Naslovna  |  Info  |  Vesti  |  Bombardovanje RTS: Osude međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Vesti

20. 04. 2019. Beograd

Autor: M.V.N. Izvor: Bombardovanje RTSa - 10 godina kasnije, NUNS i YIHR

Bombardovanje RTSa - 10 godina kasnije

Bombardovanje RTS: Osude međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava

Pre 20 godina, u noći 23. aprila 1999, NATO alijansa je bombardovala zgradu Radio televizije Srbije (RTS) u Aberdarevoj ulici u Beogradu. U bombardovanju je poginulo 16 radnika ove medijske kuće. NATO je zbog Miloševićeve propagande RTS proglasio legitimnim vojnim ciljem. Porodice žrtava i brojni novinari veruju da je vojni i politički vrh Srbije znao je da će televizija biti bombardovana i da su zaposleni svesno žrtvovani.

U okviru publikacije “Bombardovanje RTS-a -10 godina kasnije“ objavljene 2009. godine Nezavisno udruženje novinara Srbije je istražilo okolnosti i dešavanja u vezi sa bombardovanjem zgrade RTS i iskustva urednika tokom NATO kampanje. Izveštaj koji je uradila Maja Vasić-Nikolić, objavljujemo u četiri dela.

Osude međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava

Povodom napada Alijanse na zgradu Radio Televizije Srbije u Aberdarevoj 1 oglasile su se mnoge organizacije za zaštitu ljudskih prava. Najcitiranije su reakcije i izveštaji organizacija Amnesty International  (AI) i Human Rights Watch (HRW). One su organizovale istraživanja i suočile predstavnike NATO-a sa kršenjem Ženevske konvencije i običaja ratovanja koji zabranjuju napad na civilne objekte. Obe organizacije su osudile NATO i nedvosmisleno ukazale na ratne zločine protiv civila SR Jugoslavije.

Već 23. aprila 1999. AI je upozorila da je “ozbiljno zabrinuta”, naglašavajući da je objašnjenje NATO potparola, pukovnika Konrada Frejtaga (Col. Konrad Freytag) u kojem se napad na RTS objašnjava kao deo plana Alijanse da “poremeti nacionalnu komandnu mrežu i degradira propagandnu mašineriju Savezne Republike Jugoslavije”  neubedljivo opravdanje. Pored toga, prema AI nije postojalo dovoljno informacija o propagandnoj ulozi RTS-a  koje bi potvrdile stav Alijanse da su “udarili na sposobnost vladajućeg režima da emituje svoju verziju vesti i da emituje instrukcije trupama na terenu”.[1]

AI je istog dana pismeno zatražio “hitno objašnjenje razloga za ovakav napad”. Odgovor NATO-a je stigao 17. maja: “NATO čini sve moguće napore da izbegne civilne žrtve i kolateralnu štetu tako što isključivo i pažljivo cilja vojnu infrastrukturu predsednika Miloševića” kao i da objekti RTS – a “služe kao predajnici i releji pomoću kojih se podržava aktivnost jugoslovenskih vojnih i policijskih snaga, i stoga ti objekti predstavljaju legitimne vojne ciljeve”.

AI se osvrće i na razgovore sa predstavnicima NATO-a kada su oni i dalje opravdavali svoj čin, definišući RTS kao “oruđe propagande”.

AI citira premijera Velike Britanije, Tonija Blera (Tony Blair) koji je u emisiji BBC2 “Moralna borba - NATO u ratu” 12. marta 2000. godine izjavio: “Jedan od razloga napada bio je taj što su snimci jugoslovenske TV koji su pokazivali ljudsku cenu grešaka NATO, kao što je bombardovanje civilnog konvoja na putu Đakovica-Prizren, preuzimali i emitovali zapadni mediji, čime su podrivali podršku ratu u javnosti, pa čak i kod vojnika Alijanse. Bili smo svesni da će nam se ove slike vratiti i izazvati instiktivno saosećanje sa žrtvama kampanje”.

AI detaljno objašnjava primenu članova Ženevske konvencije u kontekstu napada na RTS, naglašavajući definicije vojnog cilja,  jasne i definitivne vojne prednosti, pravila proporcionalnosti, fundamentalnog vojnog značaja, obaveze blagovremenog i efektivnog upozorenja pozivajući se na dokumente i protokole Ženevske konvencije, Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, nemačkog Priručnika vojne doktrine, Doktrine britanske odbrane kao i Međunarodnog vojnog suda u Nirmbergu.

