Za ovu, inače bezazlenu, rečenicu izgovorenu prošle srede u
Narodnoj skupštini Republike Srbije trebala je Božina poslovična hrabrost. To
je od one vrste hrabrosti koja vam uvek preostane kad vam nije ostalo ništa
drugo. Kao Boži Đeliću pred publikom starih vlasnika koja je izvirala sa svih
strana i sa balkona i sa plafona Male skupštinske sale. Naoštrena na Božu kao
na praseće pečenje. Ko zna zašto, za ovaj sudbinski susret izabrana je evropska
strategija. Možda zato što je Mirko Cvetković, takoreći premijer, istovremeno i
ministar finansija, znači direktno zadužen za slučaj restiticija, a ne priliči
takvoj funkciji da se izloži tako ponižavajućem gnevu. A Boži, Boži baš
priliči. Uz logističku podršku sve samih evropskih ambasadorskih faca, što je
najozbiljnija garancija koju je mogao da položi da će zakon o restituciji
zbilja uskoro biti donet, Boža je odlučio da se izloži čemu se dobrovoljno
izložio samo još Jurij Bajec, ali on već koristeći prava i obaveze večnog
savetnika. Za upotrebu kad god zatreba. Tako je Boža, iako koliko je poznato
nije Grk, igrajući grčki na tu evropsku garanciju, tiho da ne može tiše,
zagudio po Evropi: „Ja sam zadužen za evropske integracije…“. Tu se salom
starih vlasnika razleglo preteće monotono i dugo: aaaaaaaaa….aaaaa…Ko zna
koji je to marketinški trik, tek Boža je odmah iz ogorčene gomile izdvojio
jednu gospođu i onako „jedan na jedan“ zatražio da mu odgovori: Zašto vi tako
reagujete kad ja kažem da sam zadužen…Ali, nisu mu dali da dovrši. Opet:
aaaaaa…aaaaa. Tu je Boža, poslat da nikako ne odustane, sa grčke glatko
prešao na tadićevsku strategiju i zavapio: „Molim vas da ostavimo emocije po
strani bar narednih nekoliko nedelja…“, i ako ste očekivali onda ste se
prevarili, tu Boža nije dodao: „Dok ne uđemo u Evropsku uniju, pa mi onda
radite šta hoćete kao pečenom prasetu“, nego se odao sofisticiranijoj
prizemnijoj kreativnosti, aman, pa on nije predsednik, i dodao: „ da se
fokusiramo na institute koje predviđa ovaj zakon“.Ovo obećanje nije manje
verovatno nego da se Srbija za par nedelja domogne Brisela. Čak ni tako
ismejan, Boža nije starim vlasnicima obećao naturalnu restituciju, kako bi
želeli, dok ne proveri kako bi to uticalo na funkcionisanje države i njenu
finansijsku stabilnost, ali je što se Rodoljuba Šabića tiče sve odmah bilo
jasno, funkcionalno i stabilno: „Prošlo je vreme kad vam je trebao Rodoljub
Šabić, sve podatke o imovini stavićemo na Internet“.
I
NOVINARIMA ODZVONILO: Prošle nedelje se u Beogradu nadugačko i naširoko, sa
ozbiljnom internacionalnom notom, raspravljalo o položaju novinara. Pre nego
što toj raspravi dodam svoju pisanu diskusiju, malo ću se osloniti na intervju
koji je nedavno dao glumac Nebojša Glogovac: „Mladi ljudi žive u skladu sa
svojom životnom dobi, primorani da na osnovu toga prave svoje kodekse i merila
vrednosti, pošto je čovek prilagodljiva zverka, oni nalaze načina da plivaju u
ambijentu u kome se laže, mulja i krade otvoreno na svim niavoima, čak se više
i ne prikriva.Teže je starijima, koji znaju za drugačije, pa se sada
prilagođavaju, iako to nije pravilo – i tu je dosta odličnih plivača koji
profitiraju u svim promenama. Mladi ne znaju kako je bilo, vreme ovog
vulgarnog, surovog rijaliti šoua je jedina realnost koju poznaju, zato im je i
lakše…“. E, kad sam ja počela da se bavim novinarstvom, bio je običaj da ti
plata raste s godinama radnog staža. Nije se mnogo vodilo računa o tome koliko i
kako radiš danas, bitno je bilo koliko godina greješ novinarsku solicu pod
zadnjim delom tela. Ali tad su već počele neke promene, pa smo i mi početnici
počeli pomalo da se bunimo zbog tog principa. I naš tadašnji glavni urednik,
budući da nije mogao da odstupi od istorijskog nasleđa u formiranju plata prema
stažu, a opet je hteo i nama da izađe u susret, smisli da nam obezbedi pare od
jedne domaće banje, a mi da napišemo reklamni dodatak o njenim lepotama. Tada
je postojao kodeks ponašanja novinara i poštovao se. Po kodeksu se bogami i
kažnjavalo, mada nije bio zakon. U kodeksu je bogami pisalo da novinari ne
smeju da pišu marketinške tekstove. I kad se objavi da će glavni urednik tako
da nagradi nas novinarski zeleniš, lele, par ozbiljnijih starijih kolega izriba
nas pre nego što nam je i ponuđeno tako da nam više nikad ne padne na pamet.
Nije prošlo mnogo vremena, sad mi se čini da sam ga prespavala, a da nisam,
morala sam nešto usput primetiti, tek finansirao jedan novopečeni „guzonja“
neki dodatak, novinari pišu o čemu žele samo se, kao ktitori slikaju on i
familija. Novinari mogu , rekao je jedan što se još nešto o tome pitao, ali
urednici da pišu u tom dodatku, to ne dolazi u obzir. Ipak, su urednici
urednici, a marketing je marketing. Opet mi je nešto važno promaklo. Sad mogu i
novinari i urednici. Profit, bato.
Autor:
Ruža Ćirković
