Suvišno
pitanje, jadikovanje je beznadežno, nema pomoći. Ali to nije samo naš problem,
pa je Bi-Bi-Si, posle završetka prenosa teniskog turnira u Vimbldonu, uputio
javno izvinjenje zbog novinara koji su se razmetali pameću i ometali publiku u
praćenju mečeva. Kako su se pokazali komentatori sa „Prve“, odnosno s TV B92,
koji su zajednički pregurali veličanstvene trenutke Noletovog uspona na teniski
tron? Manje-više konkretno, bar tokom direktnih prenosa, mada je u pauzama bilo
preterivanja i neosmišljenog ćaskanja. Generalno, na dva TV kanala je, uz
prateće novinarske gluposti i nesavršenosti, srećno izveden prenos dočeka i
slavlja ispred Doma Narodne skupštine. Dokazali su da veliki prenosi nisu samo
privilegija Radio-televizije i da, kad treba, može da se proguta i veći kolač. A
njima je pripao slatkiš i nisu se zagrcnuli.
Koliko
dugo živi senzacionalna, radosna ili uznemiravajuća vest? Udara nas na svaki
sat u glavu po ceo dan, a onda potone u zaborav. Što je juče izgledalo epohalno
važno danas ne postoji. Televizija je maher u preskakanju prepona, u zatiranju
važnosti. Naučila nas je da budemo ravnodušni. Još pre neki dan užasavala nas
je vest o ešerihiji koli, a sad je niko ne pominje. U moru agencijskih vesti
pažljivi gledalac će otkriti da opasna bakterija i dalje hara, samo što je sada
krivica sa španskog krastavca i holandskih mahunarki svaljena na neko egipatsko
seme.
Ko
se još seća cunamija u Indijskom okeanu, zar je u Japanu već saniran zemljotres
i sve sređeno sa nuklearnim elektranama pa se više i ne pominju, opravdano se
pita mlada novinarka u jutarnjem programu? Neke se vesti namerno plasiraju,
druge slučajno uleću u medijsku orbitu kao žrtve ludog vremena, proleću i
bivaju zamenjene novim razlozima za uzdisanje i izlive neverice. U kombinaciji
s internetom sve dobija neverovatne razmere, pa se ne zna šta je istina, a šta
potureno. Sviknut na brze promene, mozak briše informacije. Zaboravljamo šta
smo doručkovali. Ne, uopšte nije bilo doručka.
Televizija
ne briše stare serije. Inače, od čega bi živela preko leta. Spas je u
reprizama. Eto, sa „Kamiondžijama“ autora Gordana Mihića, u režiji Mila
Đukanovića, zagazilo se u davnu 1972. godinu, kada su snimljene prve epizode
ove serije. Drugi ciklus je nastao 1983. Kako odoleti glumačkom šarmu Pavla
Vuisića i Miodraga Petrovića Čkalje? Nema odgovora, nema izbora.
Autor:
Branislava Džunov
