Prvi
Status izašao je 13. jula 1998, i tada su ga zbog datuma proglašavali
crnogorskim nedeljnikom. „Ne znam čiji u čaršiji nismo bili: Karićevi,
Cepterovi, Miškovićevi, Čedini & Bebini, a skoro sam čuo da nam je vlasnik
– Željko Mitrović. Menjali smo vlasnike ko dete pampers pelene… Jbg, znam da
to smeta, ali svoji smo. Prija to, nekako, trajati u ovom ludilu, a biti svoj“
– zna da kaže Statusov vlasnik i glodur. Za sto brojeva susretao se sa svim
„čarima“ novinskog izdavaštva u Srbiji, kada želiš biti „svoj“:
„Prodali
smo ‘kompenzacionih’ prozora za celu jednu stambenu zgradu… Ko bi danas znao
broja ‘utopljenim’ upaljačima, olovkama, privescima… Valjali smo i alkoholna
i bezalkoholna pića… Jedino smo ‘pukli’ na nekakvim mirišljavim indijskim
kondomima: dok smo ‘tvrdili’ pazar istekao im je rok trajanja, ali su deca iz
komšiluka baš uživala u originalnim balonima.“
Lekić
je rođen 1959. u Kosovskoj Mitrovici, studirao je turizam, pa na drugoj godini
„digo ruke“, bio je novinar i urednik Omladinskih novina, NON-a, Borbe, Naše
Borbe, Reportera, te prvog jugoslovenskog magazina za (ne)sportske navijače
„Ćao tifo“. Objavljivao je kolumne u mnogim listovima, između ostalog i u
Danasu, gde je u svakoj odbrojavao kada će Toma Nikolić ispuniti obećanje i iseliti
se iz stana u Đinđićevom bulevaru.
Zagovornik
je teorije o medijskoj pozadini ubistva Đinđića („reči su ubile Đinđića, metak
je samo označio fajront“), zbog teksta o Olji Bećković u Statusu „javno je
kritikovan“ na Sudu časti NUNS („bio je to moj skromni doprinos vraćanju
polemike u kameno doba“), a često je napadan zbog medijske ankete Statusa u
kojoj se već devet godina bira i „bruka za profesiju“ („laureati nikako da
shvate da ih ne biram ja, već kolege“). Ispred Savezne skupštine 1994. prebili
su ga policajci iz obezbeđenja tadašnjeg predsednika Zorana Lilića (razbijen
nos i šest kopči na arkadi). Slučaj nikad nije rešen.
Tata
je male Milice. Navija za Partizan. Ne pije. Nije nagrađivan.
Autor: Dragoljub Petrović
