Ovogodišnji dobitnik regionalne nagrade za televizijsko novinarstvo „Gordana Suša“, novinar i voditelj TV Nova Radovan Seratlić, u razgovoru za NUNS kaže da mu priznanje predstavlja „ogromnu čast, privilegiju i odgovornost“, jer je nagrada za kratko vreme postala prestižna – kako zbog laureata koji su je do sada dobili, tako i zbog imena koje nosi.
Dobitnik nagrade za izuzetna dostignuća u televizijskom novinarstvu, čiji je rad žiri izdvojio zbog „nesvakidašnje originalnosti – na dva točka”, otkriva kako je izgledalo izveštavanje sa studentske „Ture do Strazbura“, šta će publika videti u najavljenom dokumentarcu, ali i kako izgleda rad u redakciji koja je često na meti pritisaka. U razgovoru se osvrće i na stanje lokalnih medija u svom Vrbasu, kao i na to šta bi voleo da dočeka novu generaciju novinara – televizija sa više formata, tema i kreativnosti.
NUNS: Kada ste čuli odluku žirija, šta Vam je bila prva misao i šta Vam ova nagrada „zaključava“ kao obavezu u narednom periodu?
Radovan Seratlić: Obavezuje i opterećuje. Treba je pravdati u godinama koje dolaze. Ja sam mlad, ako se tako može reći. Moje televizijsko i novinarsko iskustvo ne premašuje deset godina, tako da sam u prvoj deceniji rada. Obavezuje na integritet, posvećenost i nepristajanje na kompromise koji su, pre svega, štetni za profesiju, a onda i za njene odjeke u javnosti i, na kraju krajeva, u interesu građana, zbog čega smo svi tu.
NUNS: Žiri je u svojoj odluci naveo da ste uspeli da „pomerite profesionalne standarde za dodatni nivo nesvakidašnje originalnosti – na dva točka“. Koliko je sve to bilo zahtevno?
Seratlić: Jeste to bio jedan, kako da kažem, neobičan i odvažan potez, možda i podvig. Studentski podvig bio je još veći i naporniji, a ja sam se onda preispitivao: gde prestaje sport, a počinje novinarstvo? Da li se oni pravilno smenjuju, da li sam dovoljno dobar i na točkovima i pred mikrofonom? Nisam znao u kojoj se meri sve to gleda u Srbiji, jer samo isporučuješ uključenja i nemaš povratnu informaciju. Kada si u Beogradu ili u bilo kom drugom gradu, premotaš, pa vidiš kako si nešto uradio. Jave ti: „Ovo je bilo dobro, ovo je bilo loše“. Sada je to izostajalo. Ja sam samo isporučivao – ne dobijajući povratnu informaciju. Već trećeg dana sam mislio: pa da li nas iko gleda? Ja pojma nemam gde to odlazi. Zapravo je odlazilo na televizijske ekrane i mobilisalo ljude oko njih. Neki su samo želeli da vide da li su studenti dobro, drugi su bili prikovani za ekran u svim uključenjima od jutra do mraka.
Jedini fizički problem bilo je sedište. Imao sam malo i psihičkih izazova, naročito devetog–desetog dana, jer su tu razna iskušenja. Nije to bila vožnja pa eto – voziš. To je dosta obaveza: uključenja na svakih sat vremena. Zadovoljan sam i srećan i možda bih sebi odao priznanje zato što nijednog urednika nisam odbio. Imao sam interakciju tokom dana sa desetak urednika. Svi su hteli da imaju bar jedno javljanje sa puta u svojim izdanjima, ali to je bilo spontano: „Da, može – diži kameru, pali, diži signal“. I onda sam shvatio da smo imali i do 15–20 uključenja dnevno, jer – tu smo, ne postoji razlog da bilo koga uskratimo da vidi dokle su studenti koji pedalaju ka Strazburu stigli.
Vremenom se umoriš i fizički. Tamo je zvonila mantra: „Niko nije umoran“. To se izgovara kad su svi mrtvi umorni, samo neće da ti kažu. I kada tako s njima zavičeš, poveruješ. I onda ti to da bateriju – telesnu bateriju – da vrtiš još sat, sat i po dok se ne stigne do cilja.
Ono što je meni zapravo pomoglo i spasilo me: kada dođemo u gradove, na trgove, tu prestaje moj posao. Tu su koleginice Ana Opačić, Ksenija Pavkov, Žaklina Tatalović. One preuzimaju, jer tu treba dodatna snaga da se svo to uzbuđenje naše dijaspore, pa onda radost studenata, prenese. Ne bih imao snage da sam i to morao da radim. Dakle, one tu preuzimaju mikrofon, uslovno rečeno, nastavljaju posao, a ja se sklonim sa strane i pola sata, na nekoj bankini, odmaram i lutam.
