Porodična
tragedija u Srbiji koja se dogodila u Nišu, kada je majka bacila svoju decu sa
terase i zatim izvršila samoubistvo, po ko zna koji put otvara pitanje
medijskog izveštavanja o žrtvama nasilja. U većini naših medija događaj je
prikazan tako da je ugrozio svaku privatnost i dostojanstvo žrtava i njihove
porodice. Izveštaj su pratile slike sa „potocima krvi” sa mesta tragedije.
Moralno i profesionalno-etički je nedopustivo da mediji na takav način
izveštavaju o ovom i sličnim događajima. Zaista, izveštaji medija o teškim
zločinima često izgledaju kao slike iz policijske i sudsko-medicinske istrage.
Ili još gore kao prizori iz horor filmova gde se vide krvavi tragovi po ulici,
zidovima i podu kuće.
Dodatno
moralno gnušanje izazivaju neke medijske kuće koje lične i porodične tragedije
prikazuju u paketu sa političkim tračevima, polupornografijom i „pričama” sa
estrade. Poruka je da je sve na prodaju pa i ljudska bol. Da li su urednici
koji su puštali ,,reku krvi iz Niša” imali na pameti porodicu u kojoj se ovo
desilo?
Različiti
oblici nasilja jesu deo naših života i mediji imaju profesionalnu obavezu da to
beleže. Nasilje je, očito, „medijska roba” koja se svuda pa i kod nas „dobro
prodaje”. Ove „robe” ima i na filmu, u informativnim i dokumentarnim emisijama
televizije, štampanim medijima i njihovim internet izdanjima. Kod ljudi postoji
opravdan strah od nasilja i želja da se ono shvati. Tu se onda umeću mediji sa
svojim načinom markiranja i prikazivanja događaja. Problem se javlja kada se
nasilje kroz medije konstruiše na takav način da se razvija kultura straha.
Želeći da pobude pažnju konzumenta, mediji lako skliznu u prikazivanje događaja
tako da podstiču i socijalne i individualne strahove.
U
istraživanju o nasilju u našoj dnevnoj štampi došao sam do saznanja da se
glagol ubiti često pretvara u „sadizam jezika”. Naš bogat i pomalo „ljut” jezik
u opisivanju ubistva može samo dodatno da zastraši čitaoce kada se koriste
glagoli poput „iskasapiti”, „saseći”, „preklati”, „pomoriti”, „masakrirati”
itd. Što su novine tabloidnije ovaj rečnik je izraženiji. Novinari ne treba
nikada da zaborave da prilozi sa sadržajem nasilja mogu da izazovu realna
uznemirenja i strah kod ljudi, pogotovo dece. Medijske sadržaje koriste i ljudi
s različitim psihičkim tegobama i ličnim traumama na koje ovakve slike ostavljaju
bolne tragove. Neke osobe mogu doživeti naknadnu viktimizaciju zbog
poistovećivanja sa sličnom situacijom koju su doživeli u stvarnom životu.
Medijska
etika treba da podrazumeva profesionalizam ali i odgovornost, a ne novinarski
ekstremizam i neodgovornost. Problem je za društvo kada mediji banalizuju život
i društvene odnose. Ili kada sebe vidi kroz borbu na tržištu gde je sve
dozvoljeno. Nažalost, iz medijskog jednoumlja koje je ovo društvo imalo više od
pola veka, doživljavamo paradoks slobode: u tranzicionom kapitalizmu vodilje
mnogim medijima danas su banalnost, primitivizam, jeftina demagogija,
neodgovornost i deintimizacija koja ide čak i do ,,rasprodaje ljudske tuge”.
Autor: Aleksandar L. Jugović
