Medijski
javni servisi su u svim zemljama Evrope, kao i u Srbiji, u vlasništvu države.
Razlike su primetne kad je reč o načinu finansiranja, mada je većina država
prihvatila takozvani model Bi-Bi-Sija, gde građani pretplatom omogućuju rad
medijskog javnog servisa. Ipak, za razliku od Britanaca, koji uredno izmiruju
obaveze prema Bi-Bi-Siju, Srbi prema Radio-televiziji Srbije to čine u tek 40
odsto slučajeva. Zato se i postavlja pitanje da li i kakva poboljšanja može da
donese dugo očekivana Medijska strategija Srbije?
Profesor
Fakulteta političkih nauka Rade Veljanovski kaže da sistem pretplate nije
prisutan u svim evropskim zemljama, ali jeste dominantan oblik u 90 odsto
slučajeva.
–
Postoji jedan broj zemalja koji zadržava budžetski način finansiranja, kao što
su Bugarska, Španija, Grčka… Svuda gde je pretplata osnovni način
finansiranja to je zakonska obaveza, ali je naplata lakša u zemljama koje
materijalno bolje stoje. Recimo, u Velikoj Britaniji je ogroman postotak
naplate. Bi-Bi-Si, kao javni servis ima, recimo, oko četiri milijarde funti
godišnje od pretplate, što je novac koji bi pokrio skoro sve budžetske potrebe
Republike Srbije. Ali, zato oni nemaju izvor finansiranja iz ekonomske
propagande, jer nemaju pravo na emitovanje reklama – dodaje Veljanovski.
Predsednik
Asocijacije nezavisnih elektronskih medija Saša Mirković objašnjava da u Evropi
postoji neki jedinstveni sistem kada je o javnim servisima reč.
–
Mi smo bili upućeni na model Bi-Bi-Sija, koji se u potpunosti finansira od
pretplate. U Velikoj Britaniji pretplata počinje bukvalno od trenutka kada
kupite televizor, mislim da je to kod njih 109 funti godišnje, jer vaše podatke
prilikom kupovine TV aparata oni odmah unesu u bazu podataka – navodi Mirković.
Profesor
Veljanovski ističe da se u Evropi pretplata ne naplaćuje uz račune za struju, a
da smo mi smo to uveli kako bismo olakšali njenu naplatu.
–
To je sada bitno drugačije, nego devedesetih godina prošlog veka, kada se to
zvalo taksa na električno brojilo. Sada je to samo fizički povezano sa računima
za struju. U prvobitnoj verziji bilo je predviđeno da javni servisi mogu da
sklope ugovor sa nekim od javnih preduzeća na republičkom nivou. Međutim, vlada
je tada intervenisala i rekla da je najbolje da se naplaćuje uz račun za
struju. Ispostavilo se da kod nas to nije sasvim dobro, jer ako neko treba da
plati struju 4.000 dinara, a on plati samo 3.000 dinara, onda oni uzmu sve za
struju, a za pretplatu ništa – tvrdi Veljanovski.
Na
problem naplate ukazuje i Saša Mirković iz ANEM-a:
–
Dok je, recimo, u Hrvatskoj procenat naplate izuzetno visok, u Srbiji se to
nikada nije prihvatilo na taj način. Imali smo u početku jedan ohrabrujući
trend, ali se onda desila kriza i naplata je ponovo počela da opada. Ako se ne
varam, trenutno je naplata oko 40 odsto. Potpuno razumem zabrinutost čelnih
ljudi javnog servisa kad je reč o finansiranju. Ali, verujem da bi efikasnost
naplate mogla da se poveća ako bi se našli mehanizmi koji bi obezbedili potpunu
transparentnost i kontrolu trošenja tih sredstava – smatra Mirković.