NUNS: Čija ideja je bila da pratite studente i da li ste nakon biciklističkog poduhvata spremni na nove slične izazove?
Seratlić: Meni se rodila ideja kada sam video plakat „Tura do Strazbura“. Pomislio sam: ovo je super, baš bih išao sa njima, voleo bih. Onda je dvoje kolega sa Nove reklo: „Ti bi ovo uradio dobro“, znajući da privatno vozim bicikl – ne profesionalno, naravno – sve je to teški amaterizam i navika od detinjstva. Oni su mi bili stimulans. Predložio sam glavnim urednicima Nove i N1 i oni su rekli: „Da, da, da, to je super, ajde da vidimo može li da se sprovede u delo“. Tri dana pred put smo to rešili, dogovorili sa studentima uslove i pravila, koje smo manje-više poštovali do kraja.
Nažalost, nije im pripala Nobelova nagrada za mir. Kada su nominovani, rekli su: ako bude Nobel – idemo zajedno u Oslo. I ja sam rekao da idemo, iako sam na kraju u Strazburu rekao sebi da tako nešto ne bih ponovo priredio. Mislim da sam se predomislio.
NUNS: Publika će uskoro moći da pogleda i dokumentarac o putu do Strazbura. Šta se nije videlo u dnevnim javljanjima, a biće u filmu?
Seratlić: Premijera bi trebalo da bude na godišnjicu polaska, a to je početak aprila.
Vozeći i izveštavajući ka Strazburu, zabeležili smo televizijskom kamerom više od 100 sati materijala. To je ta kolona koja vijuga kroz evropske zemlje i u startu nam je bilo jasno da je grehota da to propadne, nestane ili da se arhivira pa da se više nikad – ili tek povremeno – pusti u nekim kraćim izdanjima. Koleginica, montažerka i faktički koautorka tog filma sa mnom, vrlo predano je sve to pregledala više puta. Ima divnih „blooper-a“ koji će završiti u našem dokumentarnom izdanju, gde se vidi kako se upoznajemo u prvim danima. Naravno, fokus je opet na njima, na njihovoj žrtvi i podvigu. Imaćemo momente kada su bili kod svojih domaćina, kod naše dijaspore, gde su prespavali samo po jednu noć. Imamo naknadno snimljene razgovore sa određenom vremenskom distancom, razgovore sa bicikla, pozajmljene materijale.
Spakovaćemo to u nekih sat vremena, možda i jače, i biće to jedan lep podsetnik – ne samo dokumentarni, nego i informativni, sa malo analize i pouke – i moći ćemo da uporedimo to proleće 2025. sa sadašnjim trenutkom.
NUNS: Da se vratimo na početke. Završili ste srpski jezik i književnost – šta je prelomilo da se odlučite da pređete u novinarstvo?
Seratlić: Ja sam lingvista po vokaciji, tako da nije da nije srodno. Jezik je naš osnovni alat za rad u novinarstvu. To se krnji, to se dosta zapostavlja u korporativnim tokovima. Prvo stradaju lektori, prvo strada rubrika kultura, onda sve drugo. Trenutno na televiziji imaš 50 producenata i nijednog lektora. Ne znam koliko je to pametno i dobro. Za jezik je pogubno. Mislim da je važno da lingvisti i jezičari budu prisutni u novinarstvu, bilo da je televizijsko, štampano, istraživačko ili kakvo god.
Kada sam bio mali, gledao sam Skupštinu dosta, oponašao sam prezentere, u nekoj igri i lakoći detinjstva. A onda sam video neke konkurse, odnosno TV audicije, kojih više nema. Prijavio sam se na jednu od poslednjih i prošao nekoliko krugova, gde me je dočekao moj sadašnji kolega Goran Dimitrijević. Pročitao sam njegove vesti koje je on tog dana čitao na jednom od probnih snimanja, pa sam prošao u sledeći krug, i tako u sledeći, sledeći, sledeći… i došao do svog prvog posla na RTV-u.
NUNS: Postali ste prepoznatljivi kada ste počeli da radite na televiziji B92. Šta ste u toj fazi naučili, a šta Vam je postalo neprihvatljivo?
Seratlić: Dragoceno je da shvatiš da je televizija timska stvar. Da to nije pojedinac. Ljudi iz režije i produkcije su veoma bitni i bez njih televizija ne postoji. Shvatio sam zašto se na televiziji govori „hvala što ste bili naš gost“, a ne „hvala što ste bili moj gost“. Mada to sad čujem povremeno i mnogo me nervira.
