–
Ako država hoće da te ubije, nemaš gde da se sakriješ – govorio je Slavko
Ćuruvija, urednik i vlasnik “Dnevnog telegrafa”, aprila 1999. godine. Ubijen je
11. aprila, na Uskrs. Ubice nisu pronađene.
Ova
dva ubistva, uz ubistvo Milana Panića, novinara “Večernjeg lista” iz Jagodine,
čija desetogodišnjica tek sledi (ubijen je 6. juna 2001), povod su za još jedan
vapaj novinarskih udruženja i svih pravdoljubaca u zemlji Srbiji. Iz godine u
godinu odgovor je uvek isti. Ubice nisu pronađene. Kako stvari stoje, to se
neće desiti još godinama, iako postoje brojne indicije i nagoveštaji o ubicama
i nalogodavcima, na šta su tužioci i ministri često skretali pažnju. Potrebno
je bilo napraviti još jedan korak. To verovatno i jeste istina, ali korak treba
da naprave predstavnici i naslednici one politike koja je do ubistava i dovela.
Politika
kontinuiteta dovela je na čelo policije nekadašnjeg Miloševićevog portparola
Ivicu Dačića, ali nije on jedina briga. Tu je ono famozno pitanje lustracije
podobnih i poslušnih, pitanje dosijea tajne službe, ali i pitanje novinarskih
udruženja, posebno onog bez prefiksa “nezavisno”.
“Drž’te
lopova”, čuje se iz Udruženja novinara Srbije, onog udruženja iz kog su 1994.
godine istupili svi koji se nisu slagali sa Miloševićevom politikom i sa javnim
diskursom novinara u Srbiji. Danas su u traženju pravde veoma glasni oni koji su
prvi odapinjali strelice, posebno ka Ćuruviji, a ni Đinđić nije dobro prošao od
uboda njihovih pera. Kad se sve sabere, ostaje nam samo da pripremimo sveću za
sledeću godišnjicu.
Autor: Dejan Kožul
