Stanje interkulturalne razmene putem TV medija u regionu – Uticaj uređivačke politike javnih servisa na interkulturalnu razmenu – Stanje programa regionalne kulturne saradnje i koprodukcije – Jačanje postojećih regionalnih mreža televizijskih stanica i producentskih kuća koje izveštavaju o procesu evropskih integracija i mogućnosti uključivanja programa interkulturalne razmene u njih – Pogled u budućnost – Priprema pilot-projekta regionalne saradnje
U nameri da pokrene proces stvaranja moderne politike proaktivne interkulturalne razmene u TV medijima u zemljama bivše SFRJ, a naročito u zemljama čiji stanovnici koriste jedan od tzv. SHBC jezika, Nezavisno udruženje novinara Srbije je 22. i 23. aprila 2010. organizovalo dvodnevnu konferenciju javnih i privatnih emitera, „TV medij kao oruđe interkulturalne razmene“.
Konferencija je održana u Medija centru, u Beogradu i okupila je jasno definisanu ciljnu grupu od tridesetak autora, urednika i realizatora emisija iz kulture, ali i specijalista za TV medij iz Slovenije, BiH, Makedonije, Crne Gore, Hrvatske i Srbije, kao i predstavnike Francuske i EU. Oni su diskutovali i analizirali stanje interkulturalne razmene u celini i u odnosu na pojedinačne teme, s ciljem ukazivanja na neophodnost kooperacije radi efikasnije proizvodnje kvalitetnog programa kulturnih sadržaja. Planirani cilj same konferencije bio je da, kroz organizovanu diskusiju i analizu problema iz uglova stručnjaka iz svih zemlja regiona, utvrdi činjenično stanje u polju interkulturalne razmene i, još važnije, ponudi praktična rešenja i sugestije kako da se ova razmena razvije i proširi. Kao unapred naznačen izuzetno bitan rezultat konferencije bio je stvaranje platforme za buduću regionalnu saradnju u vidu pilot-projekta, rađenog po principu evropskih koprodukcija, čiji je cilj postavljanje kamena temeljca za otvaranje zemalja bivše Jugoslavije jednih prema drugima.
Konferenciju „TV medij kao oruđe interkulturalne razmene“ otvorili su Nebojša Bradić, ministar kulture i informisanja, Adriano Martins, zamenik šefa Delegacije Evropske unije u Srbiji, i Paskal Delpeš, savetnica za saradnju i kulturnu delatnost Francuske ambasade u Beogradu i direktorka Francuskog kulturnog centra.
„Kultura otvara puteve tamo gde su oni za politiku nedostupni“, istakao je Nebojša Bradić. „U jednom izranjavljenom, isparcelisanom svetu, punom prepreka i barijera, kultura teče prirodnim putem. Televizija kao medij najbrže je sredstvo kojim kultura može putovati s kraja na kraj prostora gde se govori istim, ili sasvim sličnim jezikom, a koji ima zajedničku prošlost, navike i ukus. Taj medij predstavlja logičnu vezu između ljudi koji se razumeju i žele da razmenjuju kulturna dobra, iskustva i saznanja. Znamo svi koliko je taj medij učinio zla kada je dospeo u ruke onih koji nisu imali u vidu misiju o kojoj govorim, koliko je mržnje i neprijateljstva proizveo. Mi smo sada pred drugim, suprotnim ciljem – da zalečimo rane i otvorimo prostor za civilizovan, kulturni život. Očekujemo od televizije da u tome odigra ključnu ulogu“, istakao je Bradić, dodajući da kultura nema teritoriju, vlasnika, cenu – ona je sveopšte dobro koje ne smemo prisvajati i skrivati od drugih. „Ona nije kultura ukoliko pripada i služi uskom krugu korisnika, jednom sloju, samo jednom narodu. Nju treba razmenjivati sa drugima i tek onda će biti istinski naša. Uostalom, čak i kada bismo hteli da je zatvorimo u sopstveno dvorište, ona bi našla način da pobegne. Mediji menjaju našu svest o lokalnom i globalnom; počinjemo da posmatramo sebe poredeći se sa kulturom i kulturnim dostignućima drugih i postajemo deo jednog interkulturalnog sveta koji je mnogo drugačiji od onog skučenog, jučerašnjeg. Taj svet nam je nadohvat ruke i mi treba da učinimo napor da postanemo njegov deo, bez bojazni da ćemo izgubiti nešto lično, posebno, nacionalno, specifično. Ukoliko propustimo ovu šansu, vratićemo se u vremena koja želimo da što pre zaboravimo“, zaključio je Bradić.
