I
visoki predstavnici srpskog pravosuđa govorili su i govore da je pravda jednaka
za sve. Ipak, još jednom je dokazano da srpski sudovi imaju duple aršine.
Milanu Savatoviću, napadaču na snimatelja B 92 Boška Brankovića, izrečena je
sramno blaga kazna – deset meseci kućnog zatvora. Ništa stroži sud nije bio ni
prema njegovim pomagačima Stevanu Milićeviću i Nikoli Lazoviću, kojima su
izrečene uslovne osude. Snimatelju Brankoviću, koji je u vreme napada, bio na
službenom zadatku, polomili su nogu i zbog toga je nekoliko meseci bio na
lečenju. Nogu mu nisu slomili slučajno. Njihova namera je bila da onesposobe
snimatelja. To je videla cela Srbija. To zna i Savatović.
Sa
dve godine zatvora kažnjen je Dejan Stojadinović koji je napao Velimira Ilića dok
je ovaj bio na radnom zadatku političara. Morao je još i da plati sto hiljada
dinara. I to za – manje teške telesne povrede! Dakle, ne za polomljenu nogu.
Kao
otežavajuća okolnost Stojadinoviću uzeto je to što je napad izveden pred
velikim brojem ljudi. Time je, utvrdio je Apelacioni (kao drugostepeni) sud,
Stojadinović pokazao „visoki stepen drskosti i bezobzirnosti”. Neuporedivo više
ljudi je gledalo kada su napadači kamermana Brankovića oborili na zemlju,
šutirali, razbili mu kameru, a potom mu i potkolenicu slomili?
I
Ilić i Branković su napadnuti pred televizijskim kamerama. Ali zabeležile su
kamere i kad političar Ilić šutira novinara. I …nikom ništa. U državi Srbiji
nije postojao tužilac koji bi pokrenuo postupak protiv Ilića. Država Srbija je
poručila da političari imaju prava da šutiraju novinare.
Zašto
su „život i telo” političara mnogo vredniji nego novinara, ili ma kog drugog
građanina? Zar se, izricanjem ovako različitih presuda, ne povređuje princip
jednakosti građana pred zakonom? Zar se ne radi o svojevrsnom principu
nekažnjivosti za nasilnike?
Stiče
se utisak da se reformisano sudstvo ponaša kao grogi bokser koji nekontrolisano
i neodmereno udara. Čas prejako, čas preslabo. Kao da ne postoji nikakva
osmišljena kaznena politika za nasilnike.
Kućni
pritvor, sve učestalija kazna u Srba, po svemu sudeći, odmor je za nasilnika.
Tek da se, eto, odmori posle napornog batinanja. U stvari, batina se čitavo
društvo u jednom surovom rijalitiju.
Novinari
koji rizikujući život beleže surovu realnost nemaju zaštitu ni fizičku, ni
moralnu, ni sudsku. Kada ih ubiju, godinama se ne nalaze krivci, kada ih
pretuku, nasilnike šalju na „kućni odmor”, a kada ih slave, dobijaju
obezbeđenje koje im onemogućava normalan rad i život. Zato je presuda suda u
slučaju snimatelja televizije B 92 javna dozvola da bilo koji novinar bude
linčovan.
Autor:
Miroslava Derikonjić
