ENEtički i profesionalni standardi u beogradskim dnevnim listovima u maju najčešće su kršeni objavljivanjem kleveta, glasina, tračeva i izmišljenim ili anonimnim pismima-svedoči četvrti izveštaj Saveta za štampu Medija centra. Analiza 133 tekstova je pokazala da su dominirali natpisi o pojedinim vladinim funkcionerima, ali i sistematskim pregledima dece u privatnoj klinici, što je neprihvatljiv tretman maloletnika u štampi, primetio je juče Dušan Radulović, izvestilac Saveta.
Kao primer širenja mržnje Radulović je naveo tekstove „Srpskog nacionala“ o zainteresovanosti hrvatskih i slovenačkih kompanija za kupovinu „Ce marketa“, odnosno istraživanju koje je navodno pokazalo da Srbi nisu zaboravili prošlost. Tu je i serija napisa „Kurira“ o Mlađanu Dinkiću sačinjena navodno prema podacima tajnih službi, a u tu priču se uključuju i drugi listovi, pa i „Glas javnosti“ objavljuje da je reč o falsifikatu. Nije neobično da se istina u jednom glasilu proglašava neistinom u drugom, ali zbunjuje to što u javnosti kao vlasnik oba lista slovi ista ličnost.
Kao primer nepoštovanja profesionalnih standarda i optužbi bez argumenata, Radulović je naveo i napise o kupovini kuće guvernera Narodne banke Radovana Jelašića i seriju o mitu koji je, navodno, Miroljub Labus dobio od firme „Erikson“. Postala je praksa da se izvori za pojedine tvrdnje ne navode, da se informacije preuzete iz drugog glasila navode kao sopstvene, kao i da bombastični naslovi nemaju pokrića u tekstovima. Tvrdeći da ne postoje dovoljno jasni standardi u profesiji, stručnjak za marketing Vojislav Žanetić je ocenio da „srpsko novinarstvo u ovom trenutku liči na hor nemih ljudi koji pevaju gluvima“. Stiče se utisak kao da je krivotvorenje činjenica gotovo opravdano, ukoliko je bazirano na „dušebrižničkom senzacionalizmu“. Pokazalo se to i u napisima o pregledima dece u klinici ECIM koji su dovođeni u vezu s pedofilijom, dečijom pornografijom i drugim neprihvatljivim pojavama. Umesto pred sudovima, suđenje se, kako je rekao Žanetić, odvijaju u medijima, a neretko se pretvaraju u medijski linč. Priče u domaćim listovima se nastavljaju jedna na drugu, pa je ona o pregledima bila podsticaj za prateće napise o poštaru pedofilu, deci žrtvama seks turizma, braku starca i maloletnice i druge.
Da se iza navodno velike ljubavi i brige za decu često kriju velike zloupotrebe i kršenje dečijih prava primetila je i Ivana Stanković iz Instituta za kriminološka istraživanja. Napisi iz prošlog meseca samo su jedan od takvih pokazatelja. Centar za prava deteta već treću godinu analizira tekstove iz štampe, a preko dve hiljade napisa lane pokazuje da se najmlađom populacijom bavimo u graničnim situacijama i ne tako retko na senzacionalistički način. Iako je navođenje punog imena i prezimena deteta najupadljiviji vid zloupotrebe, čak i kad se to nekako izbegne, dete žrtva lako se može identifikovati po drugim informacijama iz teksta. Senzacionalizam je ono što deci najviše šteti, a takvi napisi često dovode do takozvane sekundarne viktimizacije koje žrtvama nekad teže pada nego primarni čin nasilja. To ne znači, ukazala je Stvenović, da o problemima dece ne treba pisati, „jer dečija prostitucija, dečija pornografija, trgovina dečijim organima, zlostavljanje dece nije nešto što nije karakteristično za ove prostore“, ali svakako ne na senzacionalistički način.
M.Petrić