Adriano Martins, zamenik šefa Delegacije Evropske unije u Srbiji, osvrnuo se na saradnju medija različitih zemalja članica Evropske unije, ističući pozitivne primere dugoročne razmene. Ova konferencija je sama po sebi dokaz da se medijski akteri u društvima Zapadnog Balkana zaista trude da nađu način za bolju komunikaciju i kulturnu saradnju, ocenio je Martins. „Vi delite zajedničku prošlost i nadamo se da ćete vrlo uskoro biti u prilici da delite i zajedničku budućnost u Evropskoj uniji. To je i jedan od presudnih razloga iz kog EU podržava uspostavljanje što bolje komunikacije i saradnje na Zapadnom Balkanu. Posebnim programima, EU podržava razvoj i saradnju različitih medija u zemljama koje su članice ali i onih koje su izvan Unije. Zahvaljujući savremenim tehnologijama, mi danas možemo gledati televizijski program bilo gde, u bilo koje doba, ne samo na konvencionalnim prijemnicima, već i preko Interneta, na kompjuterima, mobilnim telefonima i drugim prenosivim uređajima. Evropska unija je, u tom smislu, Amsterdamskim sporazumom 1999. godine unapredila zakonodavstvo u ovoj oblasti, potvrđujući značaj koji daje javnom televizijskom programu – pre svega njegovu ulogu u čuvanju pluralnosti i demokratije. Postoje različite platforme saradnje zemalja članica i zemalja izvan EU – Media mundus, Media international – kroz koje EU ohrabruje diverzitet kultura i razmenu kulture. U Srbiji, Unija je aktivno podržavala demokratske medije i pre i posle 2000. godine. Podržala je restrukturiranje RTS-a u javni servis, kao i profesionalni razvoj drugih medija u tranzicionom periodu. Ukupna vrednost podrške medijima u Srbiji, u okviru CARDS programa koji je trajao od 2000. do 2006, iznosi više od 17 miliona evra. Zašto podržavamo razvoj medija u ovoj zemlji? Zato što su profesionalni i odgovorni mediji čuvari društva i suštinska kontrateža političkoj moći. Mediji predstavljaju glas društva koje ima pravo da zna ko šta radi u državi i kako. Društva u svetu su se stotinama godina borila za slobodne medije, i oni predstavljaju fundamentalnu vrednost demokratije“, naglasio je Martins.
Martins je ukazao i da je u Srbiji nedavno lansiran novi projekat, u okviru programa pristupanja Evropskoj uniji, za dalje osnaživanje kapaciteta medija i unapređivanje informisanja javnosti o EU, u ukupnoj vrednosti od tri miliona evra.
Odgovarajući na pitanje kako poboljšati interkulturalni dijalog i razvoj programa o kulturi pomoću novih tehnologija, Paskal Delpeš, savetnica za saradnju i kulturnu delatnost Francuske ambasade u Beogradu i direktorka Francuskog kulturnog centra, istakla je protivrečan utisak koji ostavlja kulturna scena Zapadnog Balkana. „Oduvek sam bila frapirana snagom kulture u ovim zemljama, hrabrošću ljudi koji se bave kulturom, i tako je do današnjeg dana – ali slika u medijima ni približno ne odražava tu snagu. Doduše, to nije slučaj samo u ovom regionu, tako je i u Francuskoj, ali ipak postoje vidljivi napori da na televizijama ne bude prisutna samo akademska, elitna kultura, nego kultura u najširem značenju te reči, sa svim njenim raznovrsnostima. Već decenijama traje eksperiment zajedničke televizije, TV Arte, nemačko-francuski kanal, dok se u poslednje vreme na državnim televizijama u Francuskoj ponovo eksperimentiše emitovanjem, na primer, pozorišta u udarnim večernjim terminima, i to sa ogromnim uspehom. To pokazuje da kulturni sadržaji mogu biti popularni i gledani. Konačno, vi imate zajedničke repere u mnogo čemu, ali ono što je zajedničko mora da vodi ka raznovrsnosti – u zemljama Zapadnog Balkana teško je zamisliti budućnost bez evropske dimenzije koja ove kulture obogaćuje“, zaključila je Paskal Delpeš.
Stanje interkulturalne razmene putem TV medija u regionu
U prvoj radnoj sesiji konferencije, predstavnici privatnih i javnih emitera izložili su svoje mišljenje o stanju izveštavanja o kulturi generalno, kao i o prilikama za interkulturalnu razmenu u svojim zemljama.
Predstavnici iz Bosne i Hercegovine, Dževdet Tuzlić, urednik programa za kulturu BHTV, Boro Kontić iz sarajevskog Medija centra, Nataša Tešanović, direktorka Alternativne TV iz Banja Luke i Amir Zukić, izvršni direktor Televizije Sarajevo, složili su se da je veoma teško pokrenuti interkulturalnu programsku saradnju zbog ratnog nasleđa regiona. Ipak, kako je naglasio Boro Kontić, postoji dobro iskustvo kada je u pitanju regionalna saradnja drugih vrsta, i to naročito među alternativnim kućama. Amir Zukić je dodao da njegova televizija ima jako dobru saradnju sa lokalnim televizijama, naglašavajući poguban uticaj politike na razvoj saradnje sa nacionalnim kućama. Nataša Tešanović je ukazala na činjenicu da većinu interkulturalnih sadržaja sponzorišu donatori, te da tako koncipiran program nije uvršćen u svakodnevni rad javnih servisa. Teodora Vranješ, dopisnica RTV Republike Srpske iz Beograda, rekla je da pored odlične saradnje sa RTS-om, njena kuća razgovara o regionalnoj saradnji sa Hrvatskom Radio Televizijom.
Predstavnice Hrvatske, Daria Marjanović, novinarka i urednica u koprodukciji Alpe-Dunav-Jadran, Sanja Šegedin-Miriovsky, novinarka i urednica emisije Vijesti iz kulture, Tanja Šimić, novinarka-mentor u Redakciji glazbenog programa i Tena Perišin, pomoćnica glavnog urednika informativnog programa i urednica emisije Euromagazin, složile su se sa sagovornicima i dodale da postoji problem kada je u pitanju izveštavanje iz kulture generalno, pa se tako emisija „Vjesti iz kulture“ prikazuje u terminima slabe gledanosti.
Andraž Poeschl iz dokumentarnog programa RTV Slovenija, naglasio je da postoji razmena dokumentarnih i dugometražnih filmova preko ERNO mreže, koja pokriva 11 zemalja jugoistočne Evrope, ali ne i razmena informacija iz kulture. Stav RTV Slovenija je da je svaka saradnja sa zemljama bivše SFRJ dobrodošla i spremni su za zajedničke inicijative, istakao je Poeschl, naglasivši da bi bilo dobro izbeći komplikovane procedure i pravila poput onih koji važe u ERNO mreži.
