Formirao sam advokatski tim od desetak advokata, i to po uzoru na timove koje
sam do tada pravio prema ličnim predmetima u kojima sam branio političare. Taj
zakon o informisanju proizašao je iz nastojanja vlasti da zabrani opozicione
listove, među kojima su bili „Nedeljni telegraf“, „Dnevni telegraf“ i „Evropljanin“.
Zajedno sa Slavkom Ćuruvijom pravio sam i javne tribine vezane za to suđenje,
imali smo TV nastupe na „Studiju B“, koji je tada bio oslobođen.
U
tim nastupima Slavko je direktno prozivao Mirjanu Marković da vrši zatvaranje
medijskog prostora u Srbiji iz različitih razloga, među kojima je pomenuo i
ratne ciljeve. Ćuruvija je, takođe preko „Studija B“, obavestio javnost da
očekuje da će ga Mirjana Marković ubiti, ali da je njegova uloga iznad toga i
da on mora da brani ljudska prava i slobode. Nekoliko prekršajnih postupaka
koji su vođeni u to vreme završeni su po kratkom postupku, sudije su odbacivale
sve predloge odbrane. Iako smo mi dovodili „žive“ svedoke na ročište, i u
zakonskom roku (48 sati), namera sudija je bila očigledna, a to je da zabrane
listove i zaplene imovinu. Prisustvovao sam zapleni imovine redakcije, i to je
bila strašna slika, kada policija odnosi računare, štampače. Bukvalno su
izmicali stolice ispod novinara.
Upozorio
sam sudije otvoreno na suđenju da će doći dan kada će odgovarati za kršenje
zakona i, kao što je poznato, svi su razrešeni do jednog, ali pravne posledice
su ostale. Posle toga, zajedno sa Rajkom Danilovićem branio sam Slavka Ćuruviju
pred Prvim opštinskim sudom u krivičnom postupku klevete po prijavi Milovana Bojića.
Pred samu završnu reč sudiji, koji je danas advokat, a koji je, inače,
nezakonito vodio istragu za Ibarsku magistralu, rekao sam da ne želim da
prisustvujem njegovoj presudu, da on ne zaslužuje moju završnu reč, jer sam
saznao da će Ćuruviji izreći bezuslovnu kaznu zatvora u trajanju od sedam
meseci. Bez dozvole suda sam se udaljio sa pretresa, posle čega je sud izrekao
kaznu Ćuruviju u trajanju od šest meseci. To je bila prva zatvorska kazna za
klevetu u Srbiji.
Te
okolnosti, zatim jedan upad u Ćuruvijin stan radi neformalnih ispitivanja, kada
me je pozvao telefonom i kada mi je policija zabranila da se kao njegov advokat
pojavim u stanu, pokazale su mi da su neki ljudi iz policije ozbiljno doživeli
nalog da se Slavko Ćuruvija bukvalno ukloni iz medija i iz javnog života.
Neverovatno je sa kojom je lakoćom on govorio na sastancima koje smo imali, da
može da ode u SAD ili najmanje u Crnu Goru, ali da naprosto ne želi da beži i
da će po cenu života isterati stvar do kraja. Mislim da su, sem SPO-a u to vreme,
ostale političke partije veoma stidljivo, ili skoro nikako, stale u odbranu
Slavka Ćuruvije, i on je ostavljen na brisanom prostoru u ta ratna vremena, a
očigledno da nije imao šanse da preživi.
Pošto
je Slavko prvenstveno politički delovao kroz medije, u smislu političke promene
političkog života u Srbiji, mislim da su se mnogi ogrešili o njega.
Autor:
Borivoje Borović