Ali u jednom trenutku, kada dođe do tih vlasničkih prestrojavanja, iako je bilo jasno prisustvo režimske kontrole, postaneš svestan da je tvoja koža merilo tvog integriteta. Tebi tvoja koža ne da da trpiš nešto što ne možeš da trpiš, ili, baš suprotno, dozvoljava ti da pomeraš granice sopstvenog karaktera i integriteta. To je postalo u jednom trenutku neprihvatljivo i to nas je, kako da kažem, same eliminisalo. A neke nije. Ali čovek kada shvati da nešto premašuje njegovu meru i da ne može da izgovori nešto čega bi se sutra stideo – a da bi sebe sačuvao – prosto mora toga da se spasava i da se evakuiše. Nema tih para.
NUNS: Na Novoj vodite centralnu informativnu emisiju, ali vaš zadatak su i TikTok vesti. Koliko mladi prate vesti? Šta se tačno vidi u metrikama i ponašanju publike i da li mladi samo „gledaju klipove“ ili „razumeju i prate vesti“?
Seratlić: Interesantno je da to treba smestiti u minut i 20 sekundi. Mlađe kolege koje se bave društvenim mrežama na Novoj predložile su mi da radim TikTok vesti. Tad je počeo rat u Izraelu, dakle bio je oktobar ’23. Sećam se da mi je za taj prvi video trebalo pet sati da napravim minut teksta. Rekli su mi da objasnim sve: „Kada izgovoriš Hamas, objasni im šta je Hamas. Kada izgovoriš, ne znam, Pojas Gaze, objasni im šta je Pojas Gaze. I ako taj prvi video bude imao 10.000 pregleda, radimo mi ovu priču s tobom.“
Ja kažem: dobro. Snimimo mi to i taj prvi video pogleda u prvih 24 sata 230.000 ljudi. Onda su mi objasnili da na TikTok platformi, koju ja nemam instaliranu na svom telefonu, postoji upravo manjak tog njuz sadržaja i da su oni (mladi) željni toga. Iako ti njima sve brzo ispričaš, oni se zaustave i pročitaju šta piše na grafici. Tako da u minutu saznaju dosta. Posebno ih „gađaju“ ekonomske teme. To me je iznenadilo, da mlade zanima. Nešto prođe bolje, nešto prođe slabije, ali nivo njihovog interesovanja je prilično velik.
NUNS: Prošle godine zabeležili smo rekordan broj napada na novinare, ukupno 383 incidenta (2024. je bilo 168). Veliki broj ovih incidenata (najviše pretnji) bio je prema novinarima Junajted medije. Kako izgleda raditi u mediju koji je često na meti pretnji? Da li se plašite za bezbednost i da li razmišljate nekada o autocenzuri?
Seratlić: Osećam manjak smelosti da govorim o tome jer je pritisak, odnosno rizik, pre svega na kolegama koji su na terenu. Ja sam na terenu povremeno, veoma retko; taj Strazbur je bio moj poslednji teren.
U toploti i ušuškanosti studija je dosta bezbednije i bezbolnije. Na nas dolaze oni drugi, uglavnom verbalni, ali ne manje neprijatni talasi sa društvenih mreža, inbox-a, poruka, koji su degutantni i ružni. Neverovatno je da neko može da smisli toliko gadnih reči, ali to je 1%. Ogroman procenat su dobri komentari i dobri susreti na ulici, prijatni susreti sa gledaocima i sugrađanima. Tako da kolege na terenu trpe najveće pritiske i najveće rizike. Gledali smo to i u centru Beograda i u manjim mestima, gde kamere nisu toliko prisutne.
Što se tiče autocenzure, jednom sam se dvoumio, jer je trebalo pomenuti neka kriminalna lica koja su na slobodi. Tada sam sebi rekao: „Čekaj, čekaj, čekaj – nećeš praviti kompromis sam sa sobom. Reci, pa idemo dalje.“ Tako da, samo sam jednom bio u iskušenju da se autocenzurišem, ali nisam poklekao.
A ima li straha? Mislim da je to pojedinačna stvar, ali da je veoma važan taj kolektivni kontekst. Dakle, kolektivno – redakcijski gradimo naš diskurs, naš izraz i njime se hrabrimo. Tako da jeste i do karaktera, i do toga koliko je neko lično odvažan, ali mislim da nas ta grupna nit drži u tom integritetu i osećaju kako treba nešto da ispoljimo i artikulišemo. Jer to smo mi – a to sam ja sa njima.
NUNS: Malo je lokalnih nezavisnih medija i oni su takođe izloženi raznim pritiscima. Vi ste iz Vrbasa, kakva je medijska scena tamo?
Seratlić: Vrbas je imao svoju televiziju, TV Bačka, na kojoj sam prve novinarske korake napravio. Bile su to vežbe i prakse tokom gimnazije. Ona je, naravno, ugašena i nestala; postoji u nekom malom kapacitetu na internetu.
Vrbas je imao i svoj list, svoje novine. Zvao se Glas i bio je sjajan i voljen. Međutim, sve je to nestalo negde možda 2012/2013, na samom dolasku Srpske napredne stranke na vlast. Dakle, Vrbašani nemaju svoje medije, ali imaju veliku potrebu za informacijama.
Nekada naši dopisnici iz Novog Sada, koji pokrivaju celu Vojvodinu, a znate sami koliko je to mesta, uspevaju da odu i da naprave reportaže. To naravno nije dovoljno, jer grad živi 365 dana, makar bio i mali.
I onda se iskristalisao jedan Fejsbuk profil, koji je prvo služio kao slikovnica. Donosio je lepe fotografije i prizore iz grada. Zove se „Vrbas iz drugog ugla“, divni moj sugrađanin Dragan Gaša Stijepović ga vodi. Posle fotografija su usledile informacije i onda si shvatio da jedan mali profil na Fejsbuku ima i do nekoliko desetina, stotina, hiljada pregleda o stvarima koje ne možeš da nađeš nigde drugde — ni na nacionalnoj frekvenciji, ni na Radio-televiziji Vojvodina, koja ima svoje dopisništvo u našem gradu, ali izveštava o festivalu meda, festivalu folklora, možda nekim komunalnim i servisnim informacijama i to vrlo retko.
I onda se „Vrbas iz drugog ugla“ pojavio kao mesto gde se ja informišem, gde odem da nađem dobru fotografiju, odličan izveštaj koji taj sugrađanin priređuje. Dakle, naš medij kome se trenutno veruje i jedino postoji jeste jedan mali Fejsbuk profil. Mali, kažem, u smislu kapaciteta, jer taj čovek sam radi sve na njemu, nema ničiju pomoć, nema zaposlene, jer ni sam nije zaposlen. Sve je na volonterskoj bazi, ali nas, evo već godinama, uspešno i jako dobro informiše.
NUNS: Šta je to što lokalnim nezavisnim medijima najviše „seče krila“ i koji bi bio jedan potez države koji bi odmah napravio razliku?
Seratlić: Rešenje je da se lokalni mediji puste da rade. Vi imate kopiranu situaciju sa republičkog nivoa na lokalni: „Kako ti misliš da ti ja dam da radiš, a da ne radiš po mom diktatu?“ E, to imate i na lokalu, samo što se sve to na lokalu mnogo manje vidi – i pritisci, i cenzura, i ograničavanje.
I na kraju, kada te dovede u egzistencijalnu situaciju da digneš ruke i gledaš da sa što manje dugova izađeš iz te priče i staviš ključ u bravu. Dakle, pustiti ljude da obavljaju svoj posao u skladu sa standardima koje profesija nalaže, bez mešanja, bez maltretiranja, pretnji i cenzure.
NUNS: Ako danas razgovarate sa srednjoškolcem koji želi da se bavi novinarstvom: kakvu televiziju biste voleli da ga sačeka kada bude tražio prvi posao i šta bi trebalo da se promeni da bi uopšte postojala šansa za različite oblasti i kreativne formate?
Seratlić: Voleo bih da kada dođe u situaciju da traži i dobije prvi posao, zatekne televiziju koja je bolja. Mi smo svedoci da se poslednjih deset godina ulaže samo u informativne programe koji traju satima i služe kao poligon za političke pamflete. Izgubili ste one lepe formate od sat vremena, koji su bili možda pre dvadeset godina, gde ste imali razne emisije i razne teme: ako neko voli ribolov, ako neko voli avanturizam, ako neko voli nauku, ako neko voli dečiji program – bilo da je mlad ili malo stariji.
Voleo bih da ih sačeka to da postoji šansa za njih, za razne oblasti i za veću kreativnost. Ovo što sada gledamo, a mislim da je to jednako za sve televizije, jeste manjak kreativnosti: mnogo dugih formata u kojima imamo priče, najave, analize, komentare, a onda punimo Tviter reakcijama na to, pa se ispostavlja da medije uređuju ili predsednik države ili iskusni kritičar sa Tvitera. A to nije dobro. Televizije treba da uređuju ljudi, događaji i potrebe građana.