Predstavnici Crne Gore, Pero Radović, TV autor i publicista i Jovanka Kovačević-Đuranović, urednica redakcije za kulturu TVCG, kao i Zoran Bojarovski, urednik Alfa TV iz Makedonije, potvrdili su da ne postoji prava multikulturalna saradnja i izrazili spremnost da učestvuju u inicijativi za pokretanje kooperacije sa zemljama regiona. Prema rečima Zorana Bojarovskog, njegova televizija je jedina privatna kuća koja emituje kulturne sadržaje u Makedoniji, kao i da je učešće privatnih televizija u platformi regionalne saradnje izuzetno bitno za uspeh projekta.
Jovanka Kovačević-Đuranović istakla je da ju je matična kuća na beogradsku konferenciju ispratila sa porukom da je crnogorski javni servis krajnje otvoren za saradnju, prepoznajući ograničenost nacionalnog tržišta te korist koju bi saradnja donela. Dosadašnje iskustvo u Crnoj Gori govori da, ako saradnja postoji, ona je uglavnom zasnovana na ličnim vezama i slučajnosti, a ne na sistematskoj programskoj razmeni.
Predstavnici iz Srbije su naveli da postoje neki oblici saradnje – tako je Aristea Stakić, pomoćnica odgovornog urednika informativnog programa RTV Vojvodine, istakla da njena kuća učestvuje u razmeni filmova sa zemljama iz regiona, dok je Davor Marušić iz RTV Zaječar ukazao na uspešnu saradnju sa Bugarskom te odsustvo bilo kakve saradnje sa zemljama bivše SFRJ, iako u lokalnoj zajednici potreba za tim postoji. Predstavnik RTS Aleksandar Gatalica je naglasio da RTS ima oko 125 kulturnih rubrika mesečno, kao i da udarni informativni program RTS, Drugi dnevnik, dva do tri puta nedeljno emituje vesti iz kulture sa adekvatnim gostima. Kada je u pitanju saradnja sa regionom i plasiranje vesti o kulturi u regionu, RTS nema razvijen program ali je otvoren za predloge o saradnji.
Svi učesnici sesije složili su se da je potrebno otvoriti dijalog i inicirati promene u postojećoj praksi, ukazujući da postoji interes za učešće u projektu interkulturalne saradnje. Učesnicu su, međutim, izrazili bojazan da će rezultat ovog, kao i većine sličnih skupova, biti dobra ideja koja nikada neće biti realizovana – budući da se, nakon okončanja susreta, učesnici vraćaju u svoje sredine, velike, staromodno uređene sisteme. Pored toga, složili su se učesnici, tim sistemima u svim zemljama najčešće upravlja postavljen politički kadar.
Uticaj uređivačke politike javnih servisa na interkulturalnu razmenu
Jovanka Kovačević-Đuranović je u uvodnoj reči napomenula da je uređivačka politika uvek pod uticajem različitih centara moći, političkih, ekonomskih, a mera njihovih uticaja je i mera demokratičnosti sredine. Postavlja se pitanje koliki je interes uređivača u interkulturalnoj razmeni, da li urednik ima osećaj da je kultura nešto zaista važno, a ne nešto čega jednostavno mora biti u programskoj šemi. Prednost javnih servisa je u tome što imaju pređašnja iskustva, imaju zaposlene koji znaju kako se to nekada radilo, pristup arhivama i slično.
Dževdet Tuzlić skrenuo je pažnju da o kulturnim dešavanjima u drugim zemljama iz medija možemo saznati sve i ništa. Naglasio je da bez pravih politika javnih servisa ipak nema ni saradnje, a javni servisi su najčešće nezainteresovani i autistični, često vođeni politikom. Rekao je da njegova kuća ne sarađuje sa Banjalukom iz čisto političkih razloga kao i da se i dalje se svi poslovi završavaju na ličnim kontaktima i angažmanu.
Bojana Andrić iz RTV Srbija je govorila o televizijskoj arhivi kao delu kulturnog nasleđa i sa kojim problemima se suočava svaki dan, od loših uslova u kojima su arhive smeštene do komplikacija prilikom prenošenja na moderne formate. Ostali učesnici su potvrdili ovo iskustvo, najčešće vezano za digitalizovanje starih traka i materijala koji svedoče o vremenu u kojem su nastali. Složili su se da treba naći način da se objedini arhiva bivših zemalja SFRJ iz prošlosti kao i nastaviti sa aktivnim arhiviranjem – digitalizacijom video materijala vezanih za savremena dešavanja.
Boro Kontić je dodatno skrenuo pažnju na problem sa kojim se suočavaju sve televizije – da li je arhiva javno dobro ili vlasništvo t.j. privatna svojina televizija.
Stanko Crnobrnja, predsednik programskog saveta ATLAS RTV iz Crne Gore je dodao da je sav sadržaj proizveden u njegovoj kući dostupan svima u elektronskom formatu jer smatra da je danas TV umetnički, istorijski medij čija je funkcija svedočenje o vremenu.
Tokom ove sesije potvrđeno je da su interkulturni sadržaji i informacije koje stižu do gledalaca susednih zemalja veoma šturi kao i da kod javnih servisa još uvek nije prevaziđen uticaj politike na donošenje odluka, niti je jasno da li direktori javnih servisa zaista razumeju važnost interkulturalne razmene i izveštavanja o kulturi u svojoj zemlji Svi prisutni su podržali neophodnost što hitnije digitalizacije arhiva i ideje o saradnji koja bi rezultirala opštom pristupačnošću svim arhivama javnih i drugih servisa bivših republika SFRJ.
