Tako
biva i da istih dvadesetak medijskih lica više od 20 godina drže banku i uče
slobodi i nezavisnosti one koji su slobodni i nezavisni. Biva da najbogatiji u
medijskoj sferi uče socijalnoj pravdi najsiromašnije novinare, koji godinama
opstojavaju u profesiji bez tajkuna, bez krimosa, bez ijednog moćnika iza sebe.
Biva.
Ama, dokle više?? Ako je igde izostao 6. oktobar, izostao je u medijima.
Zahvaljujući i svima njima. Kako? Zašto? Ali oni i danas drže javni čas o
slobodnom novinarstvu.
Možda
i pomalo naivno verujem, zaboravljajući pozadinu ubistva medijskih sloboda u
Srbiji oličenu u „velikoj pljački rajha“ (upade naoružanih „oslobodilaca u
banke i stavljanja šape na preostale finansijske resurse očerupane
postmiloševićevske Srbije), da je najveći problem našeg društva ipak u tome što
tzv. 6. oktobra nije bilo u medijskoj sferi. Jer da ga je bilo u finansijskoj,
privrednoj i tamo gde je lova, bilo bi ga i u medijskoj. Ipak, mediji su bolna
tačka svakog medijskog poslenika, ko uprkos svemu opstojava u tom poslu, bez
igde ikoga i bez igde ičega. Ne jednom, neko od moćnih štićenika tajkuna ili
koga goreg i od tajkuna, čuo se gde kaže: „Da je taj ili ta profesionalac kao
ja, ne bi radio, pisao, uređivao za džaba. Ja bez šestocifrenog ugovora ne
uključujem kompjuter.“ I takav bi da mi priča o slobodi.
Da
li ste se ikada zapitali zašto i kako to da evo više od dve decenije samo vlast
i opozicija skupa sa 20 najmoćnijih iz tzv. „medijske sfere“ koji sebe nazivaju
novinarima opstojavaju u svim režimima? Što je Srbija siromašnija i svi mi s
njom, to je njima bolje, ovde i regionalno. Medijsko-politička hobotnica
nesmetano širi svoje pipke. Prodaju i preprodaju velike medijske kuće, trguju s
frekvencijama, rade šta im volja, i nikada, zaista, nikada unutar moćne
medijske dvadesetorke sukob nije ideološki! Kad se sukobljavaju „ideološki“
tobož levo ili desno, to je uvek paravan. Jedini pravi sukob kada leti perje, a
tiče se medija, jeste onaj koji se tiče novca, prestiža, odbrane interesa onih
koji im uduvavaju svež kapital u njihove televizije, novine, i ostala sredstva
za rad. Uprkos tome, medijske kuće im propadaju, obični novinari su na ivici
egzistencije, a ovi za to vreme ne znaju koliko su teški u kešu koliko u
nekretninama, a koliko u naraslom ego-tripu sveznajućeg megalomana.
Lično
me sve to nešto i nije pogađalo, spadam u one koji valjda u inat opstaju u
novinarstvu i onda kada ne dobijaju ni platu ni honorare, a mogu da prežive,
ako treba, po sistemu: stare kišobraneee popravljamoooo, stare akumulatoreeeeee
kupujemo, stare bojlereeeeee, navali narode. Intimno za to vreme, pokatkad se
setim onog ex-yu hitića Seida Memića Vajte, i ne žalim se ni najmanje: „Ne
očekuj da te iko razumije, radi svoje ti si čovjek od zanata, svu nesreću oko
tebe što se vije, stvorile su sitne duše, iz inata.“
Dakle,
ja savršeno znam kolika je cena stvarne ljudske, novinarske i političke
slobode. I kažem kuš bre, svakoj mimikričnoj aždahi koja svoju zavisnost o
luksuzu krije velikim rečima o slobodi i ugroženim novinarima. (Pozivam sve
koji duže dezavuisanje ljudi, da anonimno, naravno, objave suprotne podatke,
samo ako ih poseduju, slobodno, pseudonimno, kao posle 2000. To je vrhunac
osvojene slobode, anonimno spletkarenje, zaživelo, da li slučajno nakon 5.
oktobra?) Elem, ne žalim se, i znam da ima još bezveznjaka poput mene koji su
tupavo čekali (Godoa) da se promene dese, i da im neko normalan ponudi pošten
posao za poštenu platu.
Bogatite
se, radite šta hoćete, moćni medijski „siroti poštenjaci“. Ali, nećete nam,
vala, doveka držati javni čas o nezavisnosti, slobodi, ugroženim
egzistencijama. Bilo da ste „naši“ ili „njihovi“, kauboji ili indijanci. To će
morati da prestane. Ako je ovo pravna država, ne može svako malo da se nadigne
nekom medijskom baji, večitim glodurima i sličnima (neke pamtim još iz vremena
kad su prodavali semenke na Knez-Mihailovoj, sad mogu da kupe petnaest
siromašnih redakcija sve sa nameštajem), ekstra solventan od 90, ili posle
2000, ili kontinuirano pod svim režimima „u trendu“ uzme banku o nezavisnom
novinarstvu. Oklen ti lova, prijatelju?
Da
je Srbija država s petljom, 6. oktobar u novinarstvu mogao bi se dešavati svake
godine. Uzme država plajvaz i artiju i kaže da vidimo šta smo imali. Kolko je
koštala ova medijska kuća, čija je bila, kolko si se utalio, brajko, gde su
pare i što su ti osim nekolicine, većina novinara na prosjačkom štapu? Umesto
toga situacija je obrnuta.
Dolazimo
u poziciju da Evropa i svet počinju da nam medijsku situaciju u zemlji polako
isporučuju kao novi „slučaj Mladić“ jer je crno da crnje ne može biti, i kada
vidim ko se javlja da ponovo bude perjanica „nezavisnosti i slobode“ – razumem
samo jedno, ako slobodni mediji, ako lustracija medijskih poslenika bude uslov
za Evropu – odmah pišite: propalo. Putuj, Evropo, mnogo su jaki. S njima se ne
treba kačiti.
Autor: Nataša B. Odalović
