U
matičnoj kući radio je 30 godina, u Redakciji i kao dopisnik iz Jagodine i
Požarevca. Poslednjih godina života, s jednakom strašću kojom je živeo i radio
sve čega se prihvatio, izveo je na put generacije đaka, učeći ih, kako je
govorio, i jeziku i životu, te pisao poeziju i prozu.
Objavljivao
je u „Ošišanom ježu“, „Smederevcu“, „Književnim novinama“, „Bagdali“,
„Pomaku“…
U
prvom objavljenom romanu, „Srpski pacijent“, evocirao je faktografski, jetko,
satirično i alegorično, svoj novinarski radni vek u „Politici“, kući koju je
nazivao jednim od stubova društva, osvrćući se na njene i srpske vrhuške u
globalu, te njihov upliv u živote pojedinaca, kao i njega samog. Druga dva
romana (romana o ljubavi kako ih je u podnaslovu nazvao) još čekaju na (sada
posthumno) objavljivanje.
Zoran
Simić je bio zaljubljenik u novinarstvo, profesuru, vina (govorio je da se u
njih razume i ovako i onako), a preminuo je na mestu koje je najviše voleo – na
teniskim terenima u Požarevcu koje je entuzijastično gradio i bio osnivač
davnih osamdesetih, a na kojima je, simbolično, titulu „Bambi kupa“ osvojio kao
još nadobudni dečak, novi broj jedan i osvajač Vimbldona, Novak Đoković.