Stanje programa regionalne kulturne saradnje i koprodukcije
Bora Kontić je u uvodu u ovu sesiju postavio pitanje zašto je kultura uvek na kraju, kada upravo oni koji se bave kulturom treba da budu najotvoreniji prema saradnji. Naveo je pozitivan primer publikacije Sarajevske sveske koju izdaje Medija centar Sarajevo a koja je osnovana pre 10 godina. Iskustvo sa stvaranjem ove publikacije kao i drugih pokušaja saradnje, pokazalo je da postoje jasne prepreke koje mogu ugroziti svaki pokušaj interkulturalne saradnje u regionu. Prvi je strah od obnavljanja Jugoslavije, koji je postojao iako je smisao Sarajevskih svezaka bio da obnovi kontakte i kvalitet sadržaja. Drugi je ratno nasleđe koje i danas opterećuje saradnju nekad zaraćenih strana, a treći jezik. Po mišljenju Bore Kontića, nekada srpskohrvatski, a sada SHBC jezik predstavlja teško savladivu prepreku, i malo je verovatno da će, recimo HRT ikada pustiti ekavicu u etar.
Ipak, dodao je Kontić, postoji saradnja među ljudima koja je zasnovana na dobroj volji i ličnim kontaktima, tako da recimo SEENPM mreža jako dobro funkcioniše i obuhvata i zemlje bivše SFRJ.
„Od 90-ih, kada je počeo raspad Jugoslavije sa svim strašnim posljedicama u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, jedino šverceri nikad nisu prekinuli saradnju. Poslije njih su došli i političari, pa svi ostali. Zašto kultura dolazi na kraju te kolone, kad bi po nekoj logici trebalo biti da su to ljudi i institucije koji su maksimalno otvoreni za druge, drugačije, i svaki oblik saradnje?“, istakao je Kontić. Prema njegovim rečima, Medija centar u Sarajevu je osnovan 1995. „Od početka smo sarađivali regionalno, koliko se moglo, iz prostog razloga jer smo kao mala institucija u Sarajevu shvatili da bi nas mogućnost da funkcionišemo samo unutar tog grada ili države ubrzo svela na malu, provincijalnu instituciju, a bili smo prinuđeni da rastemo iznad tih granica zato što niko nije stajao iza nas. Iz nužde smo postali regionalna institucija, koja je uvijek radila u okvirima ne samo zajedničkog jezika ili bivše Jugoslavije, nego i mnogo šire. Ne samo da obnovimo kulturne veze već i da podignemo kvalitet i da budemo relevantni na širem prostoru od naših malih sredina. Imamo nekoliko segmenata institucije koji su izrazito regionalni; na primjer, osnivači smo prvog velikog književnog časopisa, Sarajevske sveske, koja ima redakcije u svim sredinama bivše Jugoslavije. Interes je jasna, svi nastoje da naprave saradnju sa zemljama u regionu – i košarkaši su napravili ligu, crnogorski i hrvatski vaterpolisti su napravili ligu, prosto jer su tržišta unutar zemalja suviše mala. Dakle region podiže kvalitet, rad postaje relevantan i na višem nivou od regionalnog“, istakao je Kontić.
Medija centar je odmah posle rata pokrenuo projekat „Programska banka“, u okviru kojeg je sakupljan TV materijal iz cele Evrope, na osnovu čega je nastao ERNO. „Zašto do sada nije bilo saradnje? Prvi je problem prisutnog straha od obnove Jugoslavije. Kada smo pokrenuli Sarajevske sveske, mnogi ljudi nisu želeli da učestvuju u tome jer se smatralo da mi time obnavljamo nekakvu Jugoslaviju. To možda može izgledati smešno danas, ali u to vreme je bila ozbiljna prepreka. Ratno nasleđe je drugi ozbiljan problem – naše zemlje, institucije, konačno i naše porodice i mi lično, stradali smo u ratu, i taj proces saradnje odnosno pomirenja nikad nije zaživio. Ratno nasleđe je vrlo živo i biće teret svakoj saradnji u regionu. Jezik je treći problem, koji sad ima više različitih imena, što za pojedine sredine, legitimno, predstavlja prepreku koju nije tako lako savladati“, konstatovao je Boro Kontić. On je objasnio i da je Medija centar osnivač mreže medija centara Jugoistočne Evrope. „Iz te saradnje imam najbolje iskustvo ne samo zato što sam po prvi put upoznao zemlje o kojima ništa nisam znao, kao što su Albanija ili Bugarska, kao i sticao dodatna znanja o, recimo, Hrvatskoj, Sloveniji ili Makedoniji. Ova mreža omogućava zajedničke poslove i kroz pristupe evro-fodovima – u početku su sve članice bile iz zemalja izvan Unije, sad je pola tih zemalja već unutar EU. Dakle, nije to više ni samo obnavljanje, sad je to već uspostavljanje veza sa sredinama koje nismo poznavali a blizu su.“
Branka Otašević, kritičar i esejista iz Beograda se nije složila sa Kontićem – jezik je most, a ne prepreka prema njenom mišljenju. Nasleđe ne mora uvek biti ratno, negativno već i nešto pozitivno što spaja nekadašnje susede. Ali svakako, dodala je Otaševićeva, istina je da se TV kao medij najsporije uključuje u interkulturalnu razmenu. Razmene u pozorišnoj umetnosti, razmena televizijskih serija, filmskih koprodukcija itd. postoji već godinama, kao i razmena glumaca – to je sve tok kulturne komunikacije.
Nastavak sesije bio je koncentrisan na primere postojećih ili nekadašnjih projekata koji mogu poslužiti kao osnova razvoja novog projekta regionalne saradnje.
Eleonora Prohić je govorila o projektu EdžYuCult i ideji da učesnici sami ili uz pomoć evropskih donatora pokušaju da naprave jedan kulturni magazin, mesečnik, koji bi bio sastavljen po sistemu tematskog izbora, jedne teme koje će obraditi sve televizijske stanice, učesnice, ili slobodan izbor najvažnijih kulturnih događaja koje se dešavaju u gradovima itd. Ona je naglasila da takva vrsta saradnje ne mora biti produkciono komplikovana i dodala da bi idealno bilo raditi emisiju zajednički i osigurati stalni termin na televizijama.
Aristea Stakić iz RTV Vojvodine je prenela iskustvo svoje kuće koja ima emisiju Trio i koja pokriva po jednu temu iz ugla tri države, Srbije, Mađarske i Rumunije. Ova emisija je rezultat dogovora a ciljano tržište su manjine. Daria Marjanović je dodala da i na HRT postoje ima dve emisije namenjene manjinama, Prizma i Glas domovine.
Nataša Tešanović je reagovala na pominjanje samo javnih servisa i vratila se na interes emitera – da li on postoji i koliko će ih koštati? Tražila je od učesnika da budu praktični i utvrde šta je interes, a šta cena politike?
Pero Radović je naglasio da je interes često finansijski i može se ostvariti kroz reklame koje pokrivaju veće područje. Ukoliko regionalna produkcija proizvede emisiju koja će imati jedinstvene sponzore, njihova poruka će stići do šireg tržišta.
Takva emisija, rađena iz više centara, imala bi i vrlo efikasnu praktičnu korist: daš 5 minuta dobiješ 25 minuta kvalitetnog programa koji odražava našu nacionalnu kulturu, dodala je Eleonora Prohić.
Kolege iz Hrvatske su naglasile da je izuzetno važno imati i javne i privatne televizije jer 90% kulturnih događaja u Hrvatskoj pokriva javni servis. Postavlja se pitanje da li je pokrivanje kulturnih dešavanja za komercijalne TV stanice isplativo, kao i pitanje dogovora oko toga kojom se kulturom bavimo: da li se bavimo mainstream kulturom ili „pinkiš“ kulturom?
Jovanka Kovačević-Đuranović se složila sa Sanjom Šegedin da javni servisi snimaju ono za šta druge televizije nisu zainteresovane, ali ne misli da je u pitanju „visoka“ kultura koja ne interesuje druge. Stanko Crnobrnja je skrenuo pažnju da danas postoje tri vrste kulture – tzv. elitna, pop i folk kultura. Tražio je da se definiše da li se govori o zaštiti ove prve vrste kulture, pošto čini se ove druge dve nemaju problem. Grupa se složila sa njim, a Crnobrnja je naglasio da je, recimo projekat TV Arte čisto politički dogovor dve države – Nemačke i Francuske.
Arte je, dodao je Mišel Vilfer nastao i postoji samo zato što postoji izuzetno jaka politička volja Francuske i Nemačke.
Stanko Crnobrnja je ponudio svoje iskustvo i kapacitete da organizuje TV kanal sa platformom koju bi šira publika mogla da vidi i doživi.
Jovanka Kovačević-Đuranović je dodala da bilo kakav program koji bude dogovoren na konferenciji mora biti izuzetno razumno osmišljen da ne bi pogađao osetljivost zemalja koje bi bile u mreži projekta.
Pero Radović smatra da je funkcija ovakvog kanala ili emisije zaštita kulturnih blaga i otkrivanje i promocija nečega što postoji u susednim zemljama a o čemu ništa ne znamo.
Naravno, svi su se složili da produkcija mora ispunjavati standarde koji će je učiniti dostupnom i interesantnom mladima, mora imati istraživačku dimenziju, analizu događaja. Nešto što bi bilo prihvaćeno na svim prostorima bivše Jugoslavije.
Stanko Crnobrnja se vratio na komentar Mišela Vilfera o političkoj volji dveju zemalja i predložio da se ponudi predsednicima Hrvatske i Srbije, Tadiću i Josipoviću da „naprave istoriju“ i osnuju kanal za permanentan tok komunikacije. Taj kanal treba da bude user friendly, prikazivan putem IPTV ili kabla. Posle negodovanja grupe da je ovde u pitanju interkulturalni dijalog svih zemalja bivše SFRJ, a ne samo Hrvatske i Srbije, Pero Radović je i napomenuo da je, kao što je iskustvo do sada i pre raspada SFRJ pokazalo, ponuditi HRT i RTS da urade nešto zajedno za ceo region ravno propasti.
Jačanje postojećih regionalnih mreŽa TV stanica i producentskih kuĆa koje izveŠtavaju o procesu evropskih integracija i mogućnosti uključivanja programa
interkulturalne razmene u njih
Drugi dan Konferencije bio je posvećen analizi rada nekih od postojećih koprodukcija u regionu sa ciljem utvrđivanja faktora koji utiču na njihovu uspešnost, problema sa kojima se suočavaju i načina na koji su ti problemi rešeni. Pored analize trenutne situacije u regionu, cilj je bio utvrditi da li je moguće ojačati postojeće regionalne mreže TV medija koje izveštavaju o procesu evropskih integracija, i uključivanja programa interkulturalne razmene u njih.
Prilikom otvaranja prve sesije skrenuta je pažnja na istorijat međunarodne saradnje unutar Evrovizije, poput institucije Eurosong koji još uvek funkcioniše i serijala Igre bez granica koji na tržištu nije opstao.
Stanko Crnobrnja je naglasio da treba ulagati u razvoj alternativne saradnje, a ne samo saradnje na nivou institucija i vlada, kao i da su za razvoj ovakve saradnje dragoceni digitalni interaktivni mediji i društvene mreže. Učesnici su se složili da su upravo ovi mediji rudnici interaktivne kulturne saradnje. Crnobrnja je takođe naglasio da se radi o kanalima razmene i da je potrebno omogućiti protok kulture koji će dati opipljive rezultate, a ne samo individualne uspehe.
Mišel Vilfer, ataše za regionalnu medijsku saradnju ambasade Francuske u Srbiji je naglasio da je važno napraviti pregled postojećih projekata regionalne razmene i iskoristiti postojeće iskustvo programa koji se bavi temama evropskih integracija ali ne i politikom. S obzirom na to je činjenica je da su upravo takvi programi često rezultat saradnje iz koje se stvaraju mreže, Vilfer je zamolio Dariu Marjanović da predstavi Alpe Dunav Jadran mrežu.
Daria Marjanović je naglasila da Alpe Dunav Jadran zvanično ne postoji iako već 28 godina funkcioniše. Ova saradnja je rezultat velikog interesa svih zemalja učesnica i zasniva se na kooperaciji, reciprocitetu i dobroj volji. Reciprocitet je izuzetno bitan aspekt saradnje zbog toga što svako ulaže po jedan prilog, a program se prikazuje u svim državama učesnicama. Urednici Alpe Dunav Jadran se sastaju jednom u tri meseca, predstavljaju svoje ponude i dogovaraju se oko koncepta predstojećih emisija. Iako postoje kanali modernih komunikacija, ipak se fizički ide u Ljubljanu gde se vrši razmena traka. Taj je deo takođe izuzetno značajan zbog toga što se održava direktan kontakt sa kolegama. Naglasila je princip „svako daje, svako dobija“, da svaki studio dolazi sa temama i da se licitira koje će se pokriti kao i da postoje standardi koji se moraju poštovati. Specifičnost je da nikada nije bilo po dva priloga iz iste zemlje osim iz Austrije. Emisija traje 25 minuta i pored izabranih pet top tema, postoji presek događaja planiranih u regionu, izveštaj o bitnim događajima, po jedna „topla, ljudska priča“ i jedna glavna priča.
Na pitanja kolega vezana za bezuspešne pokušaje Sarajeva da uđe u ovu mrežu, kao i kakva bi bila procedura ukoliko bi Alternativna TV ili Federalna TV iz Sarajeva danas htele da uđu, Daria je skrenula pažnju da se Alpe Dunav Jadran trenutno nalazi na prekretnici jer upravo treba da se odluči da li će se mreža držati samo javnih televizija ili će dozvoliti i članstvo privatnim medijima.
Na pitanje Stanka Crnobrnje o finansiranju, Daria je odgovorila da su svi zaposleni plaćeni iz budžeta javnih servisa u kojima rade.
Eleonora Prohić je pitala da li to znači da ima mesta za javne servise Srbije, BiH i MNE a Daria je predložila da se započnu pregovori, da nema nikakvih ugovornih prepreka, ali se svi moraju držati svojih obaveza. Daria je dala primer Rumunije koja je zamalo ušla u mrežu ali se ispostavilo da nisu bili u mogućnosti da dostavljaju kasete. Sa razvojem online komunikacije, započete su i FTTP razmene, ali druge zemlje ne žele da ostave stare formate.
Na pitanje da li Alpe Dunav Jadran mreža dozvoljava promenu pristiglih priloga, Daria je naglasila da svaki član emituje ono što je dobijeno i da niko nema prava da menja sadržaj emisije.
Dževdet Tuzlić je primetio da ukoliko se mreži priključe još neke zemlje, postojeći format od 25 minuta bi morao da se promeni, i pitao da li je prilog svakih 15 dana obaveza članica. Daria je odgovorila da se kod Alpe Dunav Jadran ne ide na broj, ali je u toku meseca normalno da se ima bar po jedan prilog iz svih individualnih zemalja. Sanja Šegedin-Miriovsky je dodala da licitacija o kojoj je bilo reči nije ništa drugo do jedan lak dogovor. Sastanci se održavaju jednom u 3 meseca i donosi se odluka o tome ko ulazi u koju epizodu. U tom smislu, Tanja je objasnila, jako dobro sarađuju, a ukoliko neko dođe sa više predloga grupa odlučuje.
Maja Divac iz nezavisne produkcije PG Mreža iz Srbije je predstavila svoj rad na Euronet magazinu, emisiji koja se bavi isključivo temama EU integracija. Emisija ide u dva formata. Prvi traje 5 minuta i prikazuje se dva puta dnevno na RTS. Vikend izdanje traje 25 minuta i predstavlja sažetak dnevnih emisija.
Koncept Euroneta podrazumeva konkretne i atraktivne primere vezane za svaku temu, sa akcentom na ličnim pričama koje mogu da dosegnu do više gledalaca. Gledanost Euroneta je visoka, gledaju ga manje obrazovani slojevi društva kao i siromašnije stanovništvo. To je dokaz da emisija govori društvenim jezikom koji stiže do širokog sloja stanovništva. Maja Divac je naglasila da su nezavisne produkcije uvek u problemu kada treba da nađu emitera, ali uspeli su da naprave dogovor sa RTS-om. Kada je u pitanju kultura, Evronet izveštava o uspesima umetnika iz Srbije u Evropi. Kada je u pitanju razmena materijala, PG Mreža ima saradnju sa Briselom, agencijom Mostra koja besplatno šalje materijal zainteresovanim produkcijama. Time se smanjuju troškovi produkcije. Takođe u CTV Dušana Gajića u poslednjih godinu dana svi materijali se skidaju sa posebnog servera. PG Mreža ima okvirno 10 stalno zaposlenih radnika i 15 honoraraca, ima sopstvenu tehniku i uskoro prelaze na HD standard. Ugovor koji imaju sa RTS-om obavezuje emitera da emituje gotov proizvod bez bilo kakvog uredničkog uticaja. RTS pregleda sav materijal i prijavi ukoliko ima tehničkih grešaka.