AI analizira kontradiktorna saopštenja Alijanse i ukazuje da ona nisu bila dovoljno efektivna upozorenja civilima. RTS se prvi put spominje kao legitimna meta u izjavi pukovnika Dejvida Vilbija (Air Commodore David Wilby) 8. aprila 1999. u kojoj on naziva RTS “legitimnom metom kampanje” i “instrumentom propagande i represije” i kaže da će RTS postati “prihvatljiv instrument javnog informisanja” samo ako predsednik Milošević dozvoli 6 sati emitovanja vesti zapadnih medija. Međutim, izjave Džejmi Šeja (Jamie Shea), portparola Alijanse, 9. aprila 1999.  koje je ponovio tri dana kasnije u pismu Međunarodnom udruženju novinara u Briselu izazvale su konfuziju: “...šta god osećali prema srpskoj televiziji, nećemo gađati TV odašiljače direktno... Ako i dođe do oštećenja TV-odašiljača to će biti sekundarni efekat, bez naše prave namere”. AI naglašava da su se Vilbi i Šej oglasili tek kada su neki mediji upozorili da je napad na RTS planiran, ali se od njega odustalo posle upozorenja Isona Džordana (Eason Jordan), direktora CNN-a da je u zgradi RTS veliki broj stranih novinara.

Reakcije HRW-a se slažu sa osudama AI. U pismu Havijeru Solani (Javier Solana), generalnom sekretaru NATO-a,  HRW navodi  da se sistem RTS-a “nije koristio da izazove nasilje, za razliku od Radio Milles Collines tokom genocida u Ruandi, što bi moglo opravdati njegovo uništenje.”[2] HRW objašnjava da je “RTS korišćena u propagandne svrhe” ali da, iako “zaustavljanje ovakve propagande može smanjiti političku podršku građana vlasti, nijedan od ta dva cilja nema konkretan i direktni vojni značaj potreban da bi medij postao legitimna meta”.

Reporteri bez granica su se u oktobru 2002. godine  sastali sa predstavnikom NATO Edgarom Baklijem (Edgar Buckley) kako bi razjasnili okolnosti pod kojima je RTS postala legitimna meta. Bakli nije dao nikakva dodatna objašnjenja, a Reporteri bez granica su izrazili “strah da vojni napad na RTS može biti opasan presedan koji otvara vrata drugim akcijama ovog tipa protiv medija.”[3] Organizacija je zatražila od Međunarodnog komiteta crvenog krsta da definiše svoju poziciju prema ulozi  medija i novinara u vreme konflikta.

Komitet za zaštitu novinara (CPJ) oglasio se 23. aprila 1999. protestnim pismom Solani zbog napada na RTS i TC Ušće podsećajući na uveravanje Šeja da je “i Alijansa zabrinuta za slobodu medija i tretman novinara, i da su misije planirane tako da se izbegnu civilne žrtve, uključujući i, naravno, novinare kao i da su akcije prekidane kada nije bilo moguće razlučiti vojne i civilne ciljeve”.[4] En Kuper (Ann Cooper), izvršna direktorka CPJ pismo završava sa: “Verujem da se  govoru mržnje i propagande najbolje suprotstavlja povećanim objektivnim izveštavanjem, ne nasiljem.”

U izveštaju “Napadi na novinare 1999”, CPJ je osudio napad na RTS i ocenio da je “ugrozio sigurnost svih novinara koji izveštavaju sa ratišta i potencijalno oslabio zaštitu međunarodnog humanitarnog prava koju novinari, kao civili, uživaju.”[5] 

Iako je CPJ reagovao u skladu sa ciljevima i misijom svoje organizacije, ostaje zabeleženo da na listi poginulih medijskih radnika za 1999. nije bilo šesnaest radnika RTS. Fairness and Accuracy in Reporting (FAIR) iz Njujorka koja od 1986. godine dokumentuje i kritikuje pristrasnost medija i cenzuru je zbog tog propusta oštro kritikovala CPJ. CPJ je objasnio da su poginuli radnici RTS isključeni “ne zbog emitovane propagande”, već zbog uloge RTS-a “kao integralnog dela kampanje etničkog čišćenja” u ratovima na Balkanu.

FAIR ukazuje da je CPJ pokušao da definiše RTS kao jedinstveni primer u opravdavanju ratnih zločina državne vojske – ponašanje koje je “vredno prezira, ali je rutina u svim zemljama”. FAIR naglašava da je prestižni medij zemlje NATO Alijanse, Njujork Tajms (New York Times) takođe širio  rasnu mržnju i agitovao za ratne zločine citirajući Tomasa Fridmana  (Thomas Friedman), kolumnistu lista, koji je 23. aprila 1999. pozivao na još oštrije napade na srpske civile.[6] FAIR je zatražio od CPJ da u budućnosti primenjuje jedinstvene standarde prema svim medijskim profesionalcima.

