EN
Bojanov novinarski opus je iscrpna, sveobuhvatna hronika beščašća i izopačenosti. Nema sumnje da će neki budući istoričar upravo iz Tončićevih tekstova detaljno rekonstruisati našu ubilačku epohu, da će iz njegovih komentara i kolumni spoznati sve nijanse zla i naopakog
U aprilu nas je napustio BojanTončić, novinar sa velikim „N“. Bio je član redakcije dnevnog lista Danas, portala E-novine i XXZ magazina, koautor televizijskog serijala o Beogradskom krugu, kolumnista regionalnih portala Nomad, Lupiga, Al Džazira Balkan, saradnik Helsinške povelje, Remarkera i Betona, urednik Dosijea o medijima. Autor knjiga „Krivo srastanje“ i „SlučajTopčider – Anatomija državnog zločina“. Dobitnik novinarskih nagrada „Dušan Bogavac“, „Nikola Burzan“ i nagrade Podgoričkog novinarskog foruma. Etička vertikala naše profesije. Novinarčina i ljudina.
Tončić je svoj život posvetio borbi protiv represije i nepravde u svakomo bliku. Uporno je pisao o ratnim zločinima Miloševićevog režima, o ratnohuškačkoj propagandi, o ideolozima i praktičarima radikalnog zla, o zločinačkom nasleđu pred kojim srpsko društvo zatvara oči, o stanju poricanja, o odsustvu stida i srama u post-genocidnom društvu. Pisao je u ime žrtava zločinačke mašinerije, u ime pobijenih i nestalih. Bio je glas onih kojima je uskraćeno pravo na govor, onih kojima su usta zapušena zemljom, svih onih kojih zvanična Srbija odbija da se seća.
Tončić je uvek bio na strani poniženih i uvređenih, obespravljenih i potlačenih, slabih i nemoćnih. Na strani svih manjina, nacionalnih, seksualnih, mislećih, antiratnih. Na strani usamljenog pojedinca koji stoji pred džinovskom piramidom moći i odbija da pogne glavu. Na strani dezertera, tih časnih mladih ljudi koji su odbili da uzmu pušku u ruke i da ubijaju druge ljude samo zato što se malo drugačije zovu, u ime nacije i VelikeSrbije.
Pisao je oštro, briljantno, ubojito, leksički bogato, osobenim, samosvojnim stilom koji je bio prepoznatljiv i bez potpisa. U njegovom novinarstvu bio je vidljiv uticaj klasične književnosti, u svakom tekstu ogledali su se tragovi bogate Bojanove lektire. Pisao je o raznim pojavnim oblicima fašizma koji već decenijama bujaju u ovoj nesrećnoj zemlji, posmatrajući sve te fenomene zla iz perspektive pobunjenog pojedinca koji ne pristaje na sveopšte moralno rasulo i raspad svih ljudskih vrednosti.
Kroz njegovu novinarsku prozu prodefilovali su svi zlikovci iz našeg zverinjaka, nije ostao dužan nijednom viđenijem primerku kriminalne faune. Zabeležio je nepočinstva ratnih zločinaca, medijskih poslenika koji su pripremali i pravdali zločine, intelektualaca koji su stvorili ideološku bazu za krvavu nadgradnju, političara koji su rukovodili udruženim zločinačkim poduhvatom, sudskih činovnika koji su amnestirali ubice, poricatelja zločina i negatora genocida u Srebrenici.
Bojanov novinarski opus je iscrpna, sveobuhvatna hronika beščašća i izopačenosti. Nema sumnje da će neki budući istoričar upravo iz Tončićevih tekstova detaljno rekonstruisati našu ubilačku epohu, da će iz njegovih komentara i kolumni spoznati sve nijanse zla i naopakog.
Tončić je pisao iz istinske vezanosti za ljudsku patnju, iz čiste empatije sa konkretnim, empirijskim ljudskim bićima. Koliko je samo tekstova napisao o braći Bitići, o porodici Barbalić koju su radikali proterali iz Zemuna, o vojnicima koji su ubijeni u Topčideru, o ubijenom romskom dečaku Dušanu Jovanoviću, o žrtvama otmice u Štrpcima, o žrtvama streljanim na Ovčari, o generalu žive vojske Vladi Trifunoviću. Vratiti žrtvama ljudsko dostojanstvo koje su dželati nastojali da im oduzmu – to je bio etički imperativ Bojanovog novinarskog rada.
Za Tončića važi ono što je Radomir Konstantinovićnapisao o sebi – da je „tuđ u tuđem svetu“ koji odbija da se suoči sa svojim zločinstvom i sve takve pokušaje otpisuje kao izdaju. Ali su obojica savremenici jednog budućeg, drugačijeg i boljeg sveta koji će doći.
Tončić je bio ona krležijanska svetiljka u tmini. Svetiljka je zgasnula, tmina se sve više zgušnjava, ali Tončićevi tekstovi svetle i dalje, kao siguran vodič iz ovog mračnog tunela u kojem trajemo već tri i po decenije. Ako naše društvo ikada poželi da se iskobelja iz pomračenog stanja uma i duše, neka prati plamen koji leluja u stotinama blistavih članaka koje je iza sebe ostavio Bojan Tončić.
| Bojan Tončić (1967 – 2024)
urednik Dosijea od 2020. do 2023.
„Dve stvari se Bojanu Tončiću ne mogu osporiti: umeo je da piše i nije se dao kurvinim sinovima. A na ovim grbavim prostorima to, za početak (ponekad i za kraj), nije malo. Možemo, naravno, raspravljati da li dobro pisanje proističe iz čvrstog stava ili čvrsti stav čvrstinu dobija iz dobrog pisanja – pre će biti ovo drugo, jer se čvrsto može stajati i na pogrešnom mestu – tek, nikada Bojan Tončić nije ni pomislio da bi mogao biti na drugoj strani od one koju je odabrao: strana onih koji pišu da se ne bi izgubili u banalnosti, gluposti i užasu i koji, uz to, organski ne podnose fašizam.“
(Ivan Milenković, Vreme)
„Životna priča Bojana Tončića mogla bi se upisati u niz tihih i nevažnih junaka, koji nisu prepoznati u prvom trenutku, ali čije će delo ostati da nadahnjuje mnoge koji ikada budu razmišljali o mogućnostima pobune i otpora u represivnim i autoritarnim društvima.“
„Tončić je ispisao jednu od najetičnijih kolekcija novinarskih tekstova koji su za temu imali: ratove devedesetih, srpske ratne zločine, vojsku, genocid u Srebrenici, pravdu za žrtve Miloševićevog režima, tranziciju, odustajanje Srbije od suđenja za ratne zločine, paktiranje Demokratske stranke sa SPS-om, ali pre svega zločinački učinak Srpske radikalne stranke, Vojislava Šešelja, kao i njegovih najbližih saradnika i nastavljača životnog projekta kroz Sprsku naprednu stranku – Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića.“
(Saša Ilić, Peščanik) |
