Naslovna  |  Info  |  Vesti  |  Eho komore, filteri i mehuri u medijima: Da li se zaista čujemo?
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Vesti

30. 06. 2020.

Autor: Aleksej Kišjuhas Izvor: Cenzolovka

Eho komore, filteri i mehuri u medijima: Da li se zaista čujemo?

Živeći u svojim dobro filtriranim balonima, u čemu nam uveliko pomažu i šatro pametni algoritmi Gugla, Jutjuba ili Fejsbuka, u potrazi za informacijama koje se slažu sa našim mišljenjem, gubimo šansu da čujemo drugačije stavove i ne uviđamo činjenice koje nam ne idu u prilog. I vremenom gubimo dobro, funkcionalno, demokratsko i slobodno društvo koje komunicira među sobom

Dragi čitaoci i najdraže čitateljke, da li se ponekad osećate kao da živite u mehuru? U medijskom balonu? U ograđenom zamku ili pod šatorom od jorgana i jastuka koji smo podigli sami za sebe? Dok je ono stvarno društvo u kojem živimo bitno drugačije nego što to (volimo da) mislimo? Čestitke ukoliko je odgovor potvrdan. Zato što, hvala medijima i internetima, odistinski živimo u balonu.

Termin filter bubble (filtrirani balon? pročišćeni mehur?) skovao je internet aktivista, te osnivač i gazda sajta UpworthyIlaj Parizer oko 2010. godine. I dotični pojam odnosi se na opaki miks ove dve nezgodne drangulije: (1) prirodne ljudske sklonosti da preferiramo one informacije koje potvrđuju naše stavove i poglede na svet i (2) nevidljivih algoritama koji nam diktiraju šta prvo pronalazimo i čitamo na internetu.

Dakle, ukoliko smo poput većine građana Srbije, svoje vesti dobijamo unutar jednog sociopolitički i ideološki pročišćenog mehura. A na internetima smo najčešće izloženi jedino stavovima sa kojima se već unapred slažemo. Kako to? Krenimo redom.

Potvrđivanja

Prvo, ljudi oduvek odabiraju (medijske) sadržaje koji odgovaraju njihovim svetonazorima. U pitanju je dobro poznati psihološki fenomen koji se naziva pristrasnost potvrđivanja. Naime, i budimo iskreni, ne tragamo mi toliko za objektivnim informacijama, koliko za informacijama koje potvrđuju naše postojeće stavove, politička uverenja, vrednosti, ideologije, pa i čitave poglede na svet. I paralelno odbacujemo, blokiramo, filtriramo ili se mrštimo na one informacije koje govore suprotno.

Zato neko u Americi radije gleda liberalni CNN, a neko konzervativni Foks njuz. Neko u Velikoj Britaniji čita liberalni Gardijan, a neko konzervativni Tajms. Ili, neko u Srbiji čita Danas i gleda N1, a neko Večernje novosti i TV Pink.

Ovo nipošto ne znači da su ovi mediji isti, jer oni to nisu. Već samo da su naši motivi za njihovo konzumiranje neretko i nažalost jedni te isti. A ti su motivi, pre svega, da potvrdimo i dodatno učvrstimo svoje postojeće stavove o, evo npr., izvesnom Aleksandru Vučiću. Pa ukoliko smatramo da je Vučić grozan, skaredan, zao i naopak, kliknućemo na N1 radi te potvrde. A ukoliko smatramo da je mudar, državnik, velemajstor i bogotac, kliknućemo na TV Pink radi iste.

A ne radi se tu ni samo o novinama na trafici, jer identično ovako odabiramo i – ljude. U pitanju je fenomen koji se u sociologiji naziva homofilija. I odnosi se na prirodnu sklonost ljudske životinje – da se družimo i povezujemo sa onim ljudima koji su nam – slični. Rasno, klasno, starosno, etnički, jezički, kulturno, zavičajno, politički, ideološki, seksualno, svetonazorno.

