Ko se sećao slučaja smene Sretena Ugričića sa čela Narodne biblioteke Srbije – znao je šta nas čeka!
Srbija je u maju 2024. godine dobila novog ministra informisanja i telekomunikacije – istoričara Dejana Ristića, ali kao što su bolje upućeni predviđali, ubrzo su se izjalovile nade da će šesti ministar za informisanje u naprednjačkoj eri zaustaviti dalju eroziju medijskih sloboda i bezbednosti novinara. Za samo nekoliko meseci novi popečitelj je pokazao izuzetno neznanje o medijima i medijskim politikama u Srbiji, i istovremno je dokazao da poseduje neoradikalski gen za progon novinara.
Ali, first thing first, faktografija kaže sledeće: završio je Filozofski fakultet u Beogradu; pohađao je specijalizovane edukacije u Jerusalimu i Londonu iz oblasti državne uprave i istraživanja Holokausta; bio je vršilac dužnosti direktora Narodne biblioteke Srbije, a pre toga je bio državni službenik u Arhivu Srbije, Filmskim novostima, Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture i Ministarstvu rada i socijalne politike, zatim je 2013. postao državni sekretar nakon dolaska Ivana Tasovca na mesto ministra kulture i tu funkciju obavljao do 2015. godine, kada je zamoljen da se povuče. Nakon godina u kojima je, da citiramo Sašu Ilića, postao poznat javnosti kao komentator istorijskih nedoumica kod Srba od paleolita do danas, sredinom 2021. naprednjačka vlast ga ponovo angažuje i imenuje za v. d. direktora Muzeja žrtava genocida. Potom je, opet da citiramo Ilića, postao „regulatorno telo za upotrebu genocida u javnosti“, a istovremeno i apolegeta Vučićeve vlasti. Zato je krajem prošle godine zaslužio mesto na izbornoj listi sa Vučićevim imenom i potom postao narodni poslanik, da bi u julu postavljen na čelu Ministarstva informisanja i telekomunikacija.
Vratimo se u 2012. godinu i dolazak Ristića, tada priličnog anonimusa, na čelo Narodne biblioteke, jer je taj slučaj paradigmatičan na mnogo načina, a jasno govori o tadašnjem a i današnjem „političkom komesaru“. Upravnik NBS-a od 2001. godine bio je Sreten Ugričić, ali je dospeo na crnu listu tadašnje vlasti predvođene Demokratskom strankom i SPS-om i smenjen je zbog političke nepodobnosti, a za DS i SPS za v.d. upravnika postavljaju glavnog lika ove priče. Već pomenuti Saša Ilić svedoči kako je na prvom zboru zaposlenih Ristić bio učtiv i obećao da će nastaviti sve projekte i procese, ali je ubrzo je brutalno degradirao i izolovao pojedine Ugričićeve saradnike, a u javnosti je po promeni vlasti krenuo da denuncira prethodnika.
Ristić je autor i nekoliko knjiga, uglavnom istorijskih, najpopularnije su „Mitovi srpske istorije“ i „Zablude srpske istorije“, ali njima se ne hvali u biografiji na zvaničnom sajtu Vlade Srbije. A ne pominje, naravno, ni optužbe da je u knjizi „Zablude srpske istorije“ prepisao pojedine delove teksta koji su prvobitno objavljeni za Fake News Tragač, bez navođenja autora i izvora i tako ih predstavio kao svoje.
Sve u svemu, jedna izuzetno bogata karijera čoveka koji je sve vreme deo sistema. I telom i dušom, može se reći. Međutim, to ne bi trebalo da bude nikakav problem, ima časnih primera koji svoj posao obavljaju savesno i pošteno, ali novopostavljeni ministar je pokazao da će, ipak, ići drugačijim putem.
Čim je preuzeo štafetu, Ristić je krenuo da obilazi parohiju, odlazeći na sastanke sa medijima, novinarskim udruženjima, organizacijama i asocijacima koje se bave tom oblašću, ubeđujući svakoga od njih da razume njihovu situaciju i da će nastojati da pomogne koliko god može.
Nedugo zatim, ministar Ristić je pomogao, i te kako. Kada su se otvorila vrata pakla, a iz najdubljih ponora pojurili kerberi i ostali demoni prema našoj koleginici, saborkinji i drugarici Tamari Skrozzi, da je raščerupaju, srozaju i dovedu do ivice života i smrti, dotični je izdao saopštenje , koje je više ličilo na presudu, i u kojem jasno, glasno i ponosno staje na mračnu stranu.
I tako, mandat istoričaru Ristiću nije pošteno ni počeo, a on ga je već završio, i kao većina prethodnika biće, pre ili kasnije, deponovan na smetlište istorije kao istorijska greška.