Nažalost, ne zna ni on. „Voleo bih da obiđemo sva mesta u Vojvodini, što znam da je nemoguće, ali tu smo, skoro sva. Želeo bih da imam nekog ko će nastaviti ovo što radim. Vojvodina je nepresušna riznica priča, a ne mogu to da radim beskonačno i „Petkazanje” ne može živeti doveka. Doći će nove teme, novi običaji, to treba zabeležiti, a nemam šegrta. Hoću njega da nađem, da mu ostavim radnju i da gledam i uživam – to je taj deran kog sam naučio kako treba da radi”, priča nam kroz osmeh kolega Bora Otić, laureat Februarske nagrade Novog Sada. Smeta mu što smo kreativno zamrli, opušteni uz šou programe koji više liče na snimke kamere za nadzor, nego rijeliti programe. „Puno je dokonih i nezaposlenih, verovatno im je to duševna i moralna hrana”, kaže nam Bora, kog smo prvo zamolili da nam što kraće opiše kako je „preživeo” značajno priznanje.
– Puno čestitiki prijatelja, rođaka, nepoznatih ljudi koje tek treba da upoznam. Srećan sam.
lKritičari kažu da bi ti bolje pristajala neka vojvođanska, a ne novosadska nagrada?
– Možda će to biti sledeći potez, da neko ustanovi tu vojvođansku nagradu (smeh). Da ne budem neskroman, u televiziji se radi timski. Doživljavam to kao zajedničko priznanje svih ljudi koji su nam bili „jataci” na terenu. Davali su nam logistiku, ideje, bili smo im gosti, i oni nama… Ponosam sam što imam najveću redakciju na svetu.
lKako si dobio ideju za „Petkazanje”?
– Želeli smo da napravimo tvrdu, mušku emisiju u kojoj će biti tambura, lovaca, konjara, oružara, starih zanata, lepih žena, pametnih ljudi… I onda su nas pitali da li će to žene gledati. Kasnije su se pojavile, a od te tvrde muške emisije vremenom je evolucijom, ili metamorfozom, nastalo je „Petkazanje„.
lNisi znao šta će se dogoditi?
– Ne možeš to znati. Ni alatničar koji pravi alat na strugu ne zna šta će biti na kraju, hoće li pući alat ili mašina na kojoj ga pravi.
lKljučni kriterijum za gostovanje u „Petkazanju„?
– Da gost bude zanimljiv. Da pokaže koliko je pametan i vešt, oseća prostor na kom živi, koliko ima zlatne ruke i želju da podeli to s nama.
lOsećamo li gde živimo?
– Da. Za ovih sedam godina, koliko traje „Petkazanje„, konjarstvo je u usponu, stalno su „fijakerijade„, udruženja žena su postala obavezna u opštinama, druže se, rade, pokazuju šta umeju. Stari zanati su oživeli, uvršteni u turističku ponudu Vojvodine, iskristalisali su se suveniri. Nije to zasluga emisije, ali smo probudili uspavani duh učmale Vojvodine.
lPrincip pozitivnih primera, umesto crnih hronika?
– Da, samo pozitivni primeri. Svedoci smo senzacija, ružnih tema i čudesa, kao u rimskoj areni, žedni krvi i gladijatorskih igara.
lStalno si na terenu, šta nedostaje običnom, malom čoveku ?
– Normalan život. Ovo šo mi radimo je potpuno obično i normalno. Nadam se da ovo novo vreme neće dugo trajati i da nam neće više govoriti da mi prikazujemo neobične ljude i stvari.
lKako to da nisi na RTS-u?
– Zašto bih bio? Moraćeš to da pitaš nekog od njih. Ja sam jedan od retkih koji nije napuštao našu kuću. Došao sam u radio kada sam krenuo u prvi razred gimnazije, sam, svojom voljom, da sebi nađem mesto.
lDa li bi pristao da te Tijanić zove, da budeš „nacionalan„?
– Beograd je za mene stresna situacija. Ne mogu da se zamislim kako svakog dana ulazim u sobraćajni klinč, borim se za hranu i tražim prečicu do druge obale. Najbolje bi bilo da uradimo kompromis: da RTS preuzme emisiju i emituje je, naši predajnici su slabi…
lOceni rad javnog servisa?
– Sedam godina ne gledam TV program. Krećemo oko osam i vraćamo se u pet, šest popodne. U montaži sam do ponoći, nekada i duže. Ujutro Jovo nanovo i tako do četvrtka. U petak je emitovanje, moram da pripremim emisiju, a ona ide uživo… Ne mogu da ti odgovorim na ovo pitanje.
lVredi li RTV 500 dinara mesečno?
– Od nečega moramo da živimo. Ako kažem da ne treba, ostaćemo bez para, a ako kažem da treba – onda će mi neko reći da je to puno para.
lMora li uvek tako u Srbiji, izbor između dva zla?
– Nisu to dva zla, već uzročno-posledična veza. Televizija je skupa igračka, tu je muka.
lKako danas živi paor?
– Veštački. Imaju volju i naviku da rade, što kaže “pocrkali bi da ne rade”. Odavno je postalo neisplativo, ali opet rade, idu napred. Koja god je vlast bila na poziciji, uvek je išla preko paora.
lSlažeš se da je položaj seljaka merilo države?
– Jeste. Jedini resurs koji Vojvođani imaju je zemlja. Milina je kad dođeš uveče i osetiš od parcele do parcele šta je zasejano, kako miriše žito, suncokret, šuška kukuruz. Žao mi je što je trend postao da se živi u gradu, a u selo niko neće. A tamo lepih kuća, praznih, koštaju kao tri kvadrata u Novom Sadu.
lJel’ ih tera samo beda, ili….?
– To je ta čamotinja koja je zavladala u manjim sredinama. Sirotinja i skromnost u kojoj živimo i lažni glamur koji smo počeli da prikazujemo na televizijama. Mlade je privuklo lažno, nerealno bogatstvo na ekranu.
lUme li selo da se zabavlja?
– Ume, kako ne.
lOtkud onda čamotinja?
– Otuđili nas. Sve manje imamo realnih, a sve više virtuelnih prijatelja. Klikneš na moju ikonicu i ja sam ti prijatelj?! Nisam, prijatelji se grle, sede zajedno, dolaze u goste.
lRazumeju li ljudi u gradu paore?
– Pa odakle su ti iz grada?
lMogu li da se identifikuju?
– Mislim da ljudi u gradu, još kada izađu na pijacu stvore pogrešnu sliku o ljudima koji tamo prodaju. Pomisle „blago vama, zarađujete dobro”, a niko ne pita kad je poranio, pripremio, koliko je truda uložio, pokisao, bio na vetru…
lGde se dede seoska gospoda – “građanski seljaci”?
– Potrošili su se. Omatorili, pojeli ih kriza i vreme. Uspeli su da ostave u amanet navike, vaspitanje, poštenje i lepe manire.
lA šta nisu uspeli?
– Da uvećaju kapital. Nekad se znalo ko je najveći gazda u selu, bez namere da ih ucenjuješ, vređaš ili im zavidiš. Sve je manje paora koji imaju za koga da rade, mnogo je neženja, ostarelih. Nema potomstva, porodica, tu je problem.
lŠta misliš o uvozu nevesta iz inostranstva?
– Normalno. Šta je Vojvodina nego konglomerat, jedna mešavina. Neke su snajke i prije na boljem glasu od ovih „naših”. Sveža je to krv, izmešana, pogledaj kako su nam deca lepa.
Opiši mi tvoj raj?
– Mom raju fali jedno „k”.
