Što je privredni rast veći to su ozbiljniji nesporazumi, da ne kažemo sukobi,
između država koje su u procvatu i kritički orijetisanih medija. Kina, Turska,
Iran, Rusija… samo je, izgleda, Indija pošteđena takvih tendencija. Poseban
problem predstavljaju sukobi koji proizlaze iz različitog razumevanja
nacionalnih interesa.
Mediji,
odnosno novinari, veoma često ne vode računa o kratkoročnim nacionalnim
interesima već su okrenuti onim dugoročnim – poput vladavine prava, nezavisnih
institucija i nezavisnih medija, slobode izražavanja i ispoljavanja različitih
mišljenja i uverenja, potpuna tolerancija religija i svih ljudskih
različitosti… Ono što kritički orijentisani mediji zamišljaju često je u
domenu mašte a ne složene i teške stvarnosti. Mediji veoma često ne uzimaju u
obzir da su zemlje u kojima deluju okružene neprijateljskim državama, da se
protiv njih sprovodi dugotrajna kampanja, da unutrašnji i spoljašnji neprijatelji
neprekidno kuju zavere. U svom apstraktnom idealizmu neki mediji idu toliko
daleko da u svakoj javnoj nabavci koja je sprovedena bez zakonom utvrđenog
postupka i kontrole vide korupciju i zloupotrebu. Kada se to radi na
nacionalnom nivou to ugrožava stabilnost i ugled cele zemlje, kada se to radi
na lokalnom, onda se ugrožavaju same osnove društvenog života lokalne
zajednice, širi se nepoverenje, sumnja i neprijateljstvo, koji zaustavljaju
dalji privredni razvoj.
Postoje,
naravno, i dobri primeri saradnje između medija i vlasti: tamo gde mediji prate
svoje političke i finansijske mentore, bez kojih je napredak nezamisliv, tamo
gde im posvećuju punu pažnju, odaju priznanja, ukazuju na napore i teškoće,
često i na žrtve koje podnose istaknuti članovi naroda – tamo postoji i
jedinstvo narodnog bića koje je preduslov svakog napretka. Podatak da se u
Turskoj u zatvorima nalazi 57 novinara, a da je istovremeno Turska do te mere
ekonomski uspešna, očigledan su dokaz disproporcije između slobode izržavanja i
progresa. Kada bi sutra, u najvećem broju ekonomski probuđenih zemalja,
sproveli anketu među običnim ljudima da li im je važnija sloboda izražavanja od
ekonomskog prosperiteta odgovor bi svakako bio negativan. Primer Kine, koja je
druga privredna sila u svetu, najbolja je ilustracije da je ograničavanje
slobode izražavanja, u suštini, jedna veoma efikasna privredna mera. (Na taj
način se loši uticaji i primeri drže daleko od sopstvenih građana. Kao što u
javnom zdravstvu briga o sopstvenim građanima zahteva vakcinisanje i izolaciju
u slučaju epidemije, isti je slučaj i sa uticajem medija, odnosno slobodom
izražavanja.)
Za
razliku od ovih „brzonapredujućih“ zemalja i dalje postoje one zemlje koje
tradcionalno propagiraju slobodu izražavanja kao osnovno ljudsko i demokratsko
pravo. Poslednjih nekoliko godina ekonomija i društva u ovim zemljama prolaze
kroz velike krize. Severna Amerika i Evropa suočavaju se istovremeno i sa
ekonomskom krizom i sa pravim bumom slobode izražavanja preko društvenih mreža.
(Ovome je nesumnjivo dosta pomogao i Vikiliks koji se bavi isključivo Amerikom
a one druge, manje demokratske zemlje, pojavljuju se samo kao karikature i
anegdote u razgovorima američkih diplomata.) Kako će se dalje razvijati ova
disproporcija još uvek nije jasno.
Kako
stoje stvari sa slobodom izražavanja u Srbiji? Ekonomski gledano, Srbija
pripada razvijenom svetu jer je u krizi. Istovremeno, pritisci – pretnje,
sudski progoni i fizički obračuni sa novinarima, govore u prilog toga da je
Srbija veoma uspešna zemlja – poput Turske. Pošto Srbija, bar sudeći prema
javnim izjavama svojih političara, teži ulasku u Evropsku uniju, pretpostavlja
se da je ovakav odnos prema novinarima i medijima privremenog karaktera. Čim
Srbija uđe u Evropsku uniju sloboda izražavanja biće čvrsto zagarantovana
svima, pa i novinarima. Da bi se, međutim, ušlo u Evropsku uniju neophodno je
da novinari razumeju kako se to može najlakše, i najbrže, postići. Svakako ne
tako što će se otkrivati velike korupcionaške afere, nesposobnost i neefikasnost
državne uprave, već ukazivanjem na ogromne uspehe u procesu stvaranja moderne,
demokratske, efikasne i odgovorne države.
Novinari
bi, najzad, kako u Srbiji, tako i u celom svetu morali da shvate da su
kratkoročni ciljevi uvek važniji i suštinskiji za budućnost zemlje i nacije od
onih o kojima se govori na nivou principa.
Autor: Velimir Kazimir Ćurguz