Kao što svaka ptica svome jatu leti, tako i ljudi gravitiraju ka sebi sličnim ljudima. Društvene nauke su nam svedok: ne, suprotnosti se ne privlače. Naprotiv, prilično se odbijaju.

Nuspojava je da se ljudi ovako (i medijski i društveno) zatvaraju u navedene mehure i balone, odnosno u svojevrsne eho komore. U onlajn i oflajn prostore u kojima više ne čujemo ništa više ili ništa drugačije od sopstvenog glasa ili istog mišljenja.

Pa se zatim uporno iznenađujemo jer u društvu u kojem živimo postoje mnogi ljudi koji ne razmišljaju kao mi, ne izgledaju kao mi, ne ponašaju se kao mi, ne slušaju muziku kao mi, ne oblače se kao mi, nisu pročitali vesti koje smo pročitali mi, i ne glasaju kao mi.

Uzgred, o tom šokantnom saznanju često svedoče svi oni (ne)srećnici koji su bili u vojsci, pa su tek u kasarni imali prilike da vide onaj stvarni isečak ili reprezentativni uzorak sopstvenog društva. Da bi se nakon odsluženja vojnog roka iznova vratili u svoje društvene i medijske balone, i u kafani sa sebi sličnima raspredali priče iz armije.

Algoritmi

Drugo, celu tu stvar dodatno i gotovo eksponencijalno osnažuju nove informacione tehnologije. A posebno tzv. personalizovano pretraživanje na Internetu 2.0.

Naime, šatro pametni algoritmi sajtova poput Gugla, Jutjuba ili Fejsbuka selektivno procenjuju šta je to što bi korisnik-kliktač voleo da vidi, sve na osnovu (ličnih) podataka kao što su lokacija, prethodni klikovi i lajkovi, i uopšte mrska istorija pretraživanja. Svi smo to iskusili na svojoj koži.

Pretražujmo veš-mašine na Guglu i, gle čuda, na Fejsbuku će nam se magično pojaviti reklame za Bosch, Gorenje ili Candy (ovo nije plaćen oglas). Pročačkajmo Luvr, Orsej ili Pompidu, i eto hotelskog smeštaja u Parizu u reklami na Jutjubu.

Po guglanju npr. „British Petroleum“, jednoj osobi (finansijskom kapitalisti) prvo će se pojaviti informacije o deonicama ove kompanije, a drugoj osobi (zaštitaru životne sredine) prvo će se pojaviti vesti o izlivanju BP nafte u Atlantik.

Samo ukucajmo reč „depresija“ (depression) u Dictionary.com, i ovaj će sajt instalirati čak 223 drangulije za praćenje zbog kojih će nam danima i nedeljama iskakati reklame za antidepresive. Prilično depresivno, zar ne?

Javnodruštveni problem u vezi sa tim prokletim algoritmima i njihovim precenjenim programerima (osim podlački ciljanog reklamiranja), u tome je što nas dodatno zatvaraju u naše prirodne ekološke niše, mehure i komore.

Konzumenti medija i korisnici interneta tada postaju dopunski odvojeni ili distancirani od informacija koje se ne slažu sa njihovim interesovanjima, trenutnim potrebama i pogledima na svet. Na ovaj način, ljudi se ograđuju u sopstvene kulturne, političke i ideološke pristrasnosti, odnosno plemenske mehurove.

I sad, okej ukoliko bogovi interneta (ne)vešto pokušavaju da nam prodaju belu tehniku ili uvale turistički paket-aranžman. Ali šta ćemo sa demokratijom? Ako nam isto ovako algoritamski prodaju i uvaljuju određenu – partiju ili politiku?

Na primer, u jednom naučnom eksperimentu pokazalo se da manipulacija rezultatima koji ljudima prvi „iskaču“ na Guglu može da promeni politički izbor onih neopredeljenih glasača za čitavih 20 procenata.

Dakle, to koji redosled i koji mediji se ljudima prvo pojavljuju nakon „guglanja“ i te kako može da izmeni njihove izbore, stavove i percepcije. Zato što, realno govoreći, ko još klikće na drugu stranicu Gugla?

Uz to, naše društvene mreže su i po definiciji dizajnirane tako da približavaju slična mišljenja i slične ljude jedne drugima. One sa kojima se povezujemo na Fejsbuku i zovemo – prijatelji, a na Tviteru – pratioci. I tada svi kolektivno komotno ostajemo u jednom dobro filtriranom mehuru, bez bilo kakve nelagode, nevolje ili neprijatnosti usput. A ukoliko neko u tom našem mikrodruštvu slučajno iskaže stavove ili mišljenja koji se ne slažu sa našim, mi uradimo – šta? Izbrišemo ih iz liste prijatelja ili ih blokiramo. I još se ponosimo time unaokolo. Dobrodošli u pustinju eho komora.

Filteri i komore u doba korone

Najzad, sve je ovo i opasno po zdravlje, posebno u pandemiji poput tekuće. Ljudi koji veruju da je SARS-CoV-2 izmišljen u laboratoriji kako bi nas čipovali vakcinama, okružiće se jedino ljudima i (lažnim) vestima koje potvrđuju takvo uverenje u svojim eho komorama. Kao i obrnuto: zagovornici vakcinacije isključiće iz svog mikrodruštva antivaksere, time isključujući mogućnost da bar pokušaju da razumeju njihove nadriargumente, ali i bojazni i strahove. A i takvo razumevanje nam je potrebno, bar ukoliko želimo da vakcinacija uspe, a kolektivni imunitet postane stvarnost.

Upravo je to i naučno potvrđeno. Eho komore nisu mit ili utisak, već realnost, sudeći po nedavnom istraživanju iz naučnog časopisa Nature, koje je obuhvatilo skoro 100 miliona korisnika Fejsbuka. Ljudi se grupišu i ne slušaju međusobno. Pogledajmo samo u očigledne klastere ili grupisanja (po Fejsbuk stranicama) onih ljudi koji su za vakcinaciju (plavo) i protiv vakcinacije (crveno). Plavi i crveni su udaljeni i ne čuju se. Posebna opasnost je što neopredeljeni (zeleni) gravitiraju ka antivakcinašima. Želimo sliku naših eho komora u realnom vremenu? Evo je, na polzu čovečanstva:

Isprljajmo svet!

Zahvaljujući i ljudskoj prirodi i internet algoritmima, mi aktivno gradimo onu ličnu društvenu i medijsku mrežu koja je poput eho komore. U kojoj svi među sobom delimo iste vesti, tekstove, kolumne, reportaže, video-klipove i, uopšte, iste podatke i informacije.

I radije ne slušamo ostale i drugačije, jer svesno filtriramo ono što zapravo (ne) želimo da čujemo. Ili nam ih nesvesno, u naše ime, filtriraju sajtovi poput Gugla ili Jutjuba. A tada se iskrivljuje i naš čitav pogled na svet. Zato što izdašno generalizujemo informacije koje konzumiramo, misleći da poput nas misle i svi drugi. Ono što mi vidimo, deluje nam kao jedino što postoji. Dok nas ne ugrize za zadnjicu.

Čak nam i ne trebaju neke zle korporacije i digitalne manipulacije. Na delu je i naša prirodna sklonost da se okružimo i informacijama i ljudima koji podržavaju naše stavove i naša mišljenja, što važi i za oflajn i za onlajn medije. U pitanju je toliko sveprisutan fenomen, da ga je spomenuo i Barak Obama u svom oproštajnom predsedničkom govoru iz 2017, poručivši:

„Postali smo toliko bezbedni u svojim mehurima, da prihvatamo samo informacije koje su u skladu sa našim mišljenjem, umesto da zasnivamo svoje mišljenje na dokazima.“

A još 1962. godine, legendarni nemački sociolog Jirgen Habermas je (u)tvrdio da je zdrava javna sfera – taj stvarni ili virtuelni prostor u kojem se slobodno raspravlja o temama od javnog značaja – ključna za demokratiju. Ali takva javna sfera mora biti inkluzivna, odnosno mora da uključuje sasvim različita smatranja i razmatranja. Umesto udobnog zatvaranja u eho komore u kojima više ne slušamo jedni druge, već jedino sami sebe ili odjeke i reagovanja sopstvenog mišljenja. Na ovaj način, gubimo šansu da čujemo drugačije stavove, i ne uviđamo činjenice koje nam ne idu u prilog. I vremenom gubimo dobro, funkcionalno, demokratsko i slobodno društvo koje komunicira među sobom.

Srećom, postoje i zgodni protivotrovi, odnosno programi, projekti i praktični alati koji buše naš medijski balon. Na primer, aplikacija Flip Feed, razvijena uz pomoć naučnika sa MIT-ja, izlaže nas nasumičnim tvitovima osoba sa dijametralno suprotnim političkim i ideološkim stavovima od naših sopstvenih. Ili, aplikacija Read Across The Aisle je poput digitalne narukvice za praćenje (medijskog) zdravlja. Samo što nas ne upozorava da smo previše sedeli i izležavali se (pa nam se valja fiskulturno razmrdati), već da smo predugo čitali iste izvore informacija, pa nam u balonu nedostaje drugačijeg mišljenja.

A nešto slično pokušavaju i mejnstrim mediji. Volstrit džornal je razvio aplikaciju Blue Feed Red Feed, koja, jednu pored druge, prikazuje vesti na Fejsbuku iz liberalno i konzervativno orijentisanih medija, ukazujući na to koliko se realnosti razlikuju za različite korisnike Fejsbuka. A levo-liberalni Gardijan ima i rubriku „Burst your Bubble“ u kojoj svojim (takođe levo-liberalnim) čitaocima nudi nedeljni izbor konzervativnih tekstova koje „vredi pročitati“ da bismo „proširili svoje razmišljanje“.

S druge strane, Njujork tajms je nedavno objavio tekst republikanskog senatora o tome da valja angažovati vojsku protiv demonstranata koji protestuju zbog rasizma i policijskog nasilja. Nakon javne odmazde, urednik je podneo ostavku, jer kako se usudio da objavi drugačije mišljenje! Jer nije li udobnije u mehuru?

Zvuči šašavo, ali umesto torova, ograda i rovova, poslušajmo argumente (i „argumente“) čak i antivakcinaša, litijaša, prvosrbijanaca, naprednjaka, bojkotaša, antibojkotaša, liberala, komunista, konzervativaca i vaskolikih reakcionara i nacionalista. Samo, moliću, nemojmo slušati i razumevati fašiste (neke granice su tu sa razlogom). Zavirimo u druge balone i uronimo u hladnu vodu – ili blato – drugačijeg mišljenja, bez nužnog odricanja od sopstvenih vrednosti i svetonazora. Umesto filtracije, slobodno ublatnjavimo naš lični medijski i onlajn svet, naš mehur i eho komoru, nasuprot sanitarno udobnoj mentalnoj higijeni. Uostalom, tako se stiče imunitet.

S vremena na vreme, isprljajmo se raznim Kuririma, Informerima, Balkan infoima, Hit tvitovima i ostalim Ćirilicama. Ili, za drugu stranu političkog spektra, raznim Danasima, Vremenima, Peščanicima i Cenzolovkama na mrskoj latinici. Ne zato što su ovi mediji isti (nisu), ili zato što nema razlike između istine i propagande (ima). Već da mi sami ne bismo živeli u mehuru, i pogrešno smatrali da svi smatraju kao mi. Najzad, ni stvaran svet nije čist, uredan, dezinfikovan i filtriran, već posve prljav, mutan, mastan i zapušten. Zašto da nam mediji koje čitamo onda budu takvi? Ne filtrirajmo svet, bar ukoliko zaista želimo da se obavestimo o tome šta se u njemu dešava i koliko mutno izgleda.

Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten