ENNjegovo imenovanje nije u javnosti izazvalo sporenja, kako to obično biva u borbi za prvog čoveka najvažnije redakcije državne televizije. Potez direktora da tu funkciju poveri pre svega profesionalcu, a politički ne eksponiranoj ličnosti, pokazao se mudrim.
Tijanića bije glas da je težak čovek. Kako sarađujete i meša li vam se u posao?
Nemam nikakav problem s njim. Verovatno imamo različite temperamente. On je bio autor kolumne u NIN-u „Politički nekorektno“, a ja pišem da bude politički korektno. Ali, Tijanić je čovek koji jako dobro poznaje televiziju. Moja sujeta nije pogođena i ne doživljavam to kao mešanje ako sa njim razgovaram o nekim stvarima. Uvek sam smatrao da je novinarstvo timski rad.
Najavili ste nastavak poboljšanja programa. Jeste li nešto već menjali, odnosno šta biste?
Poboljšanje programa bilo je vidljivo i u prethodnom periodu. Ali, to još nije dovoljno. Pre svega mislim na „Dnevnik“ koji svake večeri gleda skoro dva miliona ljudi. Imam mnogo ideja, ali još uvek trošim svoj prvi mesec da vidim sa čim raspolažem i kako možemo podići novinarski standard.
Rekli ste da redakciji treba pojačanje. Hoće li ga biti?
Javilo mi se bar pet-šest ozbiljnih novinara iz različitih medija. Žele da dođu, jer smatraju da bi im rad ovde mogao biti izazov.
Ko bi sve mogao postati novo lice RTS-a?
Ne mogu da govorim o imenima, jer sam tek počeo razgovore. Nekima čak nije problem ni plata, ali svi me pitaju mogu li im garantovati da će u RTS-u raditi bar godinu-dve. Ne bi da menjaju stabilne pozicije u svojim kućama za nešto što može kratko da traje. Jer, RTS se uvek vezuje za to da svaka urednička garnitura traje otprilike koliko traje neka vlast. LJudi na tome insistiraju.
Šta im vi onda odgovorite?
Nemam pravi odgovor za tako nešto i zbog toga još nisam uspeo da postignem konkretne dogovore. Rado bi ih doveo. RTS prosto vapi za pojačanjima.
Kako objašnjavate takvo stanje u kući koja ima najveću gledanost, mnogo novinara, a pri tom i viška zaposlenih?
„Dnevnik“ izgleda mnogo bolje nego naši dnevni dogovori, jer malo ljudi kvalitetno odradi posao. Mislim da mnogima nedostaje samopouzdanje. Zato ćemo već početkom naredne godine krenuti sa jednom školom po svetskim standardima, kroz koju su prošli mnogi novinari koji rade u elektronskim medijima. Znam da će biti otpora, ali to je neophodno. Najviše me je iznenadilo odsustvo ambicije. Verovatno je ovo prvi put u istoriji RTS-a da ne postoji prepoznatljivo ime u nacionalnim razmerama, neko za koga biste na ulici mogli da kažete „ovoga znam, radi na RTS-u“. Ako odem, a da se niko ni od mlađih novinara u međuvremenu ne afirmiše i postane neko kome ljudi veruju – onda, nisam ništa uradio. I to mi je jedan od ciljeva.
Bivša rukovodeća garnitura govorila je o RTS-u kao javnom servisu. Sada je nacionalna televizija. Šta je RTS i šta treba da bude?
RTS je, pre svega, nacionalna televizija. Uvođenje pretplate i finansijska nezavisnost najvažniji su uslovi da RTS postane javni servis. Nisam siguran da političke elite žele da se to desi. Ne mogu da kažem da vlast želi da drži kontrolu, jer ne osećam da me ovde iko kontroliše, ali dok postoji mogućnost da sudbina kuće zavisi od finansija, koje idu preko budžeta, sigurno postoji prostor i za određenu vrstu uticaja. Ali, čini mi se da se nešto menja. Znači, nema dolaženja ljudi po partijskoj liniji nego po profesionalnom pedigreu. Mada, istovremeno, unutra u redakciji, to pulsira dosta na partijski način. Valjda prvi put radim u sredini u kojoj ono što kažem, verovatno već za pola sata stigne u pet kabineta.
