno, kao beskućnik, a sada kad je istina izašla na videlo i kada sam ja dokazao da sam bio u pravu, ona kaže: E sad se osećam ponosno jer znam da sve što si radio da si bio u pravu.

Cenzolovka: Šta vam je najviše ostalo u sećanju od tog jutra, 12. decembra, kad su vam zapalili kuću?

Jovanović: Najviše mi je ostao u sećanju upravo taj požar kad me supruga van izvela i kad sam se borio za život, za dah, da dođem do daha jer nisam mogao da dišem, a okrenem pogled i vidim da mi gori sve ono što sam sticao 50 godina. Ta slika mi je stalno pred očima, taj plamen, vatra, dim, taj smrad. Još uvek se oseća taj smrad, još nije sve sanirano, smrad paljevine, ali mislim da ćemo to da odstranimo. A nadam se, nadam se da ćemo da odstranimo i taj smrad tih ljudi koji su ovo uradili.

Cenzolovka: Gospođo Deljanin, a šta je vaša najupečatljivija slika?

Deljanin: Onaj momenat kad nam je gorela kuća i kada sam sa sprata odozgo strčala da Milana budim, a on se nikako ne budi, bio je ošamućen od lekova silnih, od dima, i da sam njega jedva izvukla napolje.

To mi je tako ostalo urezano i, ne znam, nikad mi se neće ta slika izbrisati. To je bilo strašno, ne bih želela nikome tako nešto, nervni slom takav sam doživela, ne znam, ne mogu da vam objasnim kako sam se loše osećala, nemoćno da njemu pomognem, da ga izvučem iz kreveta, da ga napolje izvedem, a on ne može na noge jer se nagutao dima. Užas!

I non-stop sam opsednuta time i, ne znam, nikad mi se to neće iz mozga izbrisati, tako sam se loše osećala i doživela sam takav stres da sam na psihijatriju otišla i tamo se i lečim. Trebala sam ostati tamo u bolnici, ali ja nisam mogla Milana da ostavim, nisam znala šta ću sa njim. I dan-danas se lečim, idem na kontrole, pijem lekove, pritisak sam dobila visok isto, i tako…

Cenzolovka: Šta ste rekli svom suprugu Milanu kad ste shvatili da vam je kuća potpuno uništena?

Deljanin: Mnogo sam bila besna, ja sam ga i molila: Milane, nemoj, ostavi, nemoj! Šut sa rogatim ne ide, tako kažu. Bila sam besna strašno, ali on mi je rekao: Jelo, idem dalje, što sam započeo, ja moram završiti. Onda sam videla da ja ne mogu sa njim, rekla sam: U redu, Milane. Podržala sam ga posle toga, ali bilo je strašno sve.

Cenzolovka: Kako ste reagovali kad su otkriveni izvršioci i nalogodavac Dragoljub Simonović?

Deljanin: Strašno sam bila ushićena, bila sam ponosna jer sam videla neku pravdu, nešto. Dok nisu otkrili ko je počinio, bila sam… Strašno, nisam smela izaći na ulicu, ni u prodavnicu. Mislila sam da su svi uprli prst u mene: „Vidi ona Milanova, vidi njih, tako im i treba što su im zapalili kuću“.

Bila sam ponižena strašno, ali kada su otkrili i kada je predsednik Vučić rekao da je on nalogodavac (Dragoljub Simonović), premda je Milan to i tvrdio, e tad sam se ponosno stvarno osetila, podigla sam se malo, podigla glavu malo. Eto, tako mi je bilo.

Cenzolovka: Šta ste rekli Milanu tada?

Deljanin: Rekla sam: Milane, izvini što sam uticala na tebe, što sam te sputavala da to radiš, taj tvoj novinarski posao, ali sam ponosna na tebe. I stvarno sam ponosna na njega, premda, ne znam, ja se plašim vratiti se ovde ponovo, takav imam osećaj, tako, uplašena sam, ne znam šta će mi se desiti ponovo, meni i njemu kad se vratimo, da se ponovo taj Dragoljub Simonović sa njegovom tom grupom ljudi ne pojavi ili neko drugi da nam ponovo ne zapale kuću, da nas negde ne sretnu, i tako…

Cenzolovka: I dalje osećate strah?

Deljanin: Plašim se, verujte! I to Milanu i pričam, premda – on se ne plaši, on kaže: Ja idem dalje. Ja njega razumem, on je hrabar, ali ja nisam, ja sam malo više kukavica. I uplašena.

Cenzolovka: Ali ostajete sa Milanom i dalje?

Deljanin: Naravno, kako da ne! Taman posla, ne bih Milana ostavila ni za ceo svet, taman posla, mi smo dugo zajedno i taman posla… Ponosna sam na njega, eto!

Cenzolovka: A sad kad gledate kuću dok vam je renoviraju, imate li u glavi slike kako je ovo sve izgledalo pre nego su vam zapalili kuću?

Deljanin: Imam, imam! Tu je bilo naših uspomena, znate, sve što smo radili, radili smo zajednički. Recimo, ove stepenice smo ja i on zajedno radili. On svaki šraf, ja sam mu držala ove stepenice, on je to šrafio, radili smo sami. Pa, znate kako, to ne može čovek da izbriše, jer to je rađeno svojom rukom, a sad evo. Ali dobro!

Cenzolovka: Poznati su izvršioci, kao i nalogodavac paljenja vaše kuće. Verujete li u pravosuđe i u fer suđenje?

Jovanović: Verovali vi meni ili ne, ja verujem u ovo pravosuđe, da ima časnih i poštenih sudija. Ali ima dosta i sudija koje još uvek sude i presuđuju, donose presude u ime naroda, a imate sudije koje sada sude i donose presude u ime Srpske napredne stranke.

Cenzolovka: Simonović je i dalje funkcioner SNS-a…

Jovanović: Meni još uvek nije jasno da predsednik SNS i šef ove države, predsednik Srbije, gospodin Aleksandar Vučić u svojoj stranci drži Dragoljuba Simonovića. Da li je moguće da je njemu još uvek potreban Dragoljub Simonović? Meni to nije jasno. Ko su osobe, ko su ti ljudi koji su ušli u tu stranku i zašto Vučić drži te osobe. Dragoljub Simonović je bio generalni direktor Železnice. Kako je on uspeo da njega postavi za generalnog direktora Železnice kad mi svi znamo da je on bio kontrolor kola na železnici, da je nosio čekić, udarao u točkove železničkih vagona? Da li je moguće da takvog čoveka postavi za generalnog direktora Železnice?

Cenzolovka: Šta vam to govori?

Jovanović: To mi govori da je bitno da imate partijsku knjižicu i ako imate partijsku knjižicu, ako ste poslušni član SNS, možete da dobijete funkciju koju hoćete.

Cenzolovka: Radni vek ste proveli kao policajac i nakon toga ste se upustili u novinarstvo. Šta je po vašem mišljenju teže – biti policajac ili novinar?

Jovanović: Novinar, novinar. Kao policajac sam puno bolje radio, i u moje vreme, dok sam ja radio, policija je imala bolja ovlašćenja, sada ova policija, njoj su sva ovlašćenja uskraćena. Meni je lakše bilo raditi kao policajac nego kao novinar. Da budem iskren, ja kao novinar za jednu priču, za jednu istinu, da bih došao do te istine, sigurno potrošim po 15, po mesec dana tragajući za dokumentacijom, za pouzdanim ljudima, za njihovim izjavama…

Cenzolovka: Planirate i dalje da istražujete i pišete?

Jovanović: Pisaću i govoriću i sutra ko bude došao na vlast, isto ću kontrolisati šta rade političari, da li rade u ime građana ili su počeli da se bave politikom zbog bogaćenja, jer oni treba da služe građanima, a ne da građani robuju političarima.

Cenzolovka: Kako reaguju komšije kad vas vide?

Jovanović: Neko me pozdravlja što to radim, neko me gleda popreko. Meni je važna istina, ja kad objavim istinu – mirno spavam. Masa komšija jedva čeka da se vratim. Ima onih koji podržavaju Simonovića, prilaze, čestitaju, dvojica ćute. Strah je ogroman, strah je još uvek među građanima. Ali, verovali ili ne, bio sam pre neki dan u centru Vrčina, ljudi se oslobađaju tog straha, prilaze mi, čestitaju, žale se šta je njima sve, koje zlo im je naneto, i spremni su, hoće da govore pred kamerama, hoće da daju izjave.

Cenzolovka: Kako je živeti uz stalni policijski nadzor? Sada su uz vas uvek dva policajca gde god da idete.

Jovanović: Ja sam častan i pošten čovek, meni policija ne smeta. Što se mene tiče, nek stanu ispred, nek naprave kućicu, nek sede ovde 24 sata, godinama, meni policija ne smeta uopšte, jer ja se ne bavim kriminalom, samo se kriminalci boje policije.

E, sad! Teže mi je za rad. Ako hoću s nekim građaninom da pričam, da razgovaram, teže ide. Posle me ti ljudi zovu na telefon jer neće da pričaju pred policijom.

Cenzolovka: Trenutno živite sa suprugom u iznajmljenom stanu, mislite li da ćete uskoro da se vratite u svoju kuću?

Jovanović: Nadam se da ću brzo da se vratim u svoju kuću ovde, nadam se.

Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten