Nama
koji sa tribina posmatramo ovu utakmicu učinili su se da su pljunuti Marks sa
svojom jedanaestom tezom o Fojerbahu. Znate već ono epohalno, da su filozofi
dosada samo različito tumačili svet, a da je reč o tome se on mora menjati.
Kako
će to srpski liberali dalje raditi prvenstveno je njihova partijska stvar.
Trenutno, izgledaju tako kao da im je u sprovođenju antisalonske političke
koncepcije najviše stalo do toga da se u anketama pozicioniraju kao treća
stranka po snazi, pa da tako eventualno ispadne i na izborima. Nije nemoguće. I
tu su, takođe, počeli da raskidaju sa svojom tradicijom. Nekad se, recimo, nije
dalo zamisliti da sa adrese iz Simine ulice idu spinovi ove ili one vrste prema
medijima, ali, danas, to je već praksa koja se smatra polugom za lečenje od
ranijih besplodnih običaja. Karakteristična su u tome smislu istraživanja koja
se naručuju za interne potrebe, a onda u diskretnim aranžmanima ispostavljaju
javnosti. Treba li podvlačiti ono što se samo po sebi razume, to da naručioci
ispadaju sve moćniji faktor. Ne bismo da im kvarimo zadovoljstvo. Kako će biti
na kraju pokazaće, naravno, izbori, ali stiče se utisak da se ti veliki anketni
skokovi već računaju kao svršena stvar. I onda to, dabome, ima i svojih
posledica. Uzmimo samo jednu vrlo slikovitu: tu i tamo, naime, vođe se liberala
znaju zaneti, pa tako, recimo, dođe zabavno čitati njihove lekcije Obami, koji
da se eto trgnuo u vezi sa Libijom, i ispravio svoj kurs nakon, je li,
interpelacija naših liberala u našoj Skupštini! Varate se ako mislite da
karikiramo. Ostaje jedino da, kao i za ono sa kanibalima, verujemo da im se i
ovo otelo.
Ima,
međutim, jedan bizarniji detalj koji bi trebalo da ilustruje tu politiku protiv
salona što je rezultirala faktičkim razlazom sa Vesnom Pešić. Reč je njenom
nasledniku na čelu Političkog saveta. U političkom svetu taj gospodin, Dušan
Mijić, strogo govoreći anonimus je. Nikad ništa napisao, ništa izgovorio, ništa
predvodio. Ni citata, ni članka, ni studije, ni pisma, čak ni ploče. Knjige? Ne
bi se reklo ni da ih čita. A daleko je od toga da je početnik u javnom životu.
Oni koji ga znaju sa drugih strana društvene scene imaju u rukama dve
suprotstavljene predstave o njegovom liku i delu: jedni drže da je u biznisu
mutikaša, ambiciozan i relativno neuspešan, drugi, da je lojalni i darežljivi
mecena civilnog sektora. Nećemo ulaziti u to koja od ove dve strane ima pravo.
Stranka je, međutim, izvukla iz neke čudne ladice nešto sasvim treće i odabrala
da ovoga somborskog agronoma u promotivnom saopštenju predstavi kao
višegodišnjeg izdavača Naše Borbe, dajući mu status njenoga baštinika. Bilo je
to, naravno, poslednje što je Eldepe smeo spomenuti, da ubedi javnost u
pravilnost svog izbora. Evo, nećemo koristiti teže reči od ovih: Mijićeva je
uloga u izdavanju toga lista bila krajnje sporna. Završilo se fijaskom –
izbacivanjem s posla vodećih urednika i novinara Naše Borbe, i gašenjem novina.
Taj slavni projekat uspeo je, ipak, ali ne onda kad je u njega čudnim sticajem
okolnosti bio upleten Mijić, nego kad je Mijić iz njega nestao: uspeo je tek
pod imenom Danas. Ne može biti da to Eldepe nije znao. Pa ipak, pomoću jedne
isfabrikovane biografije dovodi u svoje čelo kontroverznog diletanta namesto
factotuma građanske Srbije. To li je ta promena o kojoj se toliko trubi?
Ne
bismo se, međutim, smeli preterano čuditi, još je naš deseterac opevao ovakve
situacije. Što Momčilu bilo do koljena, Vukašinu po zemlji se vuče, hajdemo da
se podsetimo na popularne stihove o ujaku i ocu Kraljevića Marka. I tad je,
dakle, bila jedna Pešić, i jedan Mijić. Koraks je, idući ovom linijom, nacrtao
onu antologijsku karikaturu sa Borom Jovićem kad je ovaj 9. marta izveo tenkove
na beogradske ulice: u maršalskoj uniformi, deset brojeva većoj u svakoj
performansi. Nije ovo akvizicija one filozofije koja zastupa tezu da su novi
uvek gori. Nisu. Samo, međutim, onda kad to zapravo jesu.
Kaligula
je nameravao svoga konja postaviti za senatora. Da bismo izbegli svaki
nesporazum, odmah dodajemo: ni alegorijski nemamo nameru da kažemo niti to da
je Jovanović Kaligula, niti da je Mijić Incitatus. Govorimo samo o ismevanju
zdravog razuma. Ako to već nije za stranku, Mijić je uvreda za ličnost svoje
prethodnice: kad može on, može svako! Najmanje bi bilo poželjno, zapravo, ako
bi se ispostavilo da je uvreda bila i suštinski cilj Mijićevog imenovanja. Ovaj
slučaj zato ima šire značenje. Politički razlazi kod nas ne mogu, naime, bez
poniženja, javnih ogovaranja, anatema, drvlja i kamenja. Bićemo zbilja iskreni:
ako se od ikoga očekivalo da napravi korak napred u tim i takvim okolnostima
onda su to liberali. Oni okupljaju pristojan, građanski svet. Imaju svakog
poštovanja dostojne savetnike. Jovanović ima frakcionaško iskustvo. Ipak, nije
se desilo. Da bi stvorio neko uverenje da liberali žele drugačije, Rajko
Danilović sad u ime stranke hinjeno saopštava da Vesna Pešić neće biti
isključena iz Eldepea. Bogati! Ta velikodušnost, naravno, deluje cinično, jer
se izgovara upravo dok traje kanonada partijskih trabanata koji svoju
najugledniju članicu posipaju pomijama, stilom, dakle, koji je na samoj ivici
najboljih trenutaka kineske kulturne revolucije. Ne bi ovde bilo naodmet setiti
se sledećeg: ako hoćeš da menjaš društvo – a non-stop govoriš da samo to hoćeš
– promeni prvo sebe.
U
čitavome događaju sa Vesnom Pešić kao da nije pročitana jedna prilično
jednostavna stvar: ona po difoltu nije vojnik partije. A liberali u ovoj
situaciji pokazuju da ipak upravo to traže od svojih ljudi, i da im se tzv.
višak demokratije javlja kao nešto od čega boli glava. Postavlja se jedno vrlo
zanimljivo pitanje: kako će uzorno biračko telo koje ta stranka ima, kako njeno
članstvo, reagovati na ovaj izazov? Naći će se, naravno, pred ogledalom.
Politički idealizam, na kojem je stranka stekla svoju današnju reputaciju,
nalaže da se ne zaborave velika načela slobode i debate, i visoki kriterijumi u
odabiru ljudi. Politički realizam, pak, kao nova vladajuća koncepcija, traži da
se iskoristi momentum i dospe na ono famozno treće mesto. Po svaku cenu?
Izgleda, baš tako. Ako bi ipak nešto iznenadilo, bila bi to tišina u liberalnim
redovima: tišina ne samo kao ruganje građanskoj Srbiji, nego i kao ruganje
samima sebi.
Autor: Radivoj Cvetičanin
