Sumnja u kritičke medije se seje da se publika odbije i da se izbegne mogućnost polaganja odgovornosti nosilaca vlasti pred javnošću, čemu kritički mediji služe. To je smišljeni, dugogodišnji projekat da se poseje nepoverenje. Tako se širi apatija, kaže dr Snježana Milivojević za Cenzolovku
Kada je analiza Rojtersovog instituta za studije novinarstva Univerziteta u Oksfordu pokazala da više od dve trećine građana Srbije koristi društvene mreža kao izvor za svakodnevno informisanje – ovo je najveći procenat među stanovnicima 21 evropske zemlje obuhvaćene istraživanjem – pokazala je „ne samo da se menjaju navike publike“, nego da te nove navike nepovratno „oblikuju ceo medijski sistem“.
„Zato što, na sistemskom nivou, publika odlazeći s određenih medija ili napuštajući određeni tip komunikacije povlači i uticaj“, smatra Snježana Milivojević, penzionisana profesorka javnog mnjenja i medijskih studija Univerziteta u Beogradu.
Na individualnom nivou, okretanje mrežama postavlja problem poverenja.
„Ja volim da podsetim da je novinarstvo, kao profesija, nastalo upravo kada je veliki porast potrošnje medija doveo do toga da je potrebno bilo ponuditi nešto što su informacije zasnovane na činjenicama“, smatra Milivojević.
„E, sad se to ruši. Sad se u stvari prodaju interpretacije, a ne činjenice. Na dugi rok to predstavlja najveći izazov za odnos medija i demokratije kakav smo znali.“
Milivojević u drugom delu intervjua za Cenzolovku objašnjava kako da tradicionalni mediji prežive ovu migraciju i govori o „podeljenosti koja se politički forsira“.
Individualno informisanje, zasnovano na ličnosti
Cenzolovka: Publika u svetu sve više pronalazi vesti na društvenim mrežama. U Srbiji je to poprilično izraženo. Koje su najveće opasnosti ovakvog informisanja?
Milivojević: To jeste velika opasnost kojom plaćamo informaciono obilje. Informacije rastu tolikom brzinom da nije samo problem kome verovati, nego se menja kompletan medijski sistem.
Istraživanje pokazuje veliku razliku između tradicionalnih medija, koji gube uticaj, svoju gledanost i čitanost, i društvenih mreža koje znače personalizovanu selekciju, korisnički generisan sadržaj, deljenje sadržaja.
Tako se pojavljuje čitav novi alternativni medijski sistem ili ambijent: individualno informisanje zasnovano na ličnosti. Izlazi se iz domena institucija ili medijske etike, proizvodnje koja je kontrolisana profesijom. Ali istovremeno razlikuje se i od društvenih mreža. U budućnosti i od četbotova i platformi zasnovanih na veštačkoj inteligenciji.
Cenzolovka: Istraživač na Rojters institutu Nik Njuman govori kako populistički političari zaobilaze kritičko (pre)ispitivanje i sarađuju s naklonjenim influenserima. U kojoj meri se ovakvo „personalizovano informisanje“ može nazvati informisanjem?
Milivojević: Godinama smo već u fazi kada svako od nas personalizuje pristup vestima. Sada se, međutim, personalizuje i proizvodnja vesti. To znači jedan poprilično haotičan ambijent.
Podkasteri, jutjuberi, influenseri, tiktokeri, selebritiji, političari, ljudi iz drugih sfera… Okreću se informisanju, to jest pravljenju vesti. Popularnost iz drugih domena prenose na proizvodnju vesti koje mogu biti kredibilne, ali i ne moraju.
Nastanak ove pojave vezuje se pre svega za SAD, gde u ovom trenutku jedan populistički političar koristi influensere da zaobiđe kritiku. Na ovaj način, on se direktno obraća publici, kako samostalno, tako i podržavajući one koji kreiraju jedan alternativni sistem informacija i znanja.
Slično se dešava i u jugoistočnoj Aziji i drugim delovima sveta koji nemaju dugu tradiciju slobodnih medija.
| LEVIČARI ZA REGULACIJU, DESNIČARI BI DA SE NA MREŽAMA SVE DOPUSTI
Cenzolovka: Kako zapravo koristimo mreže za informisanje? Koje su lokalne specifičnosti? Mreža Iks (X), nekadašnji Twitter, na primer, prerasta u desničarsku platformu, a u Srbiji se još uvek poima kao svojevrsni liberalni mehur?
Milivojević: Kada su mladi odveli ostatak populacije na mreže, odveli su ih na svoje, novije mreže. U Srbiji 48 odsto mladih od 18 do 24 godine kaže da se informiše na TikToku. S druge strane, Facebook gubi uticaj, kao platforma za starije osobe.
Twitter, to jest Iks, svakako je zanimljiv, jer ima reputaciju mreže koja definiše agendu. Ono što se tamo dešava postaje tema na mnogim tradicionalnim medijima. I na TV Pink imamo emisiju ‘Hit Tvit’. Dakle, mreža ima tu snagu. Međutim, došlo je do velike promene u pozicijama na globalnom nivou od kada je Elon Mask postao vlasnik te mreže.
