Vučković u intervjuu za „Dnevnik”
ukazuje da je odgovornost medija tim veća što se deceniju kasnije koristi ista
matrica u odnosu prema nedavnoj prošlosti.
–
A bez tog celovitog rasvetljavanja prošlosti u jednoj konstruktivnijoj i
civilizovanoj debati, i bez te medijske istine i pomirenja, neće biti ni
istinskog pomirenja u ovom regionu – ukazuje on.
Prema
njegovim rečima, da se nije promenila matrica koja je obeležila medijsku scenu
90-ih u celom regionu, potvrđuje se na brojnim primerima, od senzacionalizma
koje je pratilo izveštavanje nakon hapšenja Ratka Mladića, do nedavnog slučaja
„Peščanik”, emisije koja se više neće emitovati na radiju B92 jer su njene
autorke prekinule saradnju s tom medijskom kućom pošto su insistirale na javnom
izvinjenju njenog rukovodstva zbog vređanja žrtava ratova 90-ih u jednoj drugoj
emisiji TV B92.
Kako
ste razumeli gest autorki „Peščanika”, a kako izostanak izvinjenja B92?
–
B92 kao komercijalna televizija ima pravo na slobodnu uređivačku politiku, ma
šta ja ili bilo ko drugi mislili o toj uređivačkoj politici. Nije sporno ni to
da treba da se čuje i druga strana, ali naravno uz jasnu ogradu od toga da se
brani zločin. Jer, sučeljavanje mišljenja ne podrazumeva i to da se brane
zločini. Mi ne možemo zanemariti to da na javnoj sceni postoje i takvi koji
iznose drugačije viđenje. Međutim, toj temi mora se prići mnogo suptilnije i
obuhvatnije, i uloga medija je tu jako važna. Ne može se sve svesti na direktan
sukob nekoliko različitih mišljenja. Kad je reč o autorkama „Peščanika”,
smatram da ni isključivost ipak nije dobra, čak i ako ste u pravu. Jer, kod nas
se sve svodi na pitanje incidenta, upravo zbog toga što se u našim medijima
uopšte suočavanju s prošlošću ne pristupa na odgovarajući način. Nije to
pitanje samo jedne emisije. Odgovornost medija je tu mnogo veća i za ono što se
dešavalo nekad, ali i za ono šta rade danas, jer oni oblikuju javno mnjenje.
Ali,
kakav odnos građani mogu imati prema prošlosti ako im mediji stalno plasiraju
dva suprotna mišljenja? Šta se time postiže?
–
To je ona stara matrica o kojoj sam govorio. Zato mediji moraju na potpuno
drugačiji način da pristupe toj temi. Odnos prema pošlosti mora biti sistemski
i vrednosno zasnovan. A te vrednosti uključuju istinu, osudu zločina i
priznavanje žrtava. I to treba da bude princip svih medija. Samo tako uspeće da
sagledaju i svoju odgovornost, kao i odgovornost društva, odnosno određenih
aktera. Potom, tu svoju odgovornost treba da stave u kontekst utvrđivanja
istine, pomirenja i okretanja ka budućnosti. Ako ostanemo unutar iste matrice i
kao društva u celom ovom regionu, i kao mediji, onda ni od pomirenja neće biti
ništa. Ljudima se konačno mora dati celovita slika o dešavanjima 90-ih godina i
tu je uloga medija veoma važna. Iako je naša nedavna istorija podložna raznim
interpretacijama, tu su neke stvari ipak nesumnjivo učinjene.
Koliko
je ta stara matrica danas takođe opasna kao i 90-ih, a zbog ponovnog jačanja
homofobije i šovinizma?
–
I kad se neke stvari približavaju svom razrešenju, onda takođe jačaju
ekstremizmi, na šta ni mediji nisu imuni. Ipak, mediji i zbog društvene i
etičke odgovornosti moraju da iskoriste svoju realnu moć da se odrede prema
onom što se događalo, a tek na drugom planu da se bave senzacijama. Činjenica
je da ni privatizacija, odnosno to korporativno novinarstvo nisu omogućili
slobodu i kritičnost medija. I bojim se da se mediji u Srbiji ipak nisu
suštinski promenili. Mediji i dalje imaju sklonost da registruju ekstreme, i to
čine nekritički. Činjenica je da su mediji imalu ulogu u onome šta se dešavalo 90-ih,
a imaju je i danas kad je reč o tome na koji način se pristupa i na koji način
se sagledavaju dešavanja iz nedavne prošlosti i zločini koji su počinjeni.
Mislite
li da je na opstajanje stare matrice presudan uticaj politike, ili pak
korporacija na današnju medijsku scenu?
–
Bojim se da su ti uticaji isuviše jaki, pa čak nekad i toliko direktni i
isuviše prepoznatljivi. A ako nema kriitičnosti i slobode medija, onda je
nemoguće govoriti o njihovoj društvenoj i emancipatorskoj ulozi. Tako da da smo
daleko od odgovornih medija, da ne pominjem istraživačko novinarstvo u
situaciji kad je ova profesija u svakom smislu ugrožena. S druge strane, mi
imamo netransparentnu vlasničku struktru u medijima. I javnost, nažalost, nema
jasnu predstavu o tome kakvi politički, finansijski i drugi interesi stoje iza
medija. Takođe, nema ni kritičku svest o tome kako mediji nastaju, ko na njih
deluje i koliko su poruke koje primaju zapravo uslovljene. A poseban problem je
što ni unutar novinarske profesije ne postoji solidarnost.
Autor: Branka Dragović Savić