Tena Perišin predstavila je Euromagazin koji pravi HRT, javni servis Hrvatske. Emisija se pravi već četiri godine, traje 30 minuta i prikazuje se subotom u 16 sati. Euromagazin nastoji da od EU pitanja pravi unutrašnju stvar i na pravi način odgovori na sveprisutni euroskepticizam koji je sve jači – danas više od 50% stanovnika Hrvatske sumnja u EU.
„Euromagazin se emitira na javnoj televiziji i proizvodi je informativni program javne televizije, kao rezultat promišljanja emisije koja bi Evropsku uniju učinila zanimljivom gledateljima. Kada smo počeli, a tako je i danas, glavno pitanje unutar kuće bilo je da li će teme o Evropskoj uniji biti stvar vanjske ili unutarnje redakcije, pa smo godinama lovili svoje teme od vanjske. Emisijom smo to pokušavali razbijat, i među gledateljima i među svojim saradnicima, nastojati im pokazati da je Evropa naša domaća, unutarnja stvar. Drugo pitanje sa kojim smo bili suočeni u realizaciji emisije, bilo je da li će nam ljudi vjerovati ako govorimo samo pozitivno, da Evropa nije samo jedna birokratska institucija koja će pojest naš identitet i da mi više nećemo moći prodavati sir i vrhnje“, navela je Tena Perišin. Ona je istakla da se u Hrvatskoj devedesetih Evropi pristupalo idealizovano, kao nečemu što je daleko od Jugoslavije, daleko od Balkana, svega što je Hrvatsku podsećalo na za prošlost. „Zanimljivo je da što smo bliži Evropi, to je među građanima više euroskepticizma. Sve su veće brojke u anketama, prema zadnjim procjenat evroskeptika veći je od 50%“. Opisujući razvoj programa posvećenog evropskim integracijama, Perišin je navela da je ranije postojala emisija Euromagazin, koja je uglavnom prenosila priče iz evropskih zemalja, a koja se kasnije nazivala Evropa i mi, što je finansiralo Ministarstvo evropskih integracija a producirala privatna producentska kuća. „Emisija je imala nisku gledanost, dok je sadržajno bio očigledan upliv ministarstva, što ju je na neki način činilo propagandnom emisijom. Potom su, 2005. godine, u info programu došli do zaključka da HTV mora imati jednu ozbiljnu, evropsku emisiju. Te teme su inače bile dosadne urednicima dnevnika, osim ako nije u pitanju neki skandal ili spor između EU i HRvatske – da oni nama nešto ne daju, pritišću nas ili ucjenjuju oko nečega – tada su takve vijesti ulazile u dnevnik. Vremenom je praktično narastao politički pritisak da imamo takvu emisiju unutar informativnog programa. Bilo je jasno da je urednička neovisnost važna i da se ne smije dozvoliti da ta emisija bude mjesto gde će se plasirati sve ono što se ne želi u drugim programima, nekakvi prigodni intervjui i dosadne priče. Bilo je bitno da emisija ima edukativan, informativan sadržaj, ali da bude popularan i zanimljiv i jednostavan za objasniti gledateljima. Najpre su nam dali popodnevni termin na drugom programu, što je termin za umirovljenike, a onda smo se izborili za popodnevni termin subotom. Već četiri godine imamo taj termin, emisija je našla svoju publiku, dosta je referentna točka, ima stabilno gledateljstvo, share nam je više od 20%, kad je napolju loše vreme gledanost poraste i do 10 %. Emisija traje 30 minuta, sastavljena je uglavnom od priloga, i ponekad razgovora u studiju, ako tema to zahtjeva. Može se reći da još uvijek tražimo format – nekad radimo specijalne emisije, dokumentarne reportaže, o pitanjima pristupanja Hrvatske Evropi, ali i o aktuelnim događajima u EU, nastojimo ih usporediti sa situacijom u Hrvatskoj. Naravno, govorimo i o temama iz kulture ali i o različitim kulturama. Osnovna namjera nam je razbijanje predrasuda i stereotipa o EU – u početku smo imali rubrike „istinito i lažno“, „za i protiv“, „abecedarij“, za pripremanje građana za ulazak zemlje u EU. Imperativ je da prilozi budu i vizuelno zanimljivi, te da kroz priče običnih ljudi predstavimo važne teme iz oblasti pristupanja, odnosno različitih poglavlja pregovora o pristupu.“
Novinari koji rade za Euromagazin ne pripadaju ni spoljnoj ni unutrašnjoj redakciji, već su sami izabrali da rade za ovu emisiju. Na pitanje Jovanke Kovačević-Đuranović iz Crne Gore o motivaciji novinara, Sanja je objasnila da oni rade za svoju redovnu platu ali da generalno vole da rade kratke forme koje nisu vezane za njihov svakidašnji posao. Postoji džentlmenski dogovor sa uredom u Zagrebu, neka vrsta ugovora o saradnji po kojem oni finansiraju određeni broj putovanja u EU zemlje i ne nameću teme. Taj dogovor čini deo emisije, priče za Eurorazglednicu.
Svaka emisija se sastoji od priloga i razgovora u studiju ukoliko tema tako zahteva. Ponekad se prave i specijalizovane emisije ili dokumentarne reportaže vezane za pristupanja Hrvatske EU, ali i aktuelna pitanja vezana za EU poput štrajkova, kriza, demonstracija… Euromagazin izveštava i o kulturi ali samo u najširem smislu.
Prilikom produkcije posebno se obraća pažnja na vizuelni efekat, korišćenje razumljivog jezika i personalizaciju priča. Tena planira i proizvodnju Euromagazina uživo, kao novu vrstu emisija koja povezuje različite lokalne stanice a koja bi se posvetila regionalnim događajima vezanim za EU.
European Story Fund koji podržava i Eurozoom makedonske A1 televizije predstavila je Hedvig Morvai-Horvat iz Evropskog fonda za Balkan koja se skoncentrisala na specifičan vid saradnje medija u regionu. Evropski fond za Balkan je osnovan kao inicijativa privatnih kompanija koja je podržala Fond i novinare koji se bave temama evropskih integracija. Sam centar daje okvir mreži i novinarima koji se tamo lično sreću ili komuniciraju. Mreža ima članove u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Skopju, Briselu, Podgorici. Tu ima i i komercijalnih, privatnih, nezavisnih televizija i javnih servisa. Za dobijanje fondova potrebno je da minimum dva člana mreže pokažu interes za istu temu, i ako je moguće da se za nju vežu procesi EU integracija. To su najčešće situacije gde novinari već obrađuju određenu temu, a da bi izveštaj uradili kvalitetnije potrebno je još novca. Na novinarima je da obezbede podršku svoje kuće a Evropski fond za Balkan će njihovim kućama isplatiti troškove nastale dodatnim angažovanjima novinara i tehnike. Znači sam novinar ne radi za Evropski fond za Balkan već za sopstvenu kuću, a Fond pokriva dodatne troškove. Uvek je u pitanju postojeći interes matične kuće koji Fond dopunjava.
Grupa je zaključila da su pozitivna iskustva predstavljenih projekata korisna, te da bi neke od postojećih struktura mogle biti iskorišćene za nadgrađivanje novih projekata vezanih za kulturu. Učesnici su bili ohrabreni da koriste postojeće platforme za skoro iniciranje novog pristupa u pokušaju da učvrste vesti iz kulture što je više moguće.
Pogled u buduĆnost
Po završetku predstavljanja postojećih saradnji i mreža u regionu, Rejmond Maksvel iz Evropske Komisije govorio je o trenutnoj situaciji kada su u pitanju donacije iz kojih se ti i budući projekti finansiraju. On je naglasio da je loš mehanizam informisanja doveo do toga da većina ne zna za postojeće konkurse i ohrabrio učesnike da aktivno istražuju sve izvore. EU ne pravi razliku između javnih, privatnih, manjih ili većih televizija ali pokriva samo 80% budžeta. Generalni Direktorat za komunikaciju podržava rad regionalnih mreža. Trenutno podržava mrežu od 23 radio stanica koje razmenjuju programe. U principu, rekao je Maksvel, potrebno je ujedinjenje 15 stanica, koje ne moraju sve biti u EU da bi se dobila finansijska podrška.
Rejmond je skrenuo pažnju na to da su neke mreže podržane od EU propale zbog toga što zaposleni nisu bili posvećeni tom poslu, već su ga radili sa strane. Dodao je i to da recimo Euronenjs dobija više od 80% materijala od EbS (Europe by Satelite), kao i da se od EbS sa dobrim predlogom može dobiti podrška u smislu besplatne TV ekipe i montaže u Briselu ukoliko se tamo pravi program kao i da se može dobiti pristup materijalu i prevodiocima EbS.
Na pitanje Eleonore Prohić da li je procedura odobravanja projekata dovoljno brza da može da isprati potrebe projekta, Rejmond Maksvel je odgovorio da proces traje oko pet meseci ali da kandidati moraju biti proaktivni u iznalaženju informacije od lokalnih predstavnika EU da bi mogli da planiraju bolje.
Luca Ester Kadar, šefica za informisanje, komunikaciju i medije Delegacije Evropske unije u RS u Srbiji je napomenula da sajt http://www.southeast-europe.eu/ sadrži sve informacije o konkursima. Dodala je da pored treniranja novinara Media Mundus ima i oko tri miliona evra za finansiranje produkcija i emitovanja emisija koje na humani način prikazuju priču.
Posle kraće diskusije u kojoj su predstavnici EU opet ohrabrivali učesnike da komuniciraju sa predstavnicima Delegacija u svojim zemljama prikazani su prilozi Tene Perišin, Euromagazin i Eleonore Prohić, Ex YU Cult, emisije koja je emitovana pre 2002 godine na RTS, i predstavlja uspešni oblik saradnje kada je u pitanju razmena kulturnih sadržaja.
Priprema pilot-projekta regionalne saradnje
U finalnom delu konferencije, kao što je bilo predviđeno, Mišel Vilfer iz Francuske ambasade i Maja Vasić-Nikolić iz NUNS-a sugerisali su da se diskusija usredsredi na sam cilj konferencije – predlog pilot-projekta regionalne saradnje u oblasti informisanja o kulturi. Učesnici su iskoristili prisustvo predstavnika EU Delegacije da dobiju savete u kom smeru treba ići. Tokom burne diskusije koja je najkritičnija bila kada su u pitanju obaveze saradnika u projektu i načini na koji matične kuće mogu prepoznati interes u tome da se razvije regionalna saradnja dogovoren je nacrt mogućeg zajedničkog projekta.
Projekat bi bio zasnovan na umrežavanju javnih i privatnih TV stanica koje bi koristile specifičan softver da postavljaju i skidaju medijski sadržaj vezan za kulturne sadržaje sa razvijenog vebsajta.