Kao što ste rekli, u svetu je to aktivno desna mreža, a kod nas se i dalje doživljava kao mreža na kojoj se vode slobodnije i liberalnije debate. Mada se i to menja.
Cenzolovka: Na koji način se stvari menjaju na mrežama? Šta smo zapravo naučili iz Slučaja X?
Milivojević: Šta je po meni zanimljivo? Istraživanje je pokazalo da nisu samo vrsta mreže i način korišćenja značajni za to kako ćete se prema samom sadržaju odnositi. Tu je i čitav ideološki aparat i ideološko shvatanje uloge medija.
Oni koji su levo orijentisani uglavnom smatraju da bi na mrežama trebalo pojačati sistem moderacije i uklanjanja štetnog sadržaja. On ne mora nužno biti nelegalan, ali može na primer širiti govor mržnje. S druge strane, desno orijentisani misle da mreže ionako previše toga sklanjaju i da bi rasprave morale biti slobodnije.
I to je zapravo debata koja se vodi pre svega između SAD i Evrope. Jedan pristup slobodi medija izjednačava slobodu s time da na mrežama treba dopustiti bilo šta, a drugi je da bi mreže trebalo češće regulisati, jer sadržaj kao i svaki drugi utiče na javnu debatu. U Srbiji trećina ispitanika misli da mreže skidaju premalo, a oko petine da se previše sadržaja uklanja. |
Cenzolovka: Dobro, svi smo na mrežama. Kako da tradicionalni mediji prežive ovu migraciju? Šta mogu da urade?
Milivojević: Istina je da tradicionalni mediji gube uticaj, ali tu opet imamo jedan zanimljiv paradoks.
Trend je nezaustavljiv iz dva razloga. Jedan je tehnološki: rast platformi, obilje, konkurencija kojoj se teško prilagođavaju. Drugi je generacijski: stasavaju mladi kojima su digitalni mediji prirodno okruženje. Pitanje jeste da li će tradicionalni mediji preživeti digitalni zemljotres.
Međutim, velik broj ljudi – i globalno i kod nas – kažu da sumnjaju u informacije do kojih dolaze na društvenim mrežama. To znači da su oni ipak svesni da tamo kolaju vesti u koje ne mogu da se pouzdaju. Kada ih pitate ‘šta radite kad posumnjate’ ili ‘gde idete da to proverite’, oni kažu da se okreću medijima i ličnostima kojima veruju.
Dakle, krug se zatvara. Jedna vrsta potvrde autentičnosti ili kredibiliteta je važna. Upravo u tome je uloga tradicionalnih medija.
Tamo gde su rastureni javni servisi, raste uticaj mreža
Cenzolovka: Govorite o kredibilitetu. Ovaj deo sveta je po istraživanju Rojtersovog instituta najciničniji. Medijima se najmanje veruje u Mađarskoj i Grčkoj, a jedva nešto više u Bugarskoj, Slovačkoj i Srbiji. Zbog čega je to tako?
Milivojević: Kada pogledamo sve evropske zemlje u istraživanju, njih ukupno 21, u stabilnim zapadnim demokratijama, posebno u nordijskim zemljama i velikim sistemima kao što su Francuska, Nemačka ili Velika Britanija, poverenje u medije tamo je visoko.
U mnogima su i dalje na prvom mestu po pristupu – online i ofline – njihovi javni servisi. Polarizacija nije tako pocepala društvo i postoje mejnstrim mediji kojima se može verovati.
Južna i centralna Evropa su u potpuno drugom svetu. S jedne strane je nepoverenje, a s druge je viši procenat informisanja na mrežama. Kao da ste u makazama. U zemljama s niskim poverenjem u medije i slabijim uticajem javnog servisa raste uticaj mreža.
Vi vidite tu pravilnost: rastureni javni servisi, uništeno poverenje u njih, opšte nepoverenje u medije, polarizacija. Nijedan medij nema centralno mesto gde mu se veruje s obe strane.
Cenzolovka: Na kraju, kako da mediji povrate ili steknu poverenje? Publika navodi da želi tačnost, transparentnost, originalnost i manje pristrasnosti. Tražimo li zaista nezavisne podatke ili želimo da se uljuljkamo među istomišljenicima?
Milivojević: Nije lako odgovoriti na to pitanje. Nije to novost, ljudi su uvek kupovali novine s čijom su se uređivačkom politikom slagali. Nisu ih kupovali da bi se svađali s njima. Međutim, sada se radi o podrivanju poverenja u medija koje se politički fabrikuje i na kojem se insistira.
Ja verujem da ljudi u Srbiji zaista jesu umorni od oštre podeljenosti koja se politički forsira, koja je ovde deo oficijalne ne samo medijske politike. Nosioci vlasti, na čelu s predsednikom države, hvale određene medije i njihove novinare, a stvaraju antagonizam prema kritičkim medijima.
Jedna od zvaničnih politika ovde jeste i sejanje sumnje u kritičke medije. Prvo, da se publika odbije. Drugo, da se izbegne mogućnost polaganja odgovornosti nosilaca vlasti pred javnošću, čemu kritički mediji i služe. To je jedan smišljeni, dugogodišnji projekat da se poseje nepoverenje. Tako se širi apatija.
Izvor: Cenzolovka
