Niti je nostalgija za „starim dobrim vremenima“ bila njen pokretač.
Svakako, bilo je tu svega toga, ali prvenstveno ona je zasnovana na najdubljoj veri da se stvari mogu i moraju popraviti i izmeniti.
I da se u tom smislu moramo i te kako dobro organizovati.
Prvobitno je ideja bila moja, iako ja ne verujem da se u sadašnje vreme ovakve ideje mogu prisvajati. Reč je bila samo o tome da se ta ideja kroz ovakvo okupljanje počne da izražava i artikuliše, i da tako prokrči sebi put u zadatak, delovanje, a napokon i u potrebu.
Nezavisno Udruženje novinara Srbije, koje je od svog osnivanja i moja kuća, bilo je prirodni oslonac, a zatim je ono preuzelo i razvilo plan za ovaj razgovor i okupljanje. U tome je sa mnom posebno sarađivala koleginica Maja Vasić Nikolić koja je i projekt menadžer i mlada snaga ovog projekta i njegove budućnosti.
U programu rada ovog skupa koji se nalazi pred vama pošli smo od nekih elementarnih logičkih pravila: Prvo je trebalo prosto konstatovati sa kakvim stanjem se suočavamo, da li imamo malo, dovoljno ili nimalo informacija o onome što se dešava takoreći sa druge strane plota, a da pri tom nemamo za to nikakvo opravdanje u jezičkom nerazumevanju ili nesporazumevanju.
Dakle , reč je o uređivačkoj politici, spontanoj, nametnutoj, nastaloj iz novonastalog opreza… To je dakle predmet Druge sesije našeg razgovora, sa nekim podtemama koje su se činile bitnim i odlučujućim u opisivanju status ljuo-a koje, bez prejudiciranja, možemo smatrati nedopustivim, da upotrebim najblažu reč.
Jer, u godinama nakon rata na prostorima bivše Jugoslavije, svi oblici komunikacije, nakon ratnih razaranja , stradanja i namernog uništavanja kulturnog nasleđa, nasilnog razdvajanja i forsiranja novih standardnih jezika nastalih u potrebi za posebnim identitetom, bili su skoro uništeni.
U prvi mah nije bilo prostora za normalnu dinamiku kulturne razmene, pa čak ni za elementarno informisanje o onom drugom.
Sada nas već deli skoro petnaest godina od potpisivanja Dejtonskog sporazuma koji je označio kraj otvorenih ratnih sukoba na teritoriji Bosne i Hercegovine, a naše informisanje o kulturnom životu naših suseda nije dobilo oblik redovne televizijske ni produkcije ni saradnje, a ni difuzije.
Predmet rada ovog skupa jeste razmatranje konsekvenci ovakvog stanja, kroz pogled na udruživanje i razvoj programa koji bi informativno pokrili celu regiju.
Razmatranje oblika zajedničkih projekata, i njihovog izvođenja trebalo bi da nas dovedu do zaključaka – takav je cilj ove konferencije – kojima bismo obogatili i razvili svoju kulturnu ponudu u regiji, a time i u Evropi kao našem širem civilizacijskom prostoru.
Na tom putu, ka tom cilju, nismo bez iskustava, ma kako ona sporadična i nesinhronizovana ponekad bivala.
Postojeća regionalna saradnja je dakle predmet naše Treće sesije.
U toj saradnji imamo nekoliko projekata o kojima ćemo govoriti, a možda se na ovom skupu pojave i neke nove informacije… Neki od tih projekata započinjani su u posleratnom periodu, kao što je to razmena već postojećih programa između zemalja balkanske regije (SEENPM), neki su uspešno izdržali sve vrste teškoća, i finansijskih i produkcionih pa i političkih i trajale su nekoliko godina, kao što je Ex Yu Kult, mozaična emisija o dešavanjima u kulturi kroz reportaže iz Zagreba, Ljubljane, Sarajeva, Skopja.
Ex Yu Kult je emitovan jednom mesečno na Televiziji Srbije, 2001. i 2002. godine, ali se izvan granica Srbije i Crne Gore nije mogao gledati. Imamo i Međunarodni festival u Budvi, kao svojevrsnu rekapitulaciju produkcije u regiji, a imamo, iz davnih vremena nasleđenu mozaičnu emisiju Alpe Adrija (koja sada ima nešto drugačije ime), i koja pokriva neke delove naše regije.
Zapitaćete se naravno da li svi ovi pobrojani projekti, osim Ex Yu Kulta koji je i naslovom i sadržajem bio emisija eksplicitno posvećen kulturnim dešavanjima, postavićete možda i pitanje izvesne zbrke u pojmovima. Jer, osim spomenute emisije, sve ostalo su programi šireg dokumentarnog profila, i utoliko se odnose na kulturu kao širi civilizacijski fenomen. Ne samo dakle muzika, film ili knjiga, već i ambijent aktuelnih dnevnih pojava predmet su ovakvih projekata, i mogu se legitimno prihvatiti kao širi kulturni kontekst.
Tome je posvećena Četvrta sesija, kojom počinjemo drugi dan naših razgovora, uz odgovarajuće prezentacije i analize kolega prema navedenom programu.
U regiji dakle postoje izvesni pokušaji u tom smislu, koji su pre svega usmereni na evropske integracije, i nisu klasično kulturnog karaktera, a mislim da su našoj regiji potrebne i tematski kulturni programi, poput Metropolisa i Alise, koji su nekad bili rađeni i emitovani na bazi Evrovizijske razmene.
Kad je već reč o Evroviziji, trebalo bi svakako imati u vidu da javni servisi svih novih država tradiciju i profesionalni značaj institucije kao što je Evrovizija i dalje ne zanemaruju i u njoj i aktivno učestvuju.
Pa makar to bio i slavni Eurosong…
Šta bi iz sveg ovog nabrajanja trebalo izvući kao zaključak i uputstvo za budućnost?
Pokazaće se, bar pretpostavljam, da je obnova saradnje ne samo vrednosni projekat već i praktično rešenje za pravljenje TV programa prema najboljim principima zanata, i u skladu sa potrebama naše regije da u 21. veku rade na principima svrsishodnosti, kvalitetne proizvodnje i širenja vlastitih horizonata.
Evropskih, podrazumeva se.
Treba dakle otvoriti proces stvaranja određene kulturne politike u medijima, koja će doprineti iniciranju i razvoju dijaloga u ovoj oblasti, koja će dati punu legitimnost razmeni kulturnih sadržaja, njihovom zajedničkom pravljenju i planiranom emitovanju u regiji i šire, na evropskom kulturnom prostoru kome ne samo geografski već i civilizacijski pripadamo.
U tom smislu, takođe se nadam da će ovaj skup inicirati stalnu potrebu za susretanjem i razmenjivanjem iskustava naših mladih ili mlađih kolega, i da iza ovog sastanka nastaje ono o čemu ćemo razgovarati krajem skupa: identifikovati mogućnosti za buduću interkulturalnu razmenu i započinjanje novih regionalnih projekata jeste naš pravi cilj.
U tome imamo podršku naših donatora, pre svega Ministarstva kulture RS i Evropske Komisije.
Naravno, uz posebnu zahvalnost Francuskoj Ambasadi u Beogradu.
Autor: Eleonora Prohić
