Uloga umetnosti i medija u onesposobljavanju osoba sa oštećenjima

Onesposobljavajućim stereotipima koji onesposobljavane osobe medikalizuju, prezaštićuju, kriminalizuju ili dehumanizuju, obiluju knjige, filmovi, televizija i štampa. Oni formiraju temelj na kome su zasnovani stavovi, ubeđenja prema onesposobljavanim osobama i očekivanja od njih. Oni su u osnovi diskriminacije i ekspoloatacije sa kojom se onesposobljavane osobe svakodnevno susreću i značajno doprinose njihovom sistematskom isključivanju iz svakodnevnog života

Iz uvoda:

Ova tri teksta objavljena u Velikoj Britaniji između 1992. i 2004. godine izdajemo u zajedničkoj knjizi jer sa više aspekata ukazuju na činjenice i svedočenja u odnosu društvene zajednice prema osobama sa oštećenjima.

Njihovo objavljivanje prethodi završetku šire studije zasnovane na kritičkoj analizi medijskog diskursa u Srbiji u poslednje dve godine, čime ćemo stvoriti teorijski okvir i predloge koraka za relevantno informisanje o položaju jedne desetine svetskog stanovništva i ravnopravan pristup njoj u službenoj (pisanoj i govorenoj) upotrebi jezika.

U poslednjoj deceniji objavljeno je nekoliko knjiga, istraživanja i radova relevantnih za savremene prilike u Srbiji u vezi sa društvenim položajem, prisustvom i predstavljanjem osoba sa oštećenjima u javnosti, čiji se spisak nalazi u nastavku ovog teksta.

Organizacije civilnog društva u okviru svojih edukativnih aktivnosti i izdavačke delatnosti u oblasti ljudskih prava i položaja marginalizovanih grupa građana/ki sve se više bave odnosom prema osobama sa oštećenjima i načinom na koji se o nama govori. Pored toga, sve je više studentskih radova i istraživanja iz oblasti prava, lingvistike, žurnalistike i tehničkih nauka (prevashodno u vezi sa pristupačnošću i pomoćnim tehničkim sredstvima) kojima se želi doprineti ravnopravnosti osoba sa oštećenjima, što predstavlja dobru osnovu za razvijeniji istraživačkoobrazovni rad u toj oblasti, čemu će, uverena sam, i ova knjiga doprineti.

 

O tekstovima u knjizi

Čitajući radni dokument „Invalidnost u štampi: istraživanje o tome kako su osobe sa invaliditetom prikazane u štampanim medijima u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Srbiji u 2006. godini“, nastao pod rukovodstvom Lise Adams u okviru Inicijative za praćenje oblasti invalidnosti regionalne kancelarije francuske humanitarne organizacije Handicap International, na spisku kori-šćene literature, među najčešće citiranima, pronašla sam tekst „Onesposobljavajuće prikazivanje i mediji“ o istraživanju principa na osnovu kojih mediji predstavljaju osobe sa oštećenjima, koje je za potrebe Britanskog saveta organizacija onesposobljavanih osoba (BCODP) 1991. i 1992. sproveo prof. dr Kolin Barns, pre-davač i istraživač na Katedri za sociologiju Univerziteta u Lidsu, aktivista BCODP-a. U zaključku svoje analize on navodi:

“Onesposobljavajućim stereotipima koji onesposobljavane osobe medikalizuju, prezaštićuju, kriminalizuju ili dehumanizuju, obiluju knjige, filmovi, televizija i štampa. Oni formiraju temelj na kome su zasnovani stavovi, ubeđenja prema onesposobljavanim osobama i očekivanja od njih. Oni su u osnovi diskriminacije i ekspoloatacije sa kojom se onesposobljavane osobe svakodnevno susreću i značajno doprinose njihovom sistematskom isključivanju iz svakodnevnog života”.

Analiza medijskog materijala, pretežno štampanih medija, u Srbiji, u periodu 2004-2011, pokazuje da se toj temi daje više prostora nego ranije. Međutim, prostor joj se često daje u nedostatku atraktivnije teme, ili da bi se ispunila obaveza, te su češće u pitanju izdvojene, specijalizovane emisije i prilozi od onih koji temu položaja i prava osoba sa oštećenjima tretiraju kao samo jednu od društvenih tema. Tema je prisutna u informativnim i drugim emisijama namenjenim svima kada su primarni izvor donosioci odluka i kada je povod za emitovanje neki oblik pomoći koju različiti uticajni ili poznati akteri koji nemaju oštećenja pružaju osobama sa oštećenjima. I pored sve boljih pri-mera, naročito u sportskim rubrikama, i pojedinih članaka i priloga koji temi prilaze s aspekta ljudskih prava, i dalje je dominantan:

 

(a) senzacionalizam, nekompetentnost i irelevantnost na nivou:

– izbora teme ili perspektive za njeno predstavljanje

– izvora informacije

– prenetih informacija

– pristupa obradi sadržaja

– terminologije (nedoslednost koja se najčešće ogleda u korišćenju različitih termina u istom tekstu ili prilogu iz stilskih razloga ili, pak, u naslov i podnaslov teksta sa dosledno upotrebljenom terminologijom iz socijalnog modela, urednici iz nedostatnog znanja uvode termin, pridev ili opasku, zbog kojih sadržaj ima potpuno drugačiji prijem od prvobitno planiranog;

(b) održavanje prepoznatljivih stavova i vraćanje na njih, što se ogleda u:

– izboru teme, konteksta, perspektive izvora, aktera i žanra načinu obrade sadržaja. Na nivou stavova, tragom analize prof. Barnsa, osobe sa oštećenjima u štampanim medijima u Srbiji i dalje se prikazuju:

 

  • kao jadne, nesrećne osobe koje treba sažaljevati, i stoga su predmet dobročinstva, milosrđa i nasilja, neophodna im je pomoć drugih, terapija i (iz)lečenje (naj-češći stereotip)
  • kao greška prirode, ili kao da je bolest, odnosno oštećenje, kazna za njihov ili tuđi greh
  • kao potomci slavnih ljudi sa sličnim iskustvom
  • seksualno abnormalna ili aseksualna bića
  • da uprkos oštećenju, uspevaju isto što i osobe koje ga nemaju, čak i više od njih (fenomen superbogalja), ali
  • da ne mogu samostalno da donose odluke i upravljaju svojim postupcima i zato se društvu upućuje apel za pomoć, solidarnost, prilagođavanja (takođe često)

Razlog zbog koga objavljujemo ovo istraživanje na srpskom jeziku jeste potvrđivanje stavova iz analize medijskog materijala na engleskom jeziku osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka u analizi štampanih medija u Srbiji, uz srodničku identifikaciju savremenika sa slavnim ljudima iz prošlosti koji su imali ista oštećenja (npr. Homerovi sinovi).

 

Po prof. Barnsu:

 

“Jedino rešenje koje uliva nadu u uspeh jeste da sve medijske organizacije obezbede tu vrstu informacija i slike koje, kao prvo, prepoznaju i bave se složenošću iskustva kroz koje prolaze onesposobljavane osobe i, kao drugo, da olakšaju punu integraciju svih onesposobljavanih osoba u opšti ekonomski i društveni život zajednice”.

 

Pristup koji te uslove ne ispuni nanosi štetu kako onesposobljavanim osobama tako i društvu u celini. Trenutno u Britaniji oko dvanaest procenata stanovništva čine onesposobljavane osobe. Velika je verovatnoća da će se taj broj dramatično uvećati u narednih nekoliko godina usled nekolikih faktora, kao što su napredak medicine i starenje stanovništva – verovatnoća da će doći do oštećenja znatno se povećava što su osobe starije. Disabilizam u medijima nije više samo moralno i društveno neprimeren, već nije ekonomski zasnovan.

 

O moralnoj neprimerenosti disabilizma, „diskriminatornog, tlačiteljskog ponašanja, sklonosti zloupotrebi, koje proističe iz uverenja da onesposobljavane osobe manje vrede od drugih“ (Miler – Parker – Gilinson 2004), govori tekst „Pogled onespo-sobljavane osobe na prenatalne lekarske pretrage“ autorke Alison Dejvis, rođene sa jednim od urođenih oštećenja koje je moguće otkriti prenatalnim lekarskim pretragama.

Autorka je jedinstvena po svojoj borbi protiv prenatalnih pretraga, podsticanja roditelja na abortus i protiv usmrćivanja nerođenih i rođenih ljudi na osnovu stručne i drugih procena o oslobađanju od muka i zbog manjeg ekonomskog tereta po porodicu i društvo.

Alison Dejvis ukazuje na neophodnost da se zaustavi tendencija ugrožavanja života osoba sa oštećenjima na osnovu neodgovarajućih tumačenja biohemijskih i medicinskih istraživanja. Mi gledamo televiziju i čitamo novine i pre nego što odlučimo da se bavimo određenim poslom kojim kasnije (možemo da) utičemo na to da li će se neko drugi roditi, kako će živeti i raditi. Alison Dejvis piše:

 

Moj dosadašnji život pun je i raznovrstan… a imala sam uspona i padova, neki koji se mogu pripisati mom oštećenju. Najveću radost mog života danas predstavlja podrška centru sa 83 deteta sa teškim oštećenjia u Indiji. Pišem im i redovno ih posećujem i volim ih duboko i zaštitnički, kao da sam ih sama rodila. Oni nemaju nijednu od pogodnosti koje ja imam i mnogi od njih mogu samo da puze, ali samo bi veoma hrabra osoba smela da mi kaže da bi im bilo bolje da su ih izbrisali sa spiska živih.

Predstavnici/e zdravstvene struke često preda mnom opravdavaju pretrage za spinu bifidu i abortus govoreći:’Ti si izuzetna.

Moj odgovor je dvojak: Svako ljudsko biće je izuzetno, jedinstveno, neprocenjivo i da je bilo po njihovom, pre 44 godine, ja ne bih bila izuzetna – bila bih jedan od bezimenih ‘defektnih fetusa‘, koje oni svake godine bacaju u medicinsku kantu za otpatke sve u ime ‘izbora‘”

 

Nevidljivost stvarnog i potencijalnog društvenog učinka ljudi sa oštećenjima i ekonomske posledice inferiornog i onespo-sobljavajućeg odnosa prema njima u Velikoj Britaniji bili su povod da se sprovede istraživanje „Disabilizam – kako stati na put po-slednjoj predrasudi“. Inicirale su ga 2002. godine britanske nacio-nalne humanitarne organizacije za cerebralnu paralizu (SCOPE) i mreža organizacija pod nazivom Disability Awareness in Action (DAA), koje su sproveli Pol Miler, Sofija Parker i Sara Gilinson, istraživači londonske organizacije DEMOS, jedne od tzv. ‘think tank’ organizacija. Taj tekst takođe sam pronašla u spisku korišćene literature u okviru istraživanja Handicap Internationala iz 2006. godine.

Prvi deo istraživanja korespondira sa nalazima prof. Barnsa. U njemu su navedeni primeri posledica institucionalnog disabilizma u sferi obrazovanja (osoba treba da se ponaša tako da se ne razlikuje od drugih, njeno stavljanje u nepovoljniji položaj, oduzimanje mogućnosti profesionalnog napretka, samim tim i sti-canja ili preuzimanja dela društvene moći, procena karaktera umesto učinka, dovođenje potrebe za podrškom u roditeljstvu u vezu sa postojanjem oštećenja i mnoge druge situacije koje rezultiraju prikrivanjem oštećenja, osećajem niže vrednosti, izbegavanjem komunikacije, izolovanošću, nevidljivošću).

U drugom delu istraživači predlažu metod i zajednički konsultativni proces različitih aktera koji bi inicirale onesposobljavane osobe, u nauci poznat kao „zone trgovine“, a predstavljen na primeru sfere rada. On prikazuje fleksibilan pristup radu, koji karakterišu promenljivost i prilagodljivost. U središtu pažnje je učinak svakog člana/ice društva.

Onesposobljavane osobe su često izvanredne u rešavanju problema, zato što moraju to da budu… u ovom trenutku život za onesposobljavane osobe [predstavlja] jedan niz izazova koje treba prevazići… Učiniti radno mesto pristupačnijim nije dovolj-no ako nije moguće pregovarati o sistemu prevoza da bi se stiglo do posla: šta vredi rampa na ulazu u restoran ako ujutru ne mo-žete da ustanete iz kreveta? Može se zaključiti to da parcijalna rešenja problema pristupačnosti očigledno nisu dovoljna. To nam, takođe, govori da su, pošto se bore sa svetom koji je samo mestimično pristupačan, onesposobljavane osobe razvile čitavo bogatstvo iskustva višestrukih inovatora.

Taj stav mogao bi da utiče na promene u različitim sistemima, počev od obrazovanja, a preko njega na promene odnosa u na-uci i kulturi prema ulozi pojedinca/ke i jednakom vrednovanju svake osobe u sistemu pružanja usluga i na polju rada.

Bez obzira na izostanak informacija o učinku ovog istraživanja u Velikoj Britaniji i o procesu sprovođenja predloženog metoda u odnosu na puno učešće onesposobljavanih osoba, odlučila sam da se knjiga njime završi jer, uz primere koje navodi, ukazuje na neophodnost i moguće načine suočavanja sa disabiliz-mom, i kao preduslove uspešnog procesa navodi puno učešće, saradnju, kreativnost i fleksibilnost.

Budući da su tekstovi u knjizi na engleskom jeziku objavljeni zasebno i da se tematski strukturalno razlikuju, u priređivanju knjige zadržani su izgled i struktura originala. Sve bibliografske odrednice u knjizi, radi lakšeg pronalaženja, navedene su na jeziku i pismu na kome su štampane ili citirane. S obzirom na vreme u kome su tekstovi nastali, nazivi listova, filmova i emisija koji do sada nisu prevedeni na srpski i susedne jezike ostali su u originalu uz predlog prevoda gde je to relevantno za razumevanje konteksta.

S obzirom na ograničeni tiraž, postaraćemo se da do knjige dođe što veći broj čitalaca i čitateljki koji će moći da je koriste u štampanom, zvučnom i elektronskom formatu uz preporuku da je zadrže kod sebe samo onoliko koliko im bude neophodna.