U
noći kad, tako bar najavljuju, počinje srpski dan, još ubalavljen od čestitki
nanetih jako blizu usana – Tomica Nikolić, umesto da ode na dubinsko pranje,
objaviće hatišerif o smeni generalnog direktora RTS-a. Nemam prigovor. Imam
uslove.
Da
bi se kvalifikovao za noćno izdavanje svilenih gajtana, Tomici valja da pobedi
danju. Do sada mu to, više puta uzastopce, nije polazilo za rukom. Potom, valja
mu da stane u kilometarski red talibana, raznih političkih pedigrea, koji me
već sedam godina manijački smenjuju, hapse, prete ili ubijaju. I oni hoće
drugačiji RTS. Sem onih koje, u čisto naučne svrhe, interesuje devedeset
miliona evra budžeta Javnog servisa.
Pošto
ne spadam u uviđavne žrtve, te u samoodbrani često „dželatiram“ svoje
dželate, mirno prihvatam smenu ako je u noći svog trijumfa Tomica obnaroduje –
obučen u svoju legendarnu pižamu sa medvedićima. Istu pižamu u kojoj je odlučno
umro, svojom voljom, na surovoj nultoj oskudaciji, boreći se za izbore odmah.
Ili za osam meseci. Ili tako nekako. Onu pižamu u kojoj je Tomica, kao drug
Lenjin u staklenom sarkofagu, sat-dva pre smrti bio izložen pogledima vernika
na trgu ispred srpske skupštine. Gde i sad počiva.
Tomica
jasno kaže: „Neću slugu na čelu Javnog servisa.“ Da imam kuraži, tačno
koliko nemam, uzvratio bih budućem imperatoru sa: „Vala, Tomice, ni Srbi neće
slugu na čelu Srbije!“ No, ne usuđujem se. Naprotiv. Volim kad Tomica
ovako podvikne. Kad se ne libi da krši srpske i evropske zakone. Kad jasno kaže
da njegov politički program ima samo jednu tačku – smenu Tijanića i da tom
koreografijom počinje renesansu malaksale Srbije. Lepo je kad Tomica ispadne
muško. Skupilo se čoveku. Dvadeset godina ni beknuti Šešelju. Deset ni
samoglasnik Slobi. Četiri ni sekutiće Koštunici. Dve bez suglasnika Tadiću.
Kakva sudbina? Kakva misterioznost u pitanju ima li „pižamista“ Tomica
uopšte svoj glas.
Pređite
na drugo pitanje. Znam odgovor na postavljeno. Tomica, naime, nije odgovoran za
sve u šta ga je unapredila dubina srpske krize, potom nevidljivi projektantski
biro i sasvim razumljiva želja nacije da iz krize izađemo brzo, lako i jeftino.
Ne biva to, braćo. Ali je Tomica veoma kriv što je taj deo građana koji su
verovali u mit o spasiocu danas ostao bez emocionalne „ušteđevine“ uložene
u njega. Ovakav ishod ukida Srbima mogućnost izbora. Rivalitet političkih
ponuda. Pa, ako hoćete, i višestranački sistem.
Tako postaje jasna suština imperatorove lične životne drame. Sve
što Tomica radi, ili planira, ili hoće – to već neko radi bolje od njega. Neko
ga pobeđuje na izborima. Neko uspešnije okuplja koaliciju za vladanje. Neko
bolje govori i piše od njega. Neko bolje zna ekonomiju. Neko je već Broj Jedan
i u partiji i u državi, dočim Tomica godinama ne uspeva da se oslobodi kostima
večitog Broja Dva. Kad hoće da ga vređaju, njegovi protivnici idu do kraja:
navode lažne svedoke kako u njegovom selu svi seljaci svaku rakiju peku bolje
od Tomice. Hm. Svedok sam da lažu. Majku mu, negde treba postaviti granice laži
u srpskoj politici. Dakle, ne baš svi seljaci. Ne baš svaku rakiju.
Pa on je vojvoda, čemu služi nož?
Moj
jedini problem sa Tomicom jeste njegovo viđenje Srbije posle njegove,
eventualne, izborne pobede. Naime, pitanje mog odlaska sa čela RTS-a nije
sporno. Svako će ovaj posao raditi bolje od mene i građani će to ubrzo videti i
ceniti. Sporno je da li Srbija, kao plen, pripada pobedniku, kako tvrdi Tomica?
Da li je pobednik iznad svih zakona, kako tvrdi Tomica? Da li je srpski vladalac
apsolutni gospodar naših sudbina, kako tvrdi Tomica? Ako misli to što kaže, zlo
se nadvilo nad Srbiju. Ako kaže što ne misli, zlo je duboko ušlo u Tomicu.
Ovaj
tekst o Tomici, i sve buduće tekstove o njemu, nisam želeo da napišem. On ih
naručuje. Još prošli put pošto me je javno a nezakonito smenjivao molio sam ga
da to ne radi sekirom. Pa on je vojvoda, čemu služi nož? Ja sam suptilna
unutrašnja ličnost u direktnoj nepodudarnosti sa sekirom. Iskreno sam tražio od
Tomice da mi ne pruža povod da na njega, u povratu, šiljim svoju pisaljku.
Kakvu-takvu. Avaj. Nije vredelo. Posve svega, zaključujem: Tomica, srpski
„imperator u prednacrtu“, vezan je i silno ljubi sve svoje poraze. U bilo
čemu. On odbija drugačiji ishod. Naime, čvrsto veruje da ga samo dramski porazi
čine direktnim potomkom grupe autora – Hamleta, Otela i Kalabića. E, tu nema
leka. Kakve to veze ima jesam li ja, proceduralno, generalni direktor RTS-a još
tri godine?