Znači li to da je problem veći unutar kuće?
Nikome ne sporim pravo da privatno ima partijske simpatije, ali neću dozvoliti da to probija u informativni program.
Može li se u tom kontekstu tumačiti i izjava vlasnika BK TV Bogoljuba Karića da „RTS i dalje radi za grupu ljudi iz određenih centara moći“?
Ne. To apsolutno nije tačno. Moglo bi se reći sasvim suprotno. Imamo mnogo privatnih televizija, što samo po sebi nije problem. Ali, istovremeno imamo proces berluskonizacije politike. Činjenicu da mnogi ulaze u politiku preko svojih medijskih kuća. To je po meni mnogo opasniji proces. Malo je uočljivo da preko nekih privatnih televizija imamo i proces korumpiranja političara, tako što im se daje publicitet i kada ga ne zaslužuju sa, otprilike, idejom, „vratiće mi to“. Zato je jako potrebno da ova kuća ostane kičma nacionalnog informisanja. U ovakvoj situaciji potrebno je da RTS bude javni servis, da svaka politička opcija ima šansu da se iskaže i da nema privilegovanih.
RTS ima posebnu odgovornost prema javnom mnjenju, a u trci ste i sa konkurentskim kućama. Kako sa svim tim izaći na kraj?
Kako će kuća delovati zavisi od ljudi koji su na njenom čelu. Ako su oni podložni političkim pritiscima, ona će manje funkcionisati kao potencijalni javni servis. U svakodnevici to izgleda tako što je broj mog mobilnog telefona do pre mesec dana znalo stotinak mojih prijatelja i drugara. Sad, čini se da nema onoga ko nema taj broj, pogotovo onih koji se bave pakovanjem, prezentacijom i nuđenjem političara. Toga ima, ali bilo bi i da je RTS javni servis. Međutim, ako se držite profesionalnih kriterijuma i znate da vagate šta je novinarski najznačajnije, može se praviti vrlo pristojan informativni program.
NEDOSTAJE MI HAG
Nedostaju li vam haške teme kojima ste se dugo bavili?
Nedostaju. Svrbi me da pišem, a nemam vremena. Ovde moram da odlučujem o mnogo toga, čak, da na neki način, držim sudbinu nekih ljudi u svojim rukama. To će posebno biti važno iduće godine, jer kako se kuća bude pretvarala u javni servis, biće manja za bar 1500 ljudi, kada će verovatno otići i mnogi novinari. Zato imam osećaj nelagodnosti.
SVE MOŽE I PRISTOJNO
Iako niste televizijski čovek, vaša emisija „Nezaštićeni svedok“ naišla je na pozitivne kritike. Želite li svojim stavom u emisiji drugima da postavljate standard?
Odgajan sam u novinarskoj školi koja nikad nije sledila „ja, pa ja“ novinarstvo. Ne mogu dovesti gosta u studio, a da budem važniji od njega. Ne mogu da kažem da to pokušavam da nametne kao standard. Ima dobrih tok-šou emisija. LJudi su različiti. Drago mi je da su prve reakcije ljudi da kažu da se može i na vrlo pristojan način pitati sve. Reč pristojnost važna je za čitav informativni program. To je jedna od stvari koja nam je u Srbiji jako potrebna.
MOGU DA SE VRATIM
Jeste li radni odnos zamrzli u staroj redakciji?
Pokušali smo tako da uradimo, ali se ispostavilo da v.d ovako velike kuće ne može biti honorarac. Zvanično sam prešao u RTS, ali kolege iz „Vremena“ su mi rekle da kad god budem poželeo mogu da se vratim. Nadam se da to mišljenje neće promeniti
Sanja Remić
