Neki drugi novinari, kao Dejan Anastasijević, imali su
sreće da prežive bombaški napad. Sreće nije imao Branko Bošković, snimatelj TV
B92, ali je makar preživeo. A to je u Srbiji, kada si novinar, ipak uspeh.
Njemu su, prilikom protesta zbog hapšenja Radovana Karadžić,a dok je, pre tri
godine, obavljao svoju profesionalnu dužnost, trojica napadača udruženim
snagama prvo razbili kameru, pa ga išutirali i, na kraju, slomili mu zglob
kolena. Jedan od napadača dobio je 10 meseci kućnog pritvora i tako postao (uz
Cecu) član privilegovane osuđene desetorke u Srbiji, koja će kaznu služiti u
svom stanu i tako rasteretiti pretrpane srpske zatvore. Druga dvojica osuđeni
su uslovno. Imao je sreće u nesreći i Teofil Pančić, koga su dvojica huligana
izudarala metalnim štanglama. I dobila po tri meseca zatvora, dvostruko manje
od najblaže kazne. Napad na novinare u rangu je nasilničkog ponašanja, nešto
kao kafanska tuča. Zato novinare i ubijaju i tuku u Srbiji, pošto su
zakonodavac i sudstvo, svako na svoj način, pokazali da ili nisu u stanju da
zaštite ili ih, zapravo, baš briga da zaštite pravo građana da budu
informisani, a novinara da mogu slobodno da rade.
Autor: Miroslav Kos, urednik dodatka Beograd