Pomenute organizacije za zaštitu ljudskih prava bile su jedinstvene u osudi napada NATO na RTS. Neki, poput AI i HRW bavile su se i političkom pozadinom takve odluke. AI  citira pisca Majkla Ignjatefa (Michael Ignatieff) koji kaže da je u Alijanse bilo raskola kada su neki mediji proglašeni za legitimnu metu, te da su SAD insistirale na napadu,  Francuska je uložila prigovor a Velika Britanija odbila da učestvuje u akciji.

AI citira izveštaj HRW da je napad na RTS, planiran za 12. april 1999. godine, odložen zbog protivljenja Francuske, ali jasno naglašava da “odgovornost zemalja-članica, bez obzira da li su se usprotivili ovom konkretnom napadu stoji u punoj meri i sa svim posledicama. To ih ne oslobađa pred međunarodnim zakonom, jer je Alijansa kojoj pripadaju napala civilni cilj”.[7]

Zaključak AI je je nedvosmislen: “U skladu sa članom 52 (2) Protokola I Ženevske konvencije, sedište RTS-a ne može se smatrati vojnim ciljem. Napadom na sedište RTS-a nije poštovana zabrana napada na civilne objekte, definisana članom 52 (I) i stoga je ratni zločin”.

Tekst saopštenja koje je Miloš Vasić, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) poslao iz Zagreba gde ga je NATO bombardovanje zateklo. Pismo je poslato na više od stotinu adresa stranih medija, vlada, udruženja novinara i organizacija za zaštitu ljudskih prava.

„Nezavisno udruženje novinara Srbije duboko je ogorčeno zbog NATO bombardovanja Radio-televizije Srbije u centru Beograda koje se desilo u petak rano ujutro.

Oni koji su planirali ovaj napad u NATO trebali su i morali znati da su nevini civili, dežurni novinari, producenti, urednici i tehničari radili u toj zgradi non-stop, sedam dana u nedelji, kao i u bilo kojoj televiziji širom sveta - i znali su! To je bio kriminalan napad sa predumišljajem protiv potpuno civilnog cilja i ne možemo prihvatiti nikakve izgovore, još manje licemerna i cinična izvinjavanja od strane zvaničnika NATO-a o „kolateralnoj šteti“. Duboko smo zabrinuti zbog nedostatka hrabrosti i vojne časti NATO Alijanse koja i dalje igra svoje Nintendo igrice napadajući civilne ciljeve sa 15,000 stopa visine. To je žalostan prikaz arogancije i kukavičluka.

Najmanje deset mrtvih i veliki broj ranjenih medijskih profesionalaca te večeri su bili na svojim svakodnevnim poslovima; i svi su to znali.

Tokom krvavih ratova u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni od 1991. godine, u akciji je ubijeno 76 novinara svih nacionalnosti, ali nikada nisu bili meta zato što su novinari; oni su se našli u opasnoj situaciji dok su radili svoj posao. Samo dva novinara su namerno ciljana tokom kosovskog sukoba od strane OVK i još se vode kao nestali, veruje se da su mrtvi. Potpuno svesni posledica NATO je bombardovanjem zgrade Radio Televizije Srbije u Beogradu namerno ciljao novinare i medijske profesionalce na poslu.

Ovo je hladnokrvno ubistvo sa namerom. Naš bes i očaj su nemerljivi.

Miloš Vasić, predsednik

Nezavisno udruženje novinara Srbije

24.03.1999.“

 


[1]NATO/Federal Republic of Yugoslavia ''collateral damage'' or unlawful killings? - Violations of the Laws of War by NATO during Operation Allied Force  - Izveštaj Amnesty International, 2000. http://www.amnesty.org/en/library/info/EUR70/018/2000

[2] Civilian deaths in the NATO air campaign, Human Rights Watch, 2000., http://www.hrw.org/legacy/reports/2000/nato/index.htm#TopOfPage

[3] Was the bombing of Serbia’s state TV headquarters necessary? Reporters Without Borders meets NATO leaders, 2002., https://rsf.org/en/news/was-bombing-serbias-state-tv-headquarters-necessary-reporters-without-borders-meets-nato-leaders

[4] State-run Radio and Television of Serbia (RTS) Target of NATO Missile Attack, 23.04.1999., http://cpj.org/1999/04/staterun-radio-and-television-of-serbia-rts-target.php

[5] Izveštaj Komiteta za zaštitu novinara,  Napadi na medije 1999: Jugoslavija http://cpj.org/2000/03/attacks-on-the-press-1999-yugoslavia.php

[6] CPJ Declares Open Season on Thomas Friedman, 2000., https://fair.org/extra/cpj-declares-open-season-on-thomas-friedman/

[7] NATO/Federal Republic of Yugoslavia ''collateral damage'' or unlawful killings? - Violations of the Laws of War by NATO during Operation Allied Force  - Izveštaj Amnesty International, 2000., https://www.amnesty.org/en/documents/eur70/018/2000/en/

Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten