Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Reforma javnog informisanja: prolazno vreme

04. 07. 2013. Beograd

Izvor: NUNS

Jovanka Matić, naučni saradnik Instituta društvenih nauka

Mesto građana u medijskim reformama

Građani i njihove potrebe su samo alibi različitih mišljenja oko neophodnosti medijskih reformi i konkretnih rešenja, ali su potpuno isključeni iz aktivnog učešća u ovom procesu.

Sve reforme u društvu se obavljaju u ime dobrobiti građana. To je slučaj i sa medijskim reformama. U poslednjih nekoliko godina, prvo podovom formulisanja Strategije razvoja sistema javnog informisanja, a zatim povodom izrade nacrta novih medijskih zakona, došlo je do mnogih sporova oko predloženih rešenja promena koje treba da obezbede bolje funkcionisanje medija, pre svega njihove informativne funkcije. Sporovi se, naravno, vode u ime zaštite interesa građana. Iz svih suprotstavljenih tabora se tvrdi da će upravo građani biti najviše oštećeni ako se ne prihvati njihovo rešenje. Građane, međutim, niko o tome ništa ne pita.

Građani i njihove potrebe su samo alibi različitih mišljenja oko neophodnosti medijskih reformi i konkretnih rešenja, ali su potpuno isključeni iz aktivnog učešća u ovom procesu.

Većina građana i ne zna da se nešto važno zbiva oko medija. Ako odluče da o tome građane obaveste, mediji to čine parcijalno i veoma pristrasno, sa ciljem da među građanima stimulišu podršku za opciju koju sami zastupaju.  

Kada je Odbor za kulturu i informisanje Skupštine Srbije održao javno slušanje o predlogu Zakona o javnom informisanju i medijima u aprilu 2013, Studio B je, oslanjajući se na Tanjug, obavestio da su u raspravi - ne računajuči ministra i pomoćnika ministra kulture i informisanja - učestvovali direktor RTV Studio B Aleksandar Timofejev, direktorka novinske agencije Tanjug Branka Đukić, poslanik Ujedinjenih regiona Srbije Saša Milenić i neimenovani broj predstavnika lokalnih medija, poslanika Saveza vojvođanskih Mađara i predstavnika Koalicije zaposlenih u medijima. Svi citirani učesnici rasprave su bili protiv predloga zakona, odnosno njegovog rešenja da se ukine državno vlasništvo u medijima.

Nasurot tome, B92 je, oslanjajući se na Betu - naveo šta su u raspravi, osim ministra i njegovog pomoćnika, rekli stručnjak Evropske unije za medije Sandra Bašić Hrvatin, član Radne grupe za izradu zakona Rade Veljanovski, predstavnik Medijske koalicije i direktor novinske agencije Fonet Zoran Sekulić, koji su svi podržali predlog zakona i direktor RTV Studio B Aleksandar Timofejev, koji je bio protiv. Iz jednog izveštaja se stekao utisak da su svi relevantni akteri protiv predloga zakona, a iz drugog da on ima snažnu podršku. Izvanredno slikovit primer načina informisanja o ovoj temi bila je i emisija “Problem” na Studiju B, od pre nekoliko meseci, u kojoj je učestvovalo pet istomišljenika, računajući i voditelja Predraga Sarapu. U emisiji su voditelj i dva novinara branili svoje pozicije protiv predloga Zakona najneprimerenijim novinarskim pristupom - diskvalifikacijom ličnosti jednog člana Radne grupe za pripremu zakona, sve dokazujući kako Studio B insistira na društveno odgovornom informisanju u korist građana.

Mediji, međutim, šturo, pristrasno i neodgovorno izveštavaju i o mnogim drugim važnim društvenim temama. O tome nam govore medijska istraživanja, iako retka.

Među retkim medijskim istraživanjima posebno su zanemarena istraživanja medijske publike. Ništa ne znamo o tome kako se građani odnose prema medijima - koliko su zadovoljni onim što im se nudi, šta im nedostaje, šta očekuju. Takva istraživanja niko ne organizuje i niko ne želi da finansira. Sami mediji nemaju službe koje bi pratile potrebe publike i njene reakcije na ponuđene sadržaje, niti neki efektivan i ustaljeni model komunikacije sa publikom, kamoli onaj koji prikuplja i rešava njhove konkretne prigovore.

O reakcijama publike zaključuje se samo posredno, preko podataka o čitanosti, gledanosti, slušanosti, koje proizvode monopolističke marketinške agencije. To što publika češće prati neke sadržaje nego neke druge, ipak, malo govori o odnosu publike prema medijima. Možda to rade zato što im mediji nisu ponudili nešto bolje i korisnije.

Možda o odnosu publike prema medijima više govore izjave nekih novinara da im je najteži deo posla pravljenje anketa sa građanima. To nije samo zato što ankete imaju unapred određen cilj, pa traju dok se ne prikupi određeni broj izjava koje podupiru već pripremljenu tezu, nego zato što mnogi od intervjuisanih građana ne mogu da odole da pri odbijanju davanja izjave za određeni medij iskažu svoje nezadovoljstvo tim medijem ili medijima uopšte. 

Mediji su u skoroj prošlosti bili moćna i progresivna sila u ovoj zemlji. Imali su lojalnu publiku koja ih je shvatala kao instituciju zaštite svog prava da bude dobro obaveštena – i bila spremna da medije zaštiti od represije, makar po cenu zatvora, batina i suzavca. Danas više nije spremna da žrtvuje ni tri kutije cigareta mesečno da bi se stvorila mogućnost da ima 10 radio i TV kanala (republički i pokrajinski javni servis) koji su institucionalno uređeni tako da rade u korist građana.

Medije je izneverila nova vlast, a građane su izneveraili stari i novi novinari. Očekivalo se da će mediji u demokratiji početi konačno da se razvijaju, modernizuju, profesionalizuju, napreduju, podrazumevajući da će održati savezništvo sa publikom. Međutim, izdale su ih sve post-miloševićevske vlade. Nijedna nije htela medije kao pse čuvare, htela je političke saveznike. Kupili su ih veliki i mali tajkuni, kojima čak nije važan profit od medijskog biznisa, nego neki drugi benefiti - oni koje samo mediji mogu da pruže, uticaj na mišljenje građana. Iznikli su tabloidni mediji i kreirana je, a zatm postala dominantna, tabloidna publika.

Ali, krivicu za današanje stanje – i možda propuštenu šansu da bude drugačije – snose i novinari. Suviše su slabo branili svoje tak rudimentarno, a teško izvojevano pravo na slobodno i odgovorno novinarstvo. Ostali su razjedinjeni, neorganizovani, politizovani, pasivni i lako potkupljivi. Razvili su klijentelistički odnos sa moćnim interesima u društvu. 

Novinari ćute kad im - bilo organi vlasti ili privatni vlasnici - smenjuju glavne urednike zbog ljutnje političara, a postavljaju podobne i poslušne. Promovišu jedne a ignorišu druge učesnike u izbornim kampanjama. Pristaju da od publike kriju ime vlasnika svojih medija i da svoju profesiju stave u službu njihovih jasnih bilo političkih bilo poslovnih interesa. Ne ustežu se da najobičnije reklame publici predstavljaju kao novinarske tekstove, još manje da već pripremeljene tekstove koje su dobili od tajnih službi ili ko zna kakvim kanalima, plasiraju kao svoj istraživački poduhvat. Dobrovoljno prihvataju odnos u kome se organ vlasti obavezuje da RTV stanici “dostavi informacije za emitovanje” o radu svojih organa, a stanica obavezuje da “informacije emituje u dostavljenom (izvornom) obliku”, da oboje to zovu novinarstvom od značaja za građane, a da prećute činjenicu da je medijska usluga plaćena (i to veoma malo, oko 2.500 evra mesečno). Obavezuju se da o javnim preduzećima izveštavaju uvek “sa stanovišta afirmacije osnovne delatnosti” javnog preduzeća, “da emituju priloge u odgovarajućim terminima na zahtev” javnog preduzeća,  a da negativne informacije “ne objavljuju pre nego što o tome informišu, provere i zatraže stav” javnog preduzeća, za oko 500 evra mesečno u lokalu, u Beogradu znatno skuplje. Drugačije izveštavaju o onima od kojih mogu imati neku finansijsku korist, nego o onima od kojih to ne mogu, bez obzira na društveni značaj njihovih aktivnosti. Smatraju da je u redu da se takmiče u istom maratonu u kome jedan ima 200 miliona dinara prednosti nad drugim. Ne smeta im da javnim servisom zovu program u kome obrazovni, dečiji, kulturni i umetnički program zajedno traju kraće od reklama. 

Predstojeće medijske reforme su šansa da se mediji promene. Ili oni koje država direktno finansira neće ići na tržište, ili će svi biti na tržištu, ali pod ravnopravnim uslovima i sa ravnopravnim šansama da dobiju sredstva iz državnih fondova. Problem medijske reforme nije državno vlasništvo, nego način finansiranja medija i sprečavanje pretvaranja finansijskog uticaja u politički uticaj. Radi se o pronalaženju odgovarajućeg poslovog modela funkcionisanja medija, jer je postojeći doveo do krize i državnih i privatnih medija. Državni onemogućuju privatnima da opstanu samo od tržišta, a pri tome su i sami preglomazni, neproduktivni i politički zavisni.

Državni novac ne pripada političarima i vladajućim partijama. To je novac građana i privrednika, koji država određenim merama ubire od svih da bi finansirala zajedničke potrebe. Građani su političarima samo delegirali pravo da odlučuju o raspodeli tog novca. Problem u raspodeli državnog novca medijima nastaje kada političari imaju mogućnost da njome finansiraju svoje potrebe, a ne potrebe građana. Njihova je potreba da im građani pruže podršku za sve druge odluke koje donose, a potreba građana je da budu obavešteni o mnogo čemu, kako bi umeli da procene da li političari dobro rade. Zbog građana je, dakle, potreban pluralizam medija i raznovrsnost medijskih sadržaja. Ali ne takav, na koji će reći – Nema šta da se gleda, a imamo sto TV kanala. To može biti i vlasnički pluralizam, ali samo pod uslovom da se time ne narušava jednaka mogućnost medija da stiču finansijska sredstva, i da državno vlasništvo nije kanal za kadrovske i političke uticaje na medije. Do sada nije bilo ni pokušaja da se takvi uticaji makar ograniče, a kamoli onemoguće u medijima u državnom vlasništvu.

Građani sigurno ne znaju mnogo o poslovnim modelima finansiranja medija. Ne znaju verovatno ni da je model koji je čitav vek dominirao u razvijenom svetu u velikoj krizi, kako zbog razvoja novih informacionih tehnologija, tako i zbog globalne svetske krize, ni kakve to posledice ima po tradicionalne medije i novinarstvo. Kod nas taj model nije ni uspostavljen, pa se ne može ni govoriti o njegovoj krizi. U krizi je stari, nasleđeni model, čija reforma je opstruirana još od donošenja jugoslovenskog Zakona o osnovama sistema javnog informisanja 1990. godine.

Uređenje sistema finansiranja medija, kako bi se onemogućilo delovanje kanala finansiranja kao mehanizama indirektne tzv. meke cenzure samo je jedan od ciljeva  predstojećih medijskih reformi. Njima treba stvoriti i druge uslove za razvoj pluralističkih, odgovornih i slobodnih medija koji su odgovorni građanima.

Jedan od propusta u pripremi reforme je što se u njoj nije čuo glas građana. Realna je pretpostavka da bi se građani zalagali i za pluralizam medija i za javnu odgovornost medija, i za bolje predstavljanje manjina. Možda bi imali više poverenja u javni servis da im je on jasno predstavio kako troši novac koji su mu građani direktno dali. Možda se ne bi osećali prevarenim što neke TV zvezde zahvaljujući pretplati imaju višestruko veće plate nego oni sami, kada bi bili ubeđeni da je to pomoglo njima ili njihovoj deci da bolje razumeju svet u kome žive, ili drugima da bolje razumeju njih ako pripadaju nekoj manjini u društvu.

U Srbiji nisu razvijene organizacije civilnog društva kojima je glavna aktivnost da zastupaju interese građana u oblasti informisanja, kakve postoje u mnogim drugim i koje snažno zahtevaju od medija da budu odgovorni prema građanima, prate rad medija i upozoravaju na klijentelistički odnos medija prema moćnim interesima u društvu. Jedan od ciljeva medijske reforme treba da bude i razvoj ovakvih organizacija.

Medijskom strategijom je obećana organizovana delatnost države na podizanju medijske pismenosti. U njoj se konstatuje nizak nivo medijske pismenosti i neophodnost da država više učini na tom polju. Ne znamo da je učinjeno išta, osim što je formalno ostraven konkretan zadatak naveden u Akcionom planu – da se preispita mogućnost uvođenja programa medijske pismenosti u proces obrazovanja. Ministarstvo kulture je tu mogućnost preispitalo jednim običnim pismom koje je uputilo Ministarstvu obrazovanja sa pitanjem da li takve mogućnosti postoje. Upitano Ministarstvo je odgovorilo da takvi oblici obrazovanja već postoje kroz predmete Građansko vaspitanje, Maternji jezik, Sociologija, Psihologija, itd. Razvoj kritičkih kompetencija medijske publike - sposobnosti tumačenja i kritičkog vrednovanja medijskih sadržaja – jedan je od osnovnih načina na koji publika može da utiče da dobije mnogo bolje medije nego što su današnji.

Nema komentara.

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten